A. Kestler komentar X deo

A. Kestler komentar (X deo)
(IX deo Ovde)

Dnevnik, četvrtak, 3. mart 1983. godine - nastavak.

Artur Kestler The Bricks to Babel nastavak citata i komentara.

Povodom pisanja na stranom, engleskom jeziku, jer do tada je Kestler, koji je mađarski Jevrejin, pisao na nemačkom, on zapaža jednu interesantnu pojavu.

„(...) Kad počinjete da pišete i mislite na novom jeziku, vi morate da izmišljate za sebe nove umetničke slike i metafore i obično mislite da su one jako originalne, a ne shvatate da su one samo klišeji. (...)“



Ovo ne važi samo za pisanje na nekom tuđem jeziku, to važi i za pisanje na vlastitom jeziku.

Meni se više puta dogodilo da pronađem, da zapravo mislim da sam pronašao neku originalnu metaforu, neku originalnu umetničku sliku, a da kasnije u nekoj knjizi pročitam da je ona već nađena i vrlo dobro upotrebljena.

Još jedno intresantno zapažanje koje sa Kestlerom delim i koje je u stvari u praksi mnogo važnije nego što obično mislimo.

On kaže, ja interpretiram, to nije apsolutan prevod,

„(...) Da,“ pritome svakako misli na ljude koji su došli iz totalitarnog Istoka na delimično demokratski Zapad, „da su permanentni odnosi sa policajcima i totalitarnim birokratama morali ostaviti neki trag na ljudima.

Stvara se jedna preosetljivost koja reaguje na najmanji trag agresije u slučajnim susretima preko dana, onako kao što Gajgerov brojač registrira radioaktivnost u vazduhu.

Raspoloženje jednoga dana odlučuje se grubošću taksi šofera, osmehom saobraćajca, kelnera, telefonskog operatera, čoveka na benzinskoj pumpi, devojke u radnji.

Čovek živi potopljen u tu anonimnu masu kao u jedan tečni medijum kroz koji prolazi, a da nije njega svestan. Međutim temperatura njegova neprestano utiče na na naše stanje, na naše poglede.

U tom pogledu,“ kaže Artur, „ja sam našao da je ljudska klima u Engleskoj naročito pogodna, neka vrsta Davosa, za večno oštećene veterane totalitarnog doba.

Njena atmosfera sadrži manje semena agresije i brutalnosti po kubičnoj stopi pretovarenog autobusa, krčme, nekog reda, ili ulice, nego ijedna,“ kaže, „zemlja u kojoj sam živeo. (...)“

Ja se potpuno slažem sa ovom Kestlerovom konstatacijom uz primedbu da je od trenutka kada je ovo pisano do sada prošlo dosta godina i da ova ljudska klima human climate, o kojoj govori Kestler na žalost više nije sasvim ovakva,

premda se još uvek može kazati da je bolja nego u nekim drugim, gotovo u svim zemljama. Kestler, međutim, daje još dva po meni veoma tačna zapažanja koja karakterišu i danas Engleze na nepromenljiv način. On kaže:

„(...) Većina dobromislećih građana u ovoj zemlji veruje i nada se da zatvori i streljački vodovi, zatim gasne komore i sibirski ropski logori, jednostavno se ne događaju običnim ljudima, ukoliko oni namerno ne idu za nekim neprilikama. (...)“ (XI deo Ovde)