Kinofob.

Dnevnik, nedelja, 12. juni 1983. godine.
Kinofob.

Opet šetam Čika po Hajget Vudu i događa mi se nešto što sam predvideo u svojoj drami, nenapisanoj drami, „U traganju za Čikom“. Zaustavlja me jedan zadihani gospodin, očevidno ljut, ali i zabrinut i pita me nisam li video njegovog psa.

Kakav je pas? Pas je seter, crvene dlake, ja kažem da nisam, mada se sećam gospodina, sećam se i njegovog psa, viđao sam ih povremeno, kad sam šetao Čika.

Pas je bio miran, ljubazan, velikih tužnih očiju, kaskao je poslušno za bračnim parom, obično su ga šetali oboje. Sad ga je očevidno šetao on, i pas se izgubio.



Posle izvesnog vremena, možda desetak minuta, sedim na klupi, čovek zadihan, gnjevan, besan, vuče iza sebe svog crvenog setera. Seter međutim izgleda sasvim drukčije, njegove oči nisu više tužne, nisu poslušne, one su divlje, pomalo i zlobne, on reži, otima se i uopšte se ponaša onako kao što ga nikada nisam video.

Čovek spontano seda pored mene i započinje sledeći dijalog: „Jeste li videli ovu džukelu?“ „Koju?“ pitam. Vaš pas mi je uvek izgledao primeran.“

„Ne poznajete vi tog kopilana. On se samo pretvara. Nikad ne beži kad je sa mojom ženom, samo meni pravi neprilike.“ Pitam ga: „Vaša žena to svakako razume.“ „Ne poznajete vi ni moju ženu.“

„Zasšto bi pas to činio?“ „Zato što je životinja,“ kaže ljutito. „Ja lično ne mislim kao drugi Englezi, da su životinje bolje od ljudi. Ne bar sve. Definitivno ne ova.“ Ćutimo malo. „Volite li pse?“ „Bože sačuvaj!“ kaže.

„Voli ih moja žena.“ Hteo sam da ga pitam voli li svoju ženu, ali mi se pitanje odjednom činilo nekako izlišnim.

„Ja ih mrzim. Pas to oseća. Neće dugo,“ kaže čovek. „Jednog dana,“ zatim ustaje, poteže kaiš, pas zareži. „jednog dana ...“

Otišao je nezavršivši misao. Znao sam na šta misli, samo ne i na koga, na psa ili na ženu.

Meteorska oštećenost naših istina.

Neko saznanje koje bi bar približno odgovaralo istini moguće je samo u retkim momentima usporavanja sveta, kad stvari kao da gube prirodnu brzinu te svoj ritam podešavaju s prirodnom sporošću i preduslovnošću našeg shvatanja.

Biva to u čudesnim meditacijama pod zvezdama u kojima noćni glasovi ne remete preko dana nevidljivo jedinstvo mrtvog i živog. Gde šum žive vode otkriva život voda, a glasovi života kao da dolaze s one strane groba. Usporavanje sveta je naravno obmana.

Oni koji se usporavaju, mi smo. Tek tada vidimo više, shvatamo dublje. Poput putnika kraj prozora kupea brzog voza kraj koga predeli promiču nejasno dok na ulasku u stanicu voz ne počne usporavati. Oštrina našeg spoznanja upozorava često da je neka stanica, od kojih je poslednja smrt, blizu.

Otkrovenje je nešto drugo. Čak i ako se ne uzme u obzir njegova religiozna definicija i njegovi mistični primeri. Putovanje je obavljeno, iako mi u njemu nismo učestvovali.

Prebačeni smo sa stanice u stanicu, a da nismo sedeći kraj prozora voza bili svesni predela kraj kojih smo voženi.

Najistinitije nam uvek izgledaju one istine do kojih ne znamo kako smo došli.

Svako racionalno stizanje do takozvanih istina pretpostavlja put traženja, lutanja, sumnji, biranja, odbacivanja. Istine koje nam tim putem stižu liče na meteorite izjedene prolaskom kroz svemir.

Njihove površine trajno su oštećene isto onako kako su to naše istine sumnjama kroz koje su se probijale.

Utorak, 14. juni 1983. godine.
San kao život.

Ja toliko redovno, toliko intenzivno, dinamično, interesantno sanjam.

Ja prolazim noću kroz snove koji traju cele noći, koji se nastavljaju, koji se razvijaju kao priče, da meni svako ustajanje ujutru liči zapravo na leganje u krevet, odnosno na početak pravog sna.

Stoga nije čudno što sam ujutru umoran onako kao što su drugi ljudi umorni od teškog rada i napornih doživljaja preko dana, jer meni treba izvesno vreme, do duše ne dugo da moja prava priroda, moja priroda čoveka od jutra, od zore, dođe do izražaja, da umor nestane i da ja ponovno počnem da živim.

No ono što se meni događa u tom dnevnom životu, u tom drugom životu, kako bih ga ja nazvao, trivijalno je, neuzbudljivo, sporo, a počesto i suvišno u odnosu na onaj pravi život koji mi se događa u snu, kojim živim u snu, i stoga ja nisam siguran u stvari kada sam budan, a kada spavam.