Vampirski duh marksizma.
Marksizam drži da stvar nije u tome da se svet objasni, već da se promeni. Pretpostavlja se valjda da se on prethodno razume. Po tome kako ga menjaju vidi se kako su ga razumeli.
Za svet ne znam, ali da se marksizam mora menjati, ako želi da promeni svet, to je izvesno. On je sada vampir koji živi od ružnih uspomena i lepih nada. Čime se vampir u međuvremenu hrani, zna se.
Briga (frontida) i život.
Živelo bi se lakše ako bi čovek mogao kazati, što da se brinem, iz života ionako ne mogu da izađem živ. Niko život još nije preživeo. Čemu onda briga.
Eusebius i zašto je hrišćanstvo pobedilo.
Čitam Eusebiusa – Istoriju crkve. Konstantinov prijatelj, crkveni otac, biskup, daje ovde jedino sačuvano svedočanstvo o razvitku hrišćanstva u prvih 300 godina, otprilike do Nikejskog sabora.
U prkos podrobnim opisima 146martirstava i 47 više-manje trajno savladanih hereza, nigde ne nalazim zagovoljavajuće razloge za tako relativno brzo širenje hrišćanstva.
Sa muhamedanstvom naravno stvar stoji drukčije. Posle prvobitne konverzije, on se širi ognjem i mačem, pa se njegov još brži razvoj lakše može razumeti.
Hrišćanstvo se međutim širi u okolnostima gotovo trajnih, neprekidnih progona, sa povremenim masovnim pogromima, kao u vreme Nerona ili u vreme Marka Aurelija.
Hrišćanstvo ne pobeđuje s krstom nego sa krsta. O dubljim razlozima raspada paganske svesti ne govori Eusebius ništa. On veruje, njemu je to dovoljno, meni nije. Odgovor ne nalazim ni kod Henri Čedvika The Early Church.
On takođe manje više priča o širenju prve crkve, herezama, progonima, konverzijama, ali malo o uzrocima krestijanizacije rimske imperije, pre Konstantinovog, uostalom prilično sumnjivog, čudotvornog preobraćanja.
O mitu. (Povom Zlatnog runa.) Beleška o mitovima.
Mit je ono što je u jednoj umetnosti - univerzalno. Sve osnovne ljudske situacije su mitske. Ono što mitsko nije, slučajno je i nebitno. To je šljaka postojanja. Mit je zatim cement duhovnog ujedinjenja naroda.
Višeslojnost mita sastoji se od poetskog, piktografskog sloja koji je srednji i koji povezuje najviši ontološki, suštinski u stvari, sa najnižim istorijskim.
Kasirerovo mitsko večno juče, dakle ono što se smatra vremenom mita mogu da primenim samo onda ako mu dodam i večno danas, kao mit koji se ispunjava i reprodukuje i večno sutra kao potencijalno mitsko, kao mit koji suspendovan, spreman, očekuje da se još jednom realizuje.
Pre nego što kažemo da je mit bezvremeni moramo razumeti da je on zapravo svevremeni i da u toj svevremenosti dobija i on svoje vreme koje mu inače nedostaje. Samo tako se može protumačiti bezvremenost mita; inače u njemu dobijamo nešto što budući da stoji izvan vremena ne stoji nigde.
Sreda, 30. mart 1983. godine.
Istorija u obliku metka.
Moja najveća osveta je u tome što me nikada nisu uspeli primorati da ih mrzim. Prezira je bilo. Prezir je bio moja pobeda, ali taj prezir bio je i moj poraz. Jer su me na taj prezir oni naterali i time stvarali situacije u kojima sambio primoran da prezirem i sebe.
Bez obzira na sve teškoće, nevolje, neprilike, nepravde, gimnazijski teror 1945-1948. godine, robije, primoravanje na ćutanje i građansko i umetničko, nepravde što mi se nanose u javnom životu, u kome da bih bio ovo što jesam, da bih opstojao, zapravo moram ulagati višestruko, više napora od ljudi bez moje prošlosti.
Čitava jedna godina bez pasoša, i nasilno odvajanje od porodice, političke intrige koje su mi skinule četiri ugovorene knjige, uvrede, besprimerna čekanja pred vratima P. E. N. kluba,
prisilna emigracija u kojoj se nalazim, bez obzira na to, ja sam prema uzrocima svojih nesreća uvek uspevao zadržati jedan podrugljiv stav, u kome je bilo obično mesta i za podrugljivost na sopstveni račun.
Ja sam uvek na istoriju gledao kao na metak koji ide na mene, on i jeste metak koji ide na čoveka i koji se od drugih metaka razlikuje samo po tome što promašiti ne može.
Pitanje je samo hoće li vas taj metak okrznuti, raniti lakše ili teže, obogaljiti za čitav život ili ubiti.
No comments:
Post a Comment