S mitom o Sizifu

Dnevnik, sreda, 20. 4. 1983. godine.

S mitom o Sizifu A. Kamija. (Nastavak.)
Kami, Mit o Sizifu, nastavak razmišljanja. Na strani 23. Kami kaže:

„(...) Umor je na kraju čina mahinalnog života, ali s njim istovremeno započinje kretanje svesti. On je razbuđuje i izaziva nastavak. Nastavak - to je nesvestan povratak lancu, ili - to je konačno buđenje. Na kraju buđenja pojavljuje se, s vremenom, posledica: samoubistvo ili obnova. Po sebi, zlovolja ima nešto odvratno.

Ovde, međutim, ja moram da zaključim da je ona dobra. Jer sve počinje sa svešću i sve vredi samo pomoću nje. Ove primedbe nemaju ničeg originalnog. Ali su one očevidne: to je dovoljno za neko vreme, prilikom kratkog ispitivanja porekla apsurda. Jednostavna „briga“ je u početku svega. (...)“



Sećam se sa koliko sam istrajnosti i sa koliko brige beležio svoje misli o umoru i neraspoloženju sredinom pedesetih godina. To je zapravo bio moj pokušaj da definišem ishodične tačke apsurda, da pronađem njegove eventualne izlazne tačke, da mu izmerim opseg, značenje, i da ga na taj način racionalnim definicijama pobedim.

Onako otprilike kao što se zamišlja da će otkrivanje dubokih korena neke traume otkloniti posledice ove traume po nečiji život. Umor je dragocen. Umor nas primorava da mislimo.

Da mislimo o svemu što ga je izazvalo. Umor nas približava vratima, ali vrata ta su zatvorena. Samim osećanjem, poznavanjem umora, ona se neće otvoriti. Moramo prepoznati njegove razloge.

Sada nastaje jedan beskonačan krug samoobmane kojim štitimo i nesvesno svoje pravo na život, kad ga već imamo, kad smo ga već iskusili.

Tražeći uzroke umoru na kome se temelji i naša briga i naše raspoloženje, briga okrenuta budućnosti, neraspoloženje prošlosti, premda je briga za sutra samo projekcija neraspoloženja onim što je bilo juče.

Mi te razloge nalazimo uvek, nalazimo tamo gde caruje privid. Umorni smo od velikih neskladnosti našeg zanimanja, braka, očinskog ili finansijskog položaja, niz skupljenih neuspeha, monotonije svakidašnjice, ili dramatičnih trenutaka kojim se ona prekida, koji bi zapravo morali da budu cenjeni, za kojima bismo morali žudeti, ali koji nas odnekuda smrtonosno zamaraju, zamaraju više nego monotonija.

Pronalazimo da smo umorni od svega osim od života.

Zamišljamo u stvari da je sve to što smo okrivili za naš umornešto drugo, a ne život. Da je život nešto što nas mimoilazi i da bi sve bilo drukčije ako bi dosadašnji pseudo-život zamenili za onaj pravi.

Tada se čine ona čuvena spremanja u životu sa posledicom da se nakon kratkog inicijalnog oduševljenja novim stanjem uvidi kako se stvarno ništa nije promenilo.

Soba u kojoj smo zatvoreni ostali je ista, samo su komadi nameštaja izmenili mesto. Ono što zamara ostalo je. A to što zamara je sam život. A iz njega se kao iz sobe može izaći samo na jedan jedini način.

Na strani 23. ima Kami jednu vrlo lepu misao. On kaže:

„(...) u toku svih dana bez sjaja vreme nas nosi. Ali uvek dođe trenutak kada treba i njega nositi. (...)“

O mom shvatanju Arkadije u Runu.

Kao i eden, Arkadija je u prvom redu priroda, ali ne kao sredina, kao veštački vrt kojim se finguira neki lirski panteizam, već kao deo nas, nas koji smo nerazlučivi deo njen.

To nije romantičarski povratak prirodi, tirolska koliba kraljice Marije Antoanete, već samosaznanje enozisa, Arkadija je dakle jedan piktografski simbol.

Arkadija je potom i apstrakni prostor konačne forme jedog bića, kraj njenog očajničkog kruženja kroz oluke života u potrazi za zlatnim runom. Istočnjačka nirvana, zapravo, bezobličnost i nematerijalnost koja je u literarnoj simbolici predstavljena Crnim Konjem bez belege, jednom savršenom konačnom formom, dakle samim zlatnim runom.

Najsavršenija forma je uostalom ona koja ne postoji. Ovo se stanje nepostojanja simboliše u samoj knjizi razlikom između prvobitne Arkadije na Peloponezu, kod mene na početku vremenskog ciklusa, a u Argu kompoziciono, dakle u VII knjizi, koja je vidljiva, opipljiva, geografski locirana, zemaljska i stvarna, i konačne Arkadije u epilogu, koji se ne vidi, uostalom kao ni Crni Konj koji njoj stremi, jer je ona u drugoj dimenziji, van postojanja.

Pošto je spajanje sa prirodom moguće samo kroz telesnu smrt, a postizavanje savršene konačne forme moguće jedino u nepostojanju, Arkadija u kojoj nestaje Simeon Njegovan, alias Noemis, alias Crni Konj bez belege, je smrt koja ne postoji.