Svet bez memorije.

Dnevnik, četvrtak, 19. maj 1983. godine.

Socijalizam i istorijska dekadansa.

Nekada je svaki grad želeo da ima svoga heroja, zatim svoju fabriku, danas svaki želi imati svoj skandal, svoju aferu. Ako je ona umetnička, onda je to često jedini doprinos grada našoj kulturi. Ali ima osim brzine u tome i nečeg prirodnog.

Socijalizam očigledno ulazi u fazu istorijske dekadanse. No Grčkoj su trebali vekovi da izađe iz sveta protoistorije i sveta heroja i polubogova u svet sitnih političkih i društvenih skandala.



Za rimski republikanski svet, skandal Klodije je bio nešto iznenađujuće i novo. Za par stotina godina cezarizma je od skandala napravio osnovni istorijski sadržaj rimskog života.

Tada je već počeo kraj, kraj Rima, koga su ljudi zamenjivali za napade severnjačkih hiperborejskih naroda ili za davanje cenzusa građanima nekada osvojenih teritorija.

Moralni raspad prethodio je spremnosti Rima da svima da građanstvo, a i njegovoj spremnosti da se nagađa sa neprijateljima. U čemu se ogleda budućnost ovih naših skandala, još treba videti.

Ako ona ima, ako ta budućnost nosi u sebi političke posledice moralnog rasula, onda bi čovek teoretski mogao očekivati i neku obnovu, kroz obnovu političke svesti i obnovu morala. Međutim na Balkanu ništa nije izvesno.

Subota 21. maj 1983. godine.
Svet bez memorije.

Jedna beleška povodom zapisa u dnevniku od 18. maja pod naslovom – zaboravljena godišnjica braka i kraj civilizacije.Ova bi međutim beleška mogla da se zove: svet bez memorije.

Ovde je reč o ideji drame koja bi se dešavala u jednom svetu bez memorije, u jednom svetu u kome sposobnosti memoriranja ili ne postoje ili su radikalno ograničene.

Sasvim ne mogu ne postojati, prosto zato što se u okviru takvih uslova jedna drama ne bi mogla odvijati. Ona naime ne bi mogla da ima ni onaj minimalni kontinuitet koji dopušta da se makar kako ograničena radnja uopšte logički prati.

To znači da bi načelo sveta bez memorije moralo dokazivati njegove posledice, ali ne u onom vidu u kome bi osnovna pretpostavka bila uopšte nesposobnost sećanja, odnosno memoriranja. Dakle naša memorija bi onda znači morala biti ograničena na dva načina.

Odnosno moguće su dve varijante koliko mi sada pada na pamet, a verovatno postoje neke bolje do kojih bi čovek došao, ako bi se upustio u rad na tako jednoj drami, možda radio drami u prvom redu.

Prvi uslov bio bi da živimo u jednomn svetu u kome je naša sposobnost pamćenja ograničena jednim obrtom zemlje oko sunca, odnosno traje 24 sata od ponoći do ponoći u mistično, magijsko vreme ponoći gubimo pamćenje.

Sada mi pada jedna ideja, a o kojoj ću govoriti kasnije, jedna pretpostavka koju takođe moram uzeti u obzir u jednoj razradi ovakve jedne drame.

Druga, za sada čini mi se bolja ideja, jeste da naše memoriranje nije sposobnost zapravo njegova, nije ograničena ovako striktno, ovakvim spoljnim mehaničkim uslovom, nego da naše trajanje, naše pamćenje traje samo toliko koliko je jedna data situacija bazično ista.

Onog momenta kada se ta situacija bilo na koji način promeni, tog momenta mi gubimo svaku vezu sa onim što smo doživeli ranije.

Doslovno u jednom dramskom smislu, u jednoj dramskoj situaciji to bi značilo da ja sa vama razgovaram i dok sa vama razgovaram ja u glavi držim i predmet razgovora i sve ono što ste mi vi pre toga kazali, pri čemu naravno kada je u pitanju drama tu ne bi trebalo da bude reč o idejama nego o jednoj dramskoj situaciji u kojoj bi izvesna fakta igrala važnu ulogu.

Onoga momenta međutim kada sad uđe jedno treće lice, tog momenta mi kompletno gubimo pamćenje, ali isto tako gubi ga i ono treće lice iz neke prethodne situacije i u vezi sa bilo čime o čemu je razgovarao sa nama dvojicom. Javlja se potpuno nova situacija za koju ja još ne vidim načina da se ona dramski izvede.

Koliko mi se čini evidentno je da drama mora biti suludo komična, ali naravno da iz te komične situacije, komičnih odnosa proizađe ona suštinska otuđenost naša, koja je između ostaloga i bazirana na neadekvatnom radu naše memorije, odnosno na nesposobnosti takođe naše inteligencije, da iz naše memorije izvlači konzekventne zaključke.

Glavna prepreka u pisanju ove drame i zamišljanju uopšte ovakve situacije je to što pod datom pretpostavkom ja ne vidim kako bi se ikakav dijalog mogao odvijati, kako bi se uopšte bilo kakav odnos mogao uspostaviti, jer u sukcesiji tih gubitaka memorije mi bismo u svakoj novoj situaciji bili zapravo tabula rasa.

Drama se prema tome izgleda uopšte ne može napisati. Što ne znači da pokušaj ne bi vredeo truda.