Svet kao eksperiment

Dnevnik, sreda, 20. 4. 1983. godine.
Svet kao eksperiment i njegova zamorčad.

U Besnilu sam negde u prvoj petini (strana 130., prim Lj. P.) zapisao razmišljanje lekara Luke Komarowskog. Ono glasi:

„(...) Zašto da ne ? U naročitoj laboratoriji neograničene eksperimentalne populacije, beskonačnih mogućnosti za biohemiske kombinacije? Jednoj Zemlji, na primer? Ljudske predsave o Zemlji, čak i posle mirenja sa solarnom teorijom nepopravljivo su pompezne.



Ljudske predstave o kosmosu neizlečivo antropocentrične. Koliko su, u međuvremenu, istinite? Da li je, uistinu jedino čoveku, s njegovom besmrtnom dušom, dato i pravo da eksperimentiše s drugim živim bićima?

Da li je uistinu, jedino on može, sme, ume svoje istine saznavati putem patnje, nesreće, umiranja drugih? Jedino on u tzv. laboratorijama imati krvave žrtvenike svoje žeđi za sazbavanjem.

Zar i čovekova Zemlja ne bi mogla biti tek nečija laboratorija, ljudi nečije eksperimentalne životinje, na kojima neka napredna civilizacija s humanom ravnodušnošću prema životu, testira svoje intergalaktičke insekticide, a visokosisarska ih populacija ovde dole u agoniji doživljava kao sve strašnije bolesti. Naravno da bi to Zemlja mogla biti. Da li bi ljudi to mogli biti?

Jer, što je u Sunčevom sistemu čovek, u drugom može biti insekt. Insekt progonjen ovde, može biti gospodarska rasa negde drugde. Ekologija ne poznaje univerzalno prvenstvo, a biologija nikome ne priznaje pravo da večno bude u vrhu života.

To bi na razuman način objasnilo uništavajuće epidemije, tumačene dosad spontanostima nepoznatog mehanizma. I Mojsijeve biblijske pošasti, i Crnu smrt, kugu od 1347, koja je do 1350, samo za tri godine eksperimentisanja bacilom Pasteurella Pastis, odnela trećinu Evropljana,

četrdesetak miliona ljudskih zamoraca, podleglih ekstrastelarnoj inokulaciji španskom influencom ranih dvadesetih ovog stoleća, laboratorijsku regularnost kineskih epidemija, vulkanske provale smrtonosnih infekcija među kičmenjacima, pa, zašto ne, i tri bolesnice na aerodromu Heathrow.

Jasne bi postale propasti Atlantisa, drevnih mediteranskih civilizacija, Astečke imperije, i s naučnom preciznošću mogli bi se predvideti završeci savremenih kultura, kao što se u minut može predskazati sudbina laboratorijskih životinja koje su nadživele eksperimentalnu svrhu.

Luke se nasmešio bez radosti. Mogao je čuti kako se njemu sličnoj sentimentalnoj budali koja se protivi vivisekciji, i tamo, s one strane Mlečnog puta, odgovara: ’Za ime Boga, čemu tolika buka, pa to su dole samo ljudi. (...)“

Ovo stanovište je optimistično. Ono pretpostavlja da postoji viša inteligencija koja sa nama eksperimentiše i koja od toga ima izvesne koristi. Ali zamislimo da takve više inteligencije nema.

Zamislimo da smo mi u odnosu na stalno promenljive uslove opstanka prosto zamorčad iz čijeg ponašanja na žalost nikakva viša istraživačka inteligencija ne izvlači nikakve zaključke. Da smo mi jedan priordan, ali nekoristan eksperiment.

Besmisao koja se igra smislom. Izlaz bi naravno bio u racionalističkoj filosofiji, po kojoj mi eksperimentišemo sami sobom da bismo doveli do progresa.

Taj izlaz je sumnjiv, eksperimenti ne daju dobre rezultate i ma koliko se trudili da u naše eksperimentalne procese sa samim sobom i sa svetom u kome živimo unesemo neki red, cilj toga reda se ne vidi.

Simboličan jezik. (O simboličnom jeziku u Runu)

Simbolični jezik piktografske varijante protumačiće crtež u obliku ribe – pojmom rube. Ali to može biti u njegovom prvom stepenu značenja, na prvom empirijskom nivou smisla.

Na drugom još uvek empirijskom, ali sada posrednom, asocijativnom, crtež ribe može značiti vodu, reku ili more.

U nekom trećem, višem, apstraktnom, crtež ribe označava mutavost, ravnodušnost, pa čak i izvesnu tajnu. Nešto što se o sebi čuva da šta kaže.

To je bio put kojim sam hteo da stvorim ne samo nova značenja već i nov jezik, za posmrtnarazmišljanja Simeona Njegovana, na početku VII knjige Runa, pre nego što sam ih preneo u finale VI knjige i subsumirao poslednjim razmišljanjima Simeona Njegovana, brišući tako veštačku granicu između života i smrti.