Kultura feudalizma

Dnevnik, petak, 22. april 1983. godine
Kultura feudalizma. (Povodom afere sa „Obešenjakom“.)

Nened Petrović mi telefonom javlja za članak u „Novostima“ pod naslovom „Obešenjak izbegao omču“ .

U članku se govori o aferi koja je povodom kontrolnih probi u Kruševačkom pozorištu izbila povodom priprema za moj komad „Obešenjak“. Izvesni političari su našli da se tema može odnositi i na našu stvarnost.



Naravno da se odnosi, ta o tome sam i čitav esej napisao pod naslovom „Pozorište kao ispovedaonica“. Kroz Kruševac je puštena vest da je predstava zabranjena.

Izgleda, međutim, da su čuvari naše stvarnosti zadovoljili se izvesnim skraćenje komada, čim je reditelj prema novinama „pojasnio“ taj komad.

Javlja mi se povodom reprize „Vampira“ Filip David. Kaže da je o kruševačkoj aferi bilo nekoliko članaka, ali da se ipak sve završilo dobro, i da je premijera imala velikog uspeha.

Sve premijere uvek imaju uspeh, sudbinu komada, međutim, određuju ostale predstave. Jedan od njih dvojice, ne sećam se više ko, citirao mi je jedan članak u kome se kaže da je problem nastao oko toga što Kruševljani nisu navikli na ovakvo postavljanje tema i na ovakve dijaloge koji su imali prilike da čuju u „Obešenjaku“.

Ja se ne osećam krivim što su se sa takvim dijalozima suočili. Ja im nisam ponudio „Obešenjaka“, niti me je iko pitao za dozvolu.

Naša pozorišta u unutrašnjosti nemaju običaj da od pisca traže odobrenje za postavljanje njihovih komada.

Za njih živi pisac uvek je već 50 godina mrtav, a njegovo delo – javno dobro, odnosno javno zlo, kako kad.

U vreme skidanja sa repertoara „Golubnjače“, „Obešenjak“ u Novom sadu prolazi bez primedbe. Kruševac ispravlja ovaj propust Novog Sada, neki drugi grad otićiće i dalje, kuda, videćemo.

Jugoslavija postepeno postaje zemlja kulturnog feudalizma, gde malim baronatima, agilucima, vladaju suvereno lokalni baroni i određuju pravila igre za svoju teritoriju.

Možda se uskoro neće više pisati za umetnost, pisaće se za Kruševac, Kraljevo, Tuzlu, Novi Sad, Celje, Vranje ili Skoplje.

Slučajno se dogodilo da ja za ovu aferu saznam još u njenom toku, tačnije rečeno neposredno pošto se ona završila, a izgleda nije naročito dugo ni trajala.

Obično saznam za stvari koje me se tiču ili posredno ili neposredno nekoliko meseci nakon što su se one završile i predstavlja veliko zadovoljstvo čitati nakon nekoliko meseci u isečcima izveštaje o tim aferama, pošto su one već davno mrtve.

Da ih pratim tokom njihovog nesrećnog odvijanja to bi svakako uticalo i na moj mir i na moj rad, ovako nema nikakvog uticaja, naprotiv imam utisak da čitam jednu istoriju koja se mene ne tiče, koja me se ne tiče ne samo zato što je mrtva, što se više ne odvija, već zato što imam utisak kao da se ni onda mene nije ticala.