Zločin žrtava

Dnevnik, četvrtak, 16. juni 1983. godine.

Zločin žrtava. (Povodom Gatkinovog obećanja Rubaševu da će, posle konačne pobede komunizma, njegova žrtva za partiju biti obelodanjena.)

Partija je Kestlerovom Rubašovu u Pomračenju u podne kroz usta islednika Glatkina obećala da će posle konačne pobede, njegova žrtva biti obelodanjena, njegova usluga Partiji i Revoluciji shvaćena.

Ovo beležim povodom trake 23/45 3-4 (disketa: Dnevnik II – 1983-013, prim. priređivača.). Partija ni ovo obećanje nije ispunila. Ljudi velike čistke nisu rehabilitovani kao heroji, nego kao žrtve.

src="http://farm4.static.flickr.com/3061/3346906154_5b7dbc7567_o.jpg" width="450" height="320" alt="Steve Bloom-01" />

Ne zato što su svojim lažnim priznanjima da su izdajnici i špijuni, u datoj istorijskoj situaciji zatomimši i ljudsku taštinu i tzv. malograđansko osećanje časti spasili tu Partiju i tu Revoluciju, već prosto stoga što su bili nevini.

Kada bi komunizam nekim čudom uspeo da proizvede jedno bar normalno, ako već ne idealno društvo, ubeđen sam da bi njegova Partija još jednom te ljude izvela pred sud, bar moralni. I ma koliko je to surovo, ona ne bi pogrešila.

Za ludilo koje se dogodilo u Rusiji u dane tih pogroma tela i duha, krive su i žrtve bar koliko i mučitelji. Tačno je da žrtava ne bi bilo da nije bilo mučitelja, ali isto tako ni mučitelji ne bi uspeli da nisu naišli na podesne žrtve. Za to ludilo odgovara komunistička logika, a ona je upravljala postupcima i jednih i drugih.

Teror je pogled na svet ideje u ime koje su jedni ubijali, a drugi dopuštali da budu ubijani. Krivica je dakle solidarna. Ako mi ljudi još imamo sentimenta, pa imamo razumevanja za žrtve koje odričemo dželatima, istorija koja takvo razumevanje ne poznaje, istorija zna ko je kriv za njen nakazni izgled. Istorija zba da su krivi i jedni i drugi.

Petak, 17. juni 1983. godine.
O nedovoljnosti fotodeskripcije novog francuskog romana.

Kako opisati jedan predmet a da taj opis jezgrovito pruži sliku kako na empirijskom tako i na značenjskom planu, a da jednodobno budu shvaćene njegove brojne korespondencije, njegove međuzavisnosti od sveta oko njega, bez koga bi on ostao mrtva priroda - fotodeskripcija modernog francuskog romana.

Premda pretenduje na objektivnost ova fotodeskripcija daje lažnu predstavu o predmetu, jer ga izoluje od njegovih funkcija i uslovnosti od kojih je najpresudnija upravo ona od koje novi roman beži, a to je ljdsko oko i duša iza njega. Oko kamere snima samo ono što vidi, tajna je u onome što se ne vidi. Istine nikada nisu na površini stvari.

Da bi se stiglo do faraonskog blaga treba sići u utrobu piramide. Opis mora ići tim labirintom, a ne kliziti po površini predmeta gde može pronaći samo zablude o njemu. Odgovoriće mi se verovatno da istina i nije svrha takvog opisa i da je svrha takvog opisa sam opis. Ali ja se pitam čemu opisivati nešto ako se iz tog opisa ne može ništa saznati o njegovom predmetu.

Nedelja, 19. juni 1983. godine.
Iziđi napolje da se obračunamo.

Farbam drvenariju eksterijera kuće. Između dva farbanja odmaram se. Iznad mene lete avioni i nekom čudnom igrom asocijacija sećam se ranih šesdesetih godina kad sam kao član radničkog saveta „Lovćen filma“ leteo avionom za Budvu.

U avionu su bili beogradski članovi tog radničkog saveta, među njima Milo Đukanović, s kojim je bila i njegova supruga. Avion je bio DC, veoma neudoban i mali. Poznato je bilo da Đukanović ne mari da se vozi avionom, ali ono što se dogodilo nije posledica samo te nelagodnosti s kojom je on leteo. Iza njih sedela su dva mlada, pijana, Crnogorca.

Tokom čitavog puta ponašali su se nepristojno, dobacivali Đukanovićevoj supruzi. U jednom trenutku ne mogavši više da izdrži, a pošto ih je nekoliko puta bezuspešno i on i drugi opominjali, Milo Đukanović skače, sav razjaren, ne znajući šta govori, kažemladićima:

„Izađite napolje da se obračunamo!“ Srećom mladići su bili toliko pijani da poziv nisu prihvatili i mi srećno ostajemo u vazduhu.

Ponedeljak, 20. juni 1983. godine.
S Mitom o Sizifu Kamija (Komentari, nastvaka.)

Bez poznavanja konačne tajne, one koja objašnjava ili tek nevažnim čini sve ostale, nema prave sreće.

Celokupna rcionalistička filosofija podrprta naukom, sve naše još upotrebljive intuitivne moći, sve naše skrovite i nama samima često nepoznate žudnje, pa i mnogi činovi uključujući samoubistvo stavljene su posredno ili neposredno u službu kolektivnog napora da se stigne do dna.

Da se svetu i njegovom čoveku shvati smisao.

Čak i tada kada taj konačni cilj umstvovanja i nije tako očigledan, kada je poput nečeg nepristojnog, nečeg za stid, pokriven takozvanim razumnijim, dostižnijim, pa i praktičnijim ciljevima.

Kad Kami kaže da prave sreće nema ako se ne može znati, hoće da kaže da bez tog saznanja, spoznanja one poslednje ruštinske tajne, sva druga izvedena i funkcionalna saznanja nemaju smisla.

Svi odgovori na pitanje – kako i zašto – besmisleni su bez odgovora na pitanje – čemu. kantovo određivanje granica našeg uma imalo je za cilj da ustanovi kakve su naše šanse da ikada spoznamo ta konačna značenja i te poslednje izvorne vrednosti, da nas ispitivanjem naših moći tim značenjima i vrednostima približi.

Rezultat je bio porazan. Vlastiti um otkrio nam se kao alatka za jednu sezonu, intrument neotklonjivih ograničenja, hereditarnih nemoći, konačna istina zauvek nam je određena, a sa njom i konačna sreća.