Beleške iz 1971.

Dnevnik, petak, 2. septembar 1983. godine.

O secesiji u Jugoslaviji; nova Sveta alijansa; marksizam i istorija. (Beleške iz 1971. godine.)

Prelistavajući rukopise i stare beleške za preseljenj i sređujući svu tu građu nalazim nekoliko hartijica, datiranih koliko mogu da vidim 1970. godine, mada nisam siguran nije li to 1970. ili 1971. godina, koje su zaostatak nečega što sam očevidno pisao.

Ja ih ovde citiram onako kako stoje.



Prva nosi naslov: „O secesiji u Jugoslaviji“.

Tvrdi se, pišem, da bi secesija u Jugoslaviji mogla da izazove težak poremećaj svetske ravnoteže sila, gotovo rat, u najmanju ruku novu hibridizaciju na liniji Istok i Zapad.

To je tačno, ukoliko je tačno da je Principov metak u Sarajevu prvi koji je opaljen u velikom klanju 1914 – 1918. godine.

Poremećaj svetske ravnoteže i treći svetski rat, mogu da izazovu zapravo jedino kao i uvek uostalom interesi velikih sila i politike inspirisane zaštitom tih interesa.

Očuvanje jedinstva Jugoslavije ne može biti trajan zaklon zloupotrebe jedne vlasti, koja nema demokratskim putem mandat naroda i niko nema prava da od jugoslovenskih naroda zahteva jedinstvo iz pobuda koja se neposredno ne tiču njihove sudbine.

Tražiti od mene da živim kao pas, da bi drugi mogli živeti kao ljudi, suludo je izopačavanje smisla za odgovornost na kome treba da počivaju međunarodni odnosi.

Nije, dakle, za svetski mir opasno mirno razvenčavanje jedne morganatske Jugoslavije, nego postojanje ovakvog Sovjetskog Saveza, kakav se on danas u svetskoj politici javlja.

Sovjetski Savez koji je spreman da pod izgovorom zaštite socijalizma, a na osnovu teorije o ograničenom suverenitetu, svaku secesiju iskoristi u svoje imperijalističke svrhe.

Druga beleška nosi naslov (datirano isto) „Nova Sveta alijansa“.

Tu stoji napisano: I ovlašno upoređenje bi otkrilo frapantnu sličnost u organizaciji, načinu političkog mišljenja i delovanju između Svete alijanse i njenog u svakom pogledu naprednijeg potomka Varšavskog pakta.

Kao što je Alijansin cilj bio da večnim učini autokratiju monarha, tako je i cilj Pakra da od socijalizma, onakav kakav jeste danas, učini večno vladajući sistem.

U osnovi ove linije leži vojna intervencija, imperijalni ciljevi jedne zemlje. U prvom i u drugom slučaju – Rusije.

Teorija ograničenog suvereniteta je samo pravno normiranje reakcionarnog principa jedne međunarodne socijalističke žandarmerije.

Treća beleška istog datuma, nosi naslov „Marksizam i istorija“.

Kada marsista govori oistoriji on nikada ne propušta da istakne njenu složenost. Ali kada se prihvati da je objašnjava u njenim neposrednim ispoljavanjima, vi primećujete da ono što je maločas, dok je iz njega govorio istoričar, bilo složeno, postaje najedanput krajnje uprošćeno i svedeno na par zakona, koji uvek iznova reprodukuju iste pojave.

Međutim, simplifikovanje istorije samo je nejaka slika uprošćavanja kome marksisti podvrgavanu isorijsku praksu, svoju vlast, svoju moć nad ljudima.

Subota, 3. septembar 1983. godine.
Euforizam. (Beleška iz 1966. godine.)
Nastavljam pretresanje starih beležaka i rukopisa i pod datumom 1966. godine, ali bez meseca i dana, nalazim jednu zagubljenu belešku, koju sam nazvao, mesto aforizmi – „euforizmi“. Ona glasi:

Ko radi ne mora se bojati da će mu gazda ostati gladan.
U životu jednog naroda, godine ropstva računaju se dvostruko.
Od vas dvojice, u pravu sam ja.
Dželat je jedina osoba čiji mu klijenti ne žele uspeh.