Generali

Dnevnik, četvrtak, 29. septembar 1983. godine.
Veliko spremanje: biografija „Generala“ ili „Medved i kritičar“
(„Borba“ od oktobra 1968.)

Veliko spremanje se nastavlja. U onoj fascikli nalazim još i sledeće isečke. Jedan iz „Borbe“ pod naslovom „Konkurs za TV dramu bez izuzetnih ostvarenja“, bez datuma, ali očevidno pisan negde između 1967. godine i 1969. godine. On delimično glasi:

„(...) Tezultati ovogodišnjeg konkursa Televizije Beograd za originalnu domaću TV dramu poznati su. Od 26 prispelih tekstova, žiri u sastavu: Stanislav Bajić, predsednik, Arsenije Stefanović, Vasilije Popović, Ljubomir Radičević, Olga Vlatković, Miroslav Karaulac, Slavoljub Stefanović-Ravasi i Aleksandar Đorđević,

doneo je odluku da se prva nagrada ne dodeli, dok je druga nagrada pripala Andreju Hingu, za dramu „Burleska o Grku“, a dve treće nagrade dodeljene su Slobodanu Stojanoviću za dramu „Golubovići“ i Sveti Lukiću za „Traktat o požaru“.



Dramska redakcija Televizije Beograd otkupiće deset od preostalih tekstova, a 14 autora za svoje tekstove dobiće obeštećenje bez obaveze da oni budu uvršćeni u dramski repertoar Beogradske televizije.

Prema izjavi Vasilija Popovića, jednog od članova žirija, žiri smatra da ova godina nije donela neke izuzetne tekstove, ali da se i u prispelim tekstovima moglo pronaći nekoliko koji se izdvajaju svojim kvalitetom.

To su pre svega nagrađene drame, koje će biti izvedene u sezoni 1968/69 u dramskom terminu ponedeljnikom.

Otkupljene drame su prema mišljenju žirija serijskog karaktera, bez većih ambicija, ali za određene termine, kao što je termin popularne drame četvrtkom, sasvim su zadovoljavajuće. (...)“

Moja drama je „Generali ili Srodstvo po oružju“ jedva otkupljena, kako sam kasnije saznao, i to upravo ona drama koja je u pozorištu „Atelje 212“ doživela vrlo veliki uspeh i višegodišnje izvođenje u kojoj su sva tri glumca dobila nagrade na Sterijinom pozorju, a ja nagradu na tom istom Pozorju za najbolju komediju.

To je upravo ona drama koja je kasnije ušla u Antologiju televizijske drame naše, iako nije davana na televiziji, odnosno davana je mnogo kasnije na TV kao pozorišna prestava, ali kao televizijska drama, kako je pisana, nikada.

To je upravo ona drama koja je zatim ušla u Selenićevu Antologiju srpske drame, dakle uz nekoliko najboljih drama napisanih posle rata kod nas, po Selenićevom sudu, i to je najzad ona drama koja je i u inostranstvu imala uspeha nakon premijere na radiju u Štutgartu.

Ili je, dakle, sud ovog žirija pogrešan ili je pogrešna kasnija uspešna istorija „General ili Srodstvo po oružju“.

Za ovu dramu vezana je i jedna anrgdota.

Sećam se da je posle izlaska Antologije naše televizijske drame“ kritiku pisao Eli Finci i da je moju dramu naročito istakao.

Ali on je pisao tu kritiku tako da je iz nje proizilazilo da je on tu dramu na televiziji gledao, a ne čitao u Antologiji.

U međuvremenu drama nije uopšte na televiziji davana. Toliko u obol ozbiljnosti naše kritike Elia Fincija i tog ležernog bogdanovićevskog manira naše kritike.

Ratko Đurović o takvom iskustvu ima jednu sjajnu priču, ali ovo nije mesto da se ona ispriča, spomenuću samo da bi se mogla nazvati: „Medved i kritičar“, ali ja bih je nazvao: „Dva medveda“.