Grčko pozorište

Dnevnik, sreda, 29. juni 1983.godine.

Grčko pozorište kao drama značenja.

Grčke duhovnosti. U knjizi Grci Kito na 223. stranici kaže:

„(...) Za gotsku katedralu rečeno je da nikad nije dovršena, a Šekspira su s druge strane često skraćivali. Ali ko bi mogao dodati bilo šta grčkom hramu, a da to ne bude očigledno spoljni dodatak i izbaciti neku scenu iz neke grčke drame, a da ona ne postane nerazumljiva.

Uzrok tim razlikama ne leži u tome što su Grci imali bolje osećanje za oblik ili manje mašte, ili uživanja u životu, već u tome što su drukčije mislili. To se možda može objasniti pomoću sledećeg primera.



Neki čitalac imajući na unu Šekspirove istorijske drame, ispita jedinu sačuvanu grčku dramu sa istorijskom temom Eshilove – „Persijance“, dramu napisanu nepunih deset godina posle događaja koji se obrađuju i prikazanu pred Atinjanima koji su igrali tako značajnu ulogu u toj borbi.“

(Uzgred rečeno pod samim Akropoljem koji su Persijanci razrušili i obesvetili.) „Svaki elizabetanski dramatičar dao bi nam pregled celog rata, trenutke očajanja, nade i trijumfa. Na pozornici bismo videli vođe koji su sačinili plan za pobedu, a i neke od vojnika koji su je izvojevali.

U „Persijancima“ ne vidimo ništa slično tome. Pozornica je persijska prestonica, radnja se vidi samo kroz oči Persijanaca, tok rata je toliko uprošćen da se pomorska bitka kod Artemisije ne pominje, pa čak ni herojska odbrana Termopila. Nijedan Grk se ne pominje po imenu.

teško bi se mogao zamisliti potpuniji kontrast. Ako bismo rekli da atinska pozornica i grčki dramski oblik nisu dopuštali realističan prikaz rata, to bi bilo tačno, ali ne i dovoljno tačno. U suštini i pozornica i dramski oblik jesu ono što jesu, zato što dramski pisci nisu imali želje da budu realistični.

Dramski pisci su ti koji stvaraju pozorište i dramski oblik. Ali mi uviđamo da je svaka pojedinost u drami ne samo prirodna već i nužna kad shvatimo da Eshil nije imao nameru da napiše istorijsku dramu, već dramu o ideji da nebo neizbežno kažnjava Ibris, u ovom slučaju Kserksovo prkošenje volji božojpj. U drami Kserks je poražen od Zevsa pri čemu su Grci samo njegovi posrednici.

Ono što Eshil dramatizuje nije događaj već njegovo unutrašnje značenje. A ukoliko istorijski događaji u bilo kojoj pojedinosti ne izražavaju dovoljno jasno unutrašnje značenje Eshil ih menja, dokazujući tako unapred Aristotelovu postavku da je poezija više filozofska od istorije. (...)“

Komentar. Grčka je istorija povest značenja, a ne činjenica, kao što je grčko pozorište drama značenja, a ne događaja. Zato grčke drame deluju kao istina, a naše samo kao priče. Ali zato grčka istorija deluje kao priča sa značenjem, a naša istorija kao istina bez značenja.

Četvrtak, 30. juni 1983. godine.
Besmislenost opšteg smisla.

Sve su apstrakcije protivpriordne. Apstrakcije su nasilno ujedinjenje različitog, na osnovu pogrešno shvaćenih podudarnosti. Podvesti dakle nešto pod isti pojam ne znači pomiriti suprotnosti, već ih zanemariti.

Šta bi se promenilo u univerzumu koji bi bio zamišljen bez čoveka. Ništa. U čemu je onda naša važnost? Samo u zabludi o važnosti, ali iz toga proizilazi da za opstanak nije nužno imati nikakve naročito povoljne okolnosti i da je dovoljna samo jedna uspela zabluda.

Mi smo dubok bunar u koji kamenje iskustva dugo pada pre nego što ga čujemo. Kada bismo postupali isključivo po iskustvu život bi bio nemoguć. Razum se ovde javlja kao posrednik između naših i tuđih iskustava, kao nešto što taj život omogućuje.

Ali taj razum je samo stečena zamena za jedan davno izgubljeni instrument neposredne regulacije života. Razum je dakle prvi mašinski proizvod biologije. Prema intuiciji ima se on kao kompjuter prema ljudskome mozgu.

Traženje Boga je drugim rečima izraženo tražanje smisla. Nevolja je u tome što oni koji su Boga našli u njemu su našli samo smisao sveta, ali ne i svoj u svetu. Oni koji su taj smisao shvatili kao širenje vere, zamenili su svoj sa opštim i izgubili ga.

Jer pojedinačni smisao ne može ni izražavati ni definisati opšti, on u njemu može samo sudelovati svojom različitošću.

U politici je podređivanje opštem smislu gubljenje vlastitog, a kakva smisla ima zajednica ako je čine oni koji su izgubili svoj.

To bi bilo isto kao kada bismo kazali da je najslobodnija zajednica ona koja je sastavljena od robova. Ona to i jeste, ali samo ako se ne shvati kao mnoštvo različitosti u kome su delovi zadržali svoju nezavisnost, već kao nov entitet u kome su je izgubili.

U tom smislu i samo u tome, zajednica robova zaista je najslobodnija od svih mogućih.

Ali kao što hrana čim je svarena gubi smisao hrane i postaje deo organizma i njegovog smisla, tako i zajednica ne ostvaruje smisao delova od kojih je sačinjena, ona ne reprodukuje pojedinačne svrhe koje su joj ustupljene, već novu, nezavisnu, po pravilu antagonu svrhama svojih delova.