In memoriam

ŽIVOT NA LEDU III
Dnevnici mart-decembar 1983 (Službeni glasnik 2013 @ Borislav Pekić)

In memoriam. (Kosta Pavlović o Crnjanskom.)

Ovo su izvodi iz jednog separata Koste Pavlovića posvećenog Crnjanskom nakon njegove smrti.

„Banaćanin iz Ilanče, kako tvrdi Marko Ristić u Enciklopediji Jugoslavije, ili iz Čongroda, kako navodi . P. Jovanovič i J. Redžep u Leksikonu pisaca Jugoslavije, Miloš Crnjanski nosi u sebi sve osobenosti potomaka onih Srba koji su se pod Arsenijem Čarnovićem u te krajeve doselili.

Kada je treće četvrti XVIII veka Marija Terezija preuredila Vojnu Krajinu proširujući je istočnom Posavinom i Crnjanskovi preci postali su graničarima. Zanimali su se kao i svi Ilančani ili Čongrađani zemljoradnjom, stočarstvom ili graničarenjem. Sve vrline i mane tih takvih Ilančana ili Čongrađana ispoljavao je i Crnjanski.

Kao svaki zemljoradnik bio je konzervativac, kao svaki stočar voleo je životinje, a prezirao ljude, kao svaki graničar nadmeno je gledao na svet i ovu nadmenost isticao nekom vrstom podoficirske oholosti. Prvi svetski rat proveo je u jednom mađarskom puku na istočnom frontu u Galiciji, zatim po položenom ispitu za oficire na italijanskom frontu u Udinama.



Za ratne godine koje je po rečima Marka Ristića proveo u pozadini izvlačeći se, ostavili su na njega dubok trag. Kao dobar podoficir i potporučnik smatrao je da mu je dužnost da bude uvek u stavu mirno pred svakim starijim, ali da mora da nemilosrdno izdire se na svakog mlađeg od sebe.

Dok je Milutin Bojić ostavio kosti u Solunu, dok je Ivo Vijinović čamio u šibeničkoj tamnici, a Ivo Andrić zlostavljan i proganjan od strane austrougarskih vlasti, dok su Sibe Miletić i Veljko Petrović, iako austrougarski podanici, bili dobrovoljci u srpskoj vojsci, Crnjanski je frajlifigovao i kad se carevina raspala, nastanio se u Beogradu.

Nos mu je bio poduži i mesnat, jagodice pomalo tatarske, donja usna prezrivo izdužena. Sve je to odavalo neku vrstu bezobzirnog cinizma. Govorio je mađarski, nemački, francuski, italijanski, engleski, ali čak i svoj maternji srpski, s nekim tvrdim, neprijatnim, svađalačkim, mađarskim naglaskom.

Postavljen je za profesora IV muške gimnazije u Beogradu. I objavljuje 1929. godine svoje Seobe i njima je u svojoj 35-toj dostigao vrhunac u svom književnom stvaranju. Otada je od zaista velikog pesnika postao novinarem. Pretvorio se u glas svog gospodara.

Imao je rekli bismo samo jedan cilj da zadovolji svoje poslodavce prvo u ’Politici’, docnije u ’Vremenu’, najzad kao dopisnik Centralnog pres biroa pri poslanstvima u Berlinu i Rimu, da bi završio kao Londonski dopisnik časopisa ’El Economista’ koji je Milan Stojadinović izdavao u Buenos Airesu.

Trudio se da se ničim ne zameri ni Bogoljubu Jeftiću, ni Milanu Stojadinović, dragiši Cvetkoviću, u tome se sastojala njegova diplomatska karijera, koja mu je pomalo zavrtela glavu i navela da napiše Embahade kojima je pretio celom svetu i kojima se preporučivao današnjem komunističkom režimu.

Drugi svetski rat doveo ga je u London, gde je vladi bilo potrebno njegovo pero. Ali je to pero već bilo jalovo. Nije mogao da piše, jer mu sto nije bio zgodan, lampa na njemu nepodesna. Rukopis njegov niko nije mogao da čita i tražio je sekretaricu, ali mladu i lepu. Ukratko ili nije hteo ili neije više ni umeo da piše.

Dosadio je svima i svakom svojim žalopojkama. Izdejstvovao je od Slobodana Jovanovića čudno rešenje, da se upućuje na rad u Britanski muzej. A taj se rada satojao u obilaženju u podne najboljih londonskih restorana u društvu kako je govorio ’vojnikuša’, jer se bio bacio na izučavanje mentaliteta mladih Engleskinja koje su služile u vazduhoplovstvu i mornarici kao oficiri.

Bio je jedan od prvih Srba koji je tražio i 1951. i dobio britansko državljanstvo. Jedan od jemaca mu je bila Ledi Pedžet, a drugi mislim spisateljka Dama Rebeka Vest. On to nije uzinio iz ljubavi prema Englezima, koje i dalje grdio, već iz interesa, jer je verovao da će mu kao Englezu biti otvorena vrata britanskog PEN Kluba i svih britanskih univerziteta.

Nije bio svestan da Miloš Crnjanski može postati britanski državljanin, ali da nikad ne može postati Englezom. Za svoju ženu međutim nije tražio britansko državljanstvo. Ne zato što je želeo da bar preko nje ostane u vezi sa zemljom, već opet iz računa.

Ona je sve dok je bez jugoslovenskog i bez drugog pasoša mogla da prima stalnu pomoć od Dobrotvornog udruženja slobodnih građana Jugoslavije. To je bila bedna pomoć, ali je ipak bilo nešto, jer su tada teško vezivali kraj s krajem.

Kako je tokom rata primao prvo 105, a docnije 100 funti mesečno, to je vodio život prilično bez računa. Kad je nestalo platnog spiska, ostao je vrlo brzo bez ikakvih sredstava. Dobio je dobro mesto knjigovođe u jednom od najskupljih londonskih obućarnica u Bond stritu.

Imao je lepu platu i pričao je prijateljima da je veoma zadovoljan. Ali mu teška narav i svađalaštvo nisu dozvolili da se tu zadrži. Tužio je firmu sanitarnim vlastima da u prostoriji u kojoj radi nema dovoljno vazduha. Nadrežna vlast povela je istragu, utvrdila je da nema mesta žalbi i potkazivač je otpušten.

Pomoću ne znam čijih preporuka dobio je mesto u jednoj luksuznoj knjižaru na Pikadiliju. Zvala se ’Hačards’. Provodeći kraći odmor na moru o trošku Ledi Pedžet, hteo je akrobacijama da privuče pažnju nekih mladih devojaka, i istegao tetivu na nozi.

Napustio je posao tvrdeći da je nogu povredio u knjižari verući se uz merdevine. Našao se na ulici. Tada ga je pozvala u goste Ledi Pedžet. Stavila mu je na raspolaganje kotidž na svom imanju s tim da se može kretati kud god hoće po divnom parku od 40 hektara. Davala mu je hranu i svako po podne njega je i njegovu ženu zvala na čaj.

Žena mu je redovno primala pomoć Dobrotvornog udruženja slobodnih građana Jugoslavije. Pored toga Ledi Pedžet je stalno izmišljala razne sitne poslove za nju kao što su šivenje i mešenje, da bi imala razloga da ih i novčano pomaže, a da to ne liči na milostinju.

Slala ih je svake godine na more, njegovoj ženi plaćala kurs za šivenje u poznatoj privatnoj školi i njemu školarinu za Londonski univerzitet, jer mu je palo na pamet da dobije diplomu iz međunarodnih nauka. I dobio ju je o njenom trušku, i o trošku brodovlasnika Vana Ivanovića.

Otišao je 1952. u Nicu na međunarodni kongres PEN Klubova i zatim u Rim da pokupi svoje stvari koje je tamo bio ostavio kada je počeo rat. Oni su platili i prenos tih stvari. Kod Ledi Pedžet na imanju ostao je dugi niz godina, sve dok je jednog dana nije presreo u njenom parku i rekao joj u lice bez ikakvog povoda:

’Da sam znao da ste tako pokvarena baba, bio bih vas ubio pre nego što sam prihvatio vaš poziv.’ Zgranuta ovakvim rečima stara gospođa mu je hladnokrvno odgovorila: ’Da sam baba to sam znala, ali sad prvi put čujem da sam i nevaljala.’ Okrenula mu je leđa i ušla u svoj zamak. Odmah je pozvala njegovu ženu i ispričala šta se dogodilo i rekla joj:

’Vi ćete kao i dosad uvek biti dobrodošli na čaj, ali bih bila zahvalna vašem mužu da mi više ne ulazi u kuću.’ Mislila je da će to biti dovoljno da se Crnjanskovi odsele. On joj više nije ušao u kuću, ali je ona svakodnevno produžavala da dolazi na čaj, a na selidbu uopšte nisu ni pomišljali.

Ledi Pedžet koja je živela radi svog parka, bežala je u kuću čim izdaleka ugleda Crnjanskog, a on se po njemu šepurio kao da ga je od svojih starih nasledio.

Kad joj je to dozlogrdilo, poručila im je preko protojereja Miloja Nikolića da treba da se sele. Na Crnjanskov odgovor da nema kud da ide uzela im je stan u Londonu i popola sa Vanom Ivanovićam platila unapred šestomesečnu kiriju. Tako se oslobodila napasti. Crnjanski joj se odužio opisujući je u svom Romanu o Londonu.

Na inicijativu Slobodana Jovanovića osnovano je 1951. u Londonu Udruženje srpskih pisaca i umetnika u inostranstvu. Na predlog starog profesora Crnjanski je izabran za predsednika. Predsedavao je dve godine i onda je 1953. godine opet bez ikakvog povoda podneo ostavku i na predsedništvo i na članstvo u Udruženju izjavivši, što nije bilo tačno, da je došao u sukob sa svim članovima Udruženja rasturenim po svim kontinentima.

Verovatno je već tada počeo da razmišlja o povratku u zemlju. Posle ovoga je prestao da se javlja celom svetu, potpuno se usamio i pružio londonskim Srbima jedinstvenu sliku izgnanika među izgnanicima. Sve se više u njega razvijala manija gonjenja.

Kad mu poštar sa pisma pokuša da odlepi neku lepšu marku, to radi cenzura. Kad mu ne radi telefon, prisluškuje ga obaveštajna služba. Kad pokvari stomak, neko ga je otrovao. Zubni lekar mu namerno kvari zube da bi mogao da mu pravi veći račun. Susedi mu cele noći kucaju, oni do njega u duvar, oni iznad njega u pod, oni ispod njega u tavanicu, sve to da mu ne bi dozvoljavali miran san.

Nikakav posao nije mogao da dobije, jer su neki Srbi uvek uspevali iz pakosti da to osujete. Naročito se žalio na Spasoja Sterđevića, nekog pisara Ministarstva unutrašnjih poslova, za koga je verovao da je svemoćan kod britanskih vlasti. Iz te potpune usamljenosti počeo je polako da se izvlači i da se približava zvaničnim predstavnicima Jugoslavije.

1959. napisao je Itaku i komentare. Itakom nas je podsetio na svoju sjajnu mladost, a Komentarima na starost, jer je objašnjavao da se još kao mlad u Temišvaru družio sa metalcima. I tu su bila dva poslednja izdisaja u Londonu, nekoga koji je nekada bio obdareni pesnik.

Ti su izdisaji podsećali, neka nam bude dopušteno da se poslužimo Crnjanskovim rečima o Bogdanoviću na ’podrigivanje posle dobrog ručka’. Imali su isti neprijatan koliko kiseo i otužan ukus.“

Moj komentar. Bez obzira na izvesnu zlovolju celog ovog rukopisa, jadno je to kada jedan veliki pisac dozvoli sebi da dobije ovakav in memoriam.