Utorak, 28. juni 1983. godine.
Nevidljiva kola za gubilište.
Govoreći o Robespjeru Keri Brahfogel u knjizi o Robespjeru, izdanje „Nolit“ na strani 149. kaže:
„(...) Postavlja se pitanje kako je bilo moguće da tako po krvi gazi čovek koji nije mogao da vidi krv. I ponovo glasi odgovor, ma koliko on zvučao neverovatno: on nije znao šta stvarno znače njegove terorističke zapovesti.
Lefe priča, istina ne o njemu, već o La Kroa koji je pogubljen zajedno sa Dantonom, kako je bio iznenađen i duboko potresen onim što je video u Konsijeržeri i kad je čuo za toliko broj pohapšenih žena i kad ga je neko zapitao – zar nikada niste sreli gubilišna kola koja su vam morala pokazati da je Pariz postao ljudska klanica?
La Kroa je odgovorio: ’Nikada nisam video gubilišna kola’. (...)“
Da li sada posle ovog možemo više berovati ljudima koji su suđeni u Nirnbergu, da li smemo da im verujemo, da li smemo da verujemo bilo kome koji pod takvim okolnostima kaže, da nije znao šta se uistini zbiva samo zato što nije video posledice svojih uputstava, ideja, govora ili naredbi?
Zar prva dužnost onih koji naredbu izdaju nije u tome da kontrolišu njihovo izvođenje i da po njihovim posledicama kontrolišu vlastite ideje?
I kako sada u tom svetlu smemo primiti izjave Đilasove i njegovih najbližih saradnika u vreme Informbiroa, da nisu znali šta se događa na Golom otoku?
Ako zaista nisu znali, ako to nije znao Robespier, Le Kroa, ako to nisu znali ljudi u doku nirnberškom, ako to nije znao Đilas, Ranković, Tito, onda je njihovo neznanje, njihov nemar, njihova ravnodušnost, njihov prezir prema ljudima stravičniji od svakog pristanka koji bi na ono što se zbiva dali.
Ali kada u godini Robespierovog pada 9. Termidora, odmah po onom slavnom cirkusu, ili bogosluženju Velikome biću na Marsovom polju, na kome se nije znalo da li je to Veliko biće – Bog ili sam Nepodmitljivi, kad tada u Konventu koji se peni od besa Kolot d’Herbea ne daje reč Robespieru, a ovaj mu dovikuje:
„Predsedniče banda ubica, daj mi reč ili mi kaži da hoćeš da me ubiješ!“ Nepodmitljivi pokazuje da je svestan svega što je učinio, da zna šta ga čeka, i da je to što ga čeka upravo ono što je on drugima naneo. Da li iz toga treba izvlačiti zaključak o svesti i svih drugih ovde spomenutih i nespomenutih velikih despota o posledicama njihovih ideja?
Francuska revolucija. (Razmišljanja o revoluciji.)
Bilo je mnogo ubica revolucije, ali je poslednji i najopasniji od njih bio Robespier. Nije Napoleon ubio Francusku revoluciju, pogotovo to nisu učinili pigmeji tipa Taliena, Bara, Karnoa, pa i Fušea, učinio je to Robespier. Onaj ko ubija dušu revolucije, ubija revoluciju.
Kad Robespier, pravnik, čovek koga su deca na ulici zvala – dobrim gospodinom, čovek koji nije podnosio krv zaklanog pileta, predlaže da za pogubljenje bude dovoljnaprijava prijatelja otadžbine bez islednog, bez dokaznog, bez ikakvog sudskog postupka, onda on time ne ubija samo pravdu, koje već odavno nema, ne ubija razum, koji više u revoluciji ne deluje, on ubija njenu najveću tekovinu – nadu. Robespiera nije oborila nepravda, njega je oborio strah.
Ključna veza Zlatnog runa i Atlantisa. (Jedna beleška o duhovnoj vezi Zlatnog runa i Atlantisa.)
Moja tvrdnja da je materijalistička civilizacija u svim svojim razvojnim stupnjevima, rezultat odvajanja čoveka od vlastite duhovne suštine i da se to moralo dogoditi, to odvajanje, taj ireverzibilni proces kretanja u propast, još u zori humaniteta, ima svoju simboličnu književno-kodiranu sliku i u VII knjizi Zlatnog runa i u Atlantisa i ta ideja oba ova dela spaja.
O vidu i prividu.
Posmatranje nas upoznaje sa očiglednostima. Posmatranjem uočavamo i prihvatamo očiglednosti. Očiglednosti su međutim instrument privida, način kojim se manifestujeneistina u svetu.
Vid se tako zajedno sa ostalim čulima iskazuje kao sredstvo kojim se ta neistina predstavlja našem umu. Um dovršava posao falsifikovanja stavrnosti uspostavljanjem korelacija između tih privida i stvaranjem jednog zatvorenog sistema zabluda.
Pojedinačno zablude u takvom sistemu mogu se međusobno dokazivati kao istine, mogu čak i funkcionisati kao istine, a da ipak ceo sistem bude pogrešan. Fakt da se jednim putem može ići ne dokazuje još i da je taj put dobar.
Očiglednost da drugih puteva nema ništa ne govori o tome ima li njih stvarno ili nema, već samo o priordi naših očiju. Nije reč o tome da materija ne postoji, da ne postoji empirija, nego samo o tome da je mi ne vidimo na pravi način, a pošto je na pravi način ne vidimo, ona i nije takva kako je zamišljamo. Iz toga proističu sve pogreške našeg rukovanja empirijom.
Svaka, dakle, naša istina više govori o nama nego o svom predmetu. Kad ja kažem da pred sobom vidim svoj pisaći sto, a zatim ga opisujem, ja ne govorim o stolu, ja o tom stolu ništa ne kažem, ja samosvojim opisom i svojom tvrdnjom izražavam prirodu svojih čula, samo njihove granice. Opisujući empiriju mi u stvari samo opisujemo empiriju vlastitog uma.
Sreda, 29. juni 1983.godine.
U materici slučaja.
opet nepovoljne vesti iz Jugoslavije. Situacija je nejasna. Nekada mi je smetalo što je isuviše jasna. Sad mi smeta što je nejasna. Međutim prednost je ipak u jasnim situacijama. One odlučuju umesto mene. Sad se moram snalaziti sam.
U krajnjoj konzekvenci to je svejedno, greška se svakako mora počiniti. Ali šta je greška? Greška je čin kojim se izbegava neka druga. Ostaje jedino nada da bi ona druga bila još veća. Nada, ne i sigurnost. I tako sam opet na početku u materici svemoćnog slučaja.
Veverica na točku.
Život u krugu, osećaj besmislenosti, osećaj kruženja. Na izvesnim tačkama kruga čoveku se čini da se približava kraju, kao da ga krug može imati, dok ne vidi svoja leđa i upozna da on to juri samoga sebe. Ista je nesreća koja muči vevericu u kavezu.
Veverica je postavljena na točak koji se okreće, ali se ne okreće točak, okreće ga veverica. Kad bi veverica stala, točak bi se prestao okretati. Ali šta bi to donelo veverici? Ništa. Jedino bi joj oduzelo zabludu da trči.
No comments:
Post a Comment