O Englezima

Dnevnik, utorak, 2. avgust 1983. godine.

Jesu li Englezi ljudi?
Trebalo mi je dvanaest godina da shvatim da moje nerazumevanje Engleza, s kojim ni u kakvoj vezi ne stoji moja simpatija prema njima, potiče otuda što sam razlike među nama tražio u našim temperamentima, a zatim u našim istorijama.

A one su zapravo u načinu mišljenja. Način mišljenja je naravno takođe rezultanta rasnog temperamenta i istorije, a istorija i sama posledica tog temperamenta. Istorija je naime uvek onakva kao što je njen narod, narod kome se ona događa. Ali ova jednačina, tako prosta kod nas, nije tako jednostavna kad se pokuša primeniti na Engleze.

Mi smo nepredvidljivi, zato što mi uopšte nemamo jedan način mišljenja. Englezi su, međutim, nepredvidljivi samo zato što nismo kadri da njihov način mišljenja shvatimo. Mi smo neracionalni, zato što jednostavno ne poštujemo naloge razuma, kojim takođe raspolažemo.

Englezi kad su neracionalni, oni ostvaruju jednu višu racionalnost, zapravo oni su i tada racionalni samo van naših granica poimanja. Naše su ekscentričnosti iščašenja iz života, njihove – užljebljivanje u život. Naše su zablude, zablude i juče i danas i sutra. Njihove zablude vrlo često su sutrašnje istine.

Naše greške su greške koje ne mogu postati ništa pametno u budućnosti. Njihove pogreške su vrlo često neka vrsta predviđanja budućeg stanja, jedan prerani korak u njegovom pravcu. Oni su uvek iznad svojih stvarnih sposobnosti, mi uvek ispod.

Pitao sam se zašto je to tako i našao odgovor u načinu mišljenja, ne toliko u karakteru tog načina, nego u njegovoj stalnosti, u robotskoj šabloniziranosti njihovih reakcija.

Standard, uostalom, i standardno ponašanje je prvi uslov onoga što zovemo civilizacijom. Svi oni funkcionišu kao nešto jednostavniji roboti.
Nešto drukčije misle, drukčije se ponašaju, pa tako postaju i predvidljivi uglavnom oni, koje su prilike na duže vreme držale u dodiru sa Evropom, a naročito Istokom i Slovenima. Onda deluju kao mašine koje su žrtve kratkoga spoja, kao aparati dugo držani na vlazi.

Ovo je možda prilika da zabeležim i jednu ideju koja mi je pala na pamet, ako već nisam o njoj u dnevniku razmišljao, koja mi je pala na pamet prošlog boravka u Beogradu dok sam prisustvovao debati kod Bobe Selenića između njega i Vlade Stamenkovića sa jedne strane, i Mihiza sa druge.

Teza Selenićeva i Stamenkovićeva je bila otprilike da se komunizam ne bi mogao dogoditi u Engleskoj, tačnije, preciznije, da se ovakav komunizam kakav se zbio u Sovjetskom Savezu, pa i kod nas, nikada ne bi mogao realizovati u Engleskoj.

Sve dok nisam dublje počeo da shvatam Engleze, mislio sam da bi to bilo moguće i da Engleze ništa ne štiti ni u njihovoj prirodi ni u njihovoj istoriji, ni u prirodi same komunističke ideologije od toga da jednog dana i oni dožive ovo što doživljavamo mi.

Sada, međutim, kada sam ih malo bolje shvatio, video sam, odnosno došao sam do uverenja, da bi komunizam kod njih bio daleko gori, nego što je on u Sovjetskom Savezu, pogotovo kod nas.

Reći će mi se da su Englezi isuviše civilizovani za to, a ja ću odgovoriti da je to upravo razlog zbog koga bi ovde komunizam bio gori nego na svakom drugom mestu.

Civilizovanost pretpostavlja poštovanje reda, standarda, zakon, pravila igre, bez obzira kakve su prirode ti zakoni, ti standardi, i ta pravila igre. Onoga momenta kad su oni ustanovljeni, civilizovan čovek u prvom redu ih poštuje, a zatim ako može, pokušava da ih menja.

Kako se ti standardi u komunizmu principijelno ne mogu menjati, za Engleze bi ostalo samo da ih poštuju. Posledica bi bila da oni ne bi kao Rusi ubili 15 miliona ljudi arbitrarno, proizvoljno, ubili bi 30 po svim pravilima fair-play-a. A uz to bi, čak uprkos komunističkoj ideologiji, siguran sam našli neko razumnije objašnjenje nego što su ga za to dali Sovjeti.

Reći će mi se, verovatno, da su Englezi isuviše praktični da bi se podredili jednom krajnje nepraktičnom sistemu kao što je komunizam. Nalazim da je nacija koja je izmislila kriket za sve sposobna.

Uostalom siguran sam takođe da bi Englezi i u okviru takvog jednog krajnje nepraktičnog sistema, dakle nepraktičnih uslova za život, ne uspeli od njega da naprave nešto praktično, već da pruže jedno razumno objašnjenje zašto drukčije ne može biti.

Ono što Rusima nedostaje nije sposobnost da menjaju ono što ne valja, nego neukost i nesposobnost da ono što ne valja objasne kao dobro. Odnosno da ubede, razumno objasne, da je to dobro ili bar jedino moguće.

Treći protivargument ne vidim. Civilizovanost i praktičnost, ako se izuzme vojska i policija, jedino jezapravo što bi Engleze moglo, bar teorijski da spase komunizma.

A kad smo već kod praktičnosti, dođavola, ako se moj argument protivu mogućnosti da se praktični Englezi obračunaju sa nepraktičnim komunizmom time što će ga praktičnim učiniti, zamislite jedan komunizam koji bi pored svih svojih urođenih mana bio još i praktičan.

Zamislite recimo da Englezima pođe za rukom da od komunizma naprave jedan praktičan sistem, jedan efikasan sistem.

Jedna beleška o privremenosti.
Moj je status uvek privremen. Bio sam privremeno bogat, privremeno siromašan, sad sam opet na putu da postanem privremeno bogat. Bio sam privremeno srećan i nesrećan, pametan i glup, zdrav i bolestan, bio sam privremeno u zatvoru i na slobodi. Privremeno sam u Engleskoj, biću privremeno u Jugoslaviji.

Takođe privremeno sam živ, jedino ću stalno biti mrtav.

Hotel Grand Avenu.
U kući je permanentan promet gostiju. Dolazim u iskušenje da pitam Ljiljanu koliko misli ostati u Londonu.