Opisivanje Londona – prvi stav.
Celog dana šetam po Belgraviji i Čelsiju. Ne znam ima li grada u svetu gde su kvartovi tako ahitektonski razdvojeni. Bela i hladna Belgravija, diplomatski geto, i crvenkasti, cigleni Čelsi.
Živ ali turistički. Život u Londonu kao da potiče od stranaca. Putujući od Mazvel Hila, gde živim, ka centru, kao da prelazim iz groblja u groblje, kroz napušteni flmski grad u kome žive jedino benzinske pumpe smrdljivi i nezgrapni mauzolej naše autocivilizacije.
Zahvaljujući ovoj seobi izgleda da ću posle dvanaest godina nešto naučiti o Londonu.
Ali ako se ikada budem ozbiljno odlučio da o njemu i pišem, moraću se upoznati sa njegovom istorijom koju ne poznajem dobro.
Jer samo u kontekstu istorije ono što se u njemu sada zbiva i što ja sada u njemu zapažam, može dobiti pravo značenje i imati neku literarnu vrednost. Jedan primer je dovoljan da to ilustruje.
Stvaranje Londona, ovog konglomerata različitih mesta, koja su nekada London okruživala, ispunjavanje prostora nekada ispunjenog šumama, bio je jedan dug, vrlo dug, i spontan proces.
I kroz taj proces staleška segregacija, za koju vele da je u Londonu još uvek daleko veća nego u bilo kome drugom gradu na svetu, bilo je jedno od njegovih bitnih obeležja.
No situacija se tokom decenija menjala i usled mnogobrojnih socijalnih i ostalih razloga, izvesni krajevi postajali su krajevi „boljeg“ sveta, a drugi ostajali sirotinja, pa se onda stvar izmenila i krajevi koji su nekada bili krajevi bogataša postali su slamovi, krajevi sirotinje, i tako je London permanentno menjao svoj lik.
Tako sam nedavno čuo da je Kamden Taun, koji danas ne uživa glas naročito dobrog kraja, nekada bilo mesto okupljanja buržoazije koja se povlačila iz centara koji su u međuvremenu propadali.
Istočni London, generalno uzevši, međutim, sačuvao je svoj radnički karakter, ali se na primer u Islingtonu vidno primećuje kako pojedine četvrti, zahvaljujući investiciji i doseljavanju profesionalaca, ponovo menjaju nabolje svoj lik.
No comments:
Post a Comment