Duhovni posed

Nedelja, 6. novembar 1983. godine.

Za univerzalnost duhovnog poseda. (Odgovor na 16. Bratićevo pitanje za „Književnu reč“, a ono glasi:

„Možda ste čitali da se kod nas vode rasprave o izradi ’zajedničkog jezgra nastave književnosti u srednjim školama’, koje bi važilo za celu zemlju.

Javili su se mnogi glasovi koji književnost žele omeđiti međama mesnih zajednica, opština, regiona, republika ... Izostali su neki veliki svetski stvaraoci.

Kuda nas vodi omeđavanje i parčanje ionako malih jezičkih područja, malih tiraža i male pismenosti. Šta će biti ako lokalno nadvalada vrednosno?

S druge strane, ne možemo se odreći nacionalnog identiteta ...“



Neke premise za odgovor na 16. Bratićevo pitanje u intervjuu.

Ja, sem kad slučajno do njih dođem, već godinama ne čitam naše novine ili ih čitam sa vrlo velikim zakašnjenjem.

Ono što se na mene odnosi dobijam preko „Pres klipinga“ pošto prođe izvesnu domaću selekciju i budu isključene neprijatne stvari.

Te neprijatne stvari odlaze u jedan poseban dosije na kome piše – „Suspendovana prošlost“.

Čitam ih ili ih ne čitam uopšte nikada, ili ih čitam posle nekoliko godina kad znate kako nešto izgleda posle toliko vremena čudno, nevažno, čak i smešno, poput neke trivijalne istorije koja se uopšte vas ne tiče.

Bratić bi onda trebalo da postavi pitanje:

„Priznajete li time slabost da podnesete napad?“

A ja bih odgovorio. Priznajem jedino da mi je stalo do duhovne udobnosti. Svoja uznemiravanja želim sam da određujem, a ne da mi ih neko drugi natura.

Ponekad je to naravno nemoguće. Kad je stvar naročito neprijatna uvek se nađe neko da vas o njoj obavesti. Nikad ne reagujem, zapravo činim to na neki način kroz dnevnike i svoja sećanja, tek nekoliko godina kasnije.

Samo, ni to nije pravilo. Ko zna šta ću od sada činiti. Sve ovo sam rekao zbog toga da objasnim svoje površno poznavanje nesporazuma oko nastave književnosti kod nas.

Ja lično pretpostavljam Homera, Dostojevskog, Kamija, ili Poa, neću da kažem kome, mada me jezik svrbi, s druge strane moramo i o sebi nešto znati, ma koliko je to što su naši pisci uradili malo u svetskim razmerama.

Ako ne učimo svoju književnost kao izraz vlastitog duhovnog razvoja pod izlikom da je slabija od tuđe, odmah se možemo odreći i svoje istorije, jer i ona ne može pretendovati da u globalnim razmerama mnogo znači, pa najzad, zašto ne i nacije.

Jednog dana se možemo recimo prijaviti svi britanskom Hom ofisu, jer je Velika Britanija imala, ne više, sjajnu literaturu i sjajnu istoriju, takođe ne više.

Reč je o balansu, naročito ako uzmemo u obzir da naša deca nerado čitaju i Homera i pisce čije ime neću pomenuti.

Oni koji su u ime jugoslovenskog zajedništva oštri prema primedbama iz Slovenije trebali bi da u ime baš tog zajedništva uzmu u obzir teške istorijske okolnosti pod kojima su Slovenci sačuvali svoj nacionalni identitet između ostaloga zahvaljujući svom maternjem jeziku i svojoj književnosti.

Oni koji nemaju te osetljivosti neka naprave drugi odnos između našeg i tuđeg. čemu reciprocitet, čemu trgovina, svaki narod prema vlastitim potrebama treba da procenjuje obim i vrstu svojih saznanja.

Ako već ne može sama vrednost da se uzme kao merilo, a uvek očigledno ne može, neka ga određuje pamet, a ne predrasude i strast. A pritom nikad ne zaboravimo da su duhovne vrednosti univerzalne ili nisu prave.

Globalna katastrofa

Petak, 4. novembar 1983. godine.

Scenario jedne globalne katastrofe. (Za Atlantis.)
Beleška za Atlantis. Scenario jedne globalne katastrofe koji je automatski prenet iz humano-atlantskog u mašinski ciklus civilizacije iz modela u animiranu kopiju, mora zadovoljiti zahteve ubedljivosti, zasnivati se dakle na prepoznatljivoj situaciji.

Ne sme ići predaleko u budućnost da bi državničke ličnosti koje znamo još bile operativne, ali po mogućnosti i proročanstva Atlantiđana Nostradamusa u pogledu vremena.

Potrebno je dakle napraviti spisak tih pred-događaja a potom stavljajući ih u uzročnu vezu poređati po izvesnom logičnom redu.



Nekoliko premisa za tu globalnu katastrofu.

1.Džihad islama, napad Iranaca na Sovjetski Savez, ustanak sovjetskih muslimana, alternativno udruženi napad Iranaca i Arapa na Izrael, ovaj je primoran kao poslednje sredstvo da upotrebi atomsku bombu na arapske muslimanske prestonice – Teheran, Damask, Tripoli.

2.Zaplet na Balkanu. Albansko-bugarsko-mađarski napad potpomognut Rusima na Jugoslaviju. Unutrašnja peta kolona informbirovaca uz gerilski rat rojalista kad Jugoslavija bude savladana. Alternativno – intervencija NATO-a i jaltska podela Jugoslavije. Ponovo Nezavisna Država Hrvatska.

Scenario globalne katastrofe II nastavak. (Za Atlantis.)
3.Razilaženje Saveznika. Zbog odbijanja Evropljana da prime nuklearno oružje neke nove generacije, na pritisak izolacionističkog Kongresa i Senata Arno, predsednik Sjedinjenih Američkih Država povlači sve američke vojne jedinice i instalacije iz Evrope.

Sledi naoružanje Nemačke pod Štrausovom desnim vladom, a s time i kršenje poratnog sporazuma o Nemačkoj. Komunistička vlada Italije izbegava, navodno zbog međunarodne situacije, nove izbore na koje je dužna, ali koji bi usled antikomunističkog raspoloženja naroda svakako izgubila.

Socijaldemokrate koji su komuniste i doveli na vlast, otkazuju im potporu, započinje pokret građanske neposlušnosti vođen socijaldemokratama, a susprezan jednom crkvom koja igra ulogu istu onu kao i u Poljskoj, međutim taj pokret se grubo i surovo progoni, a pod njim će se i vršiti ubijanje Atlantiđana.

Pitam se nije li moguće dokazati da ispod događaja atlantiđanske istorije koju sada, mašinski animirana, samo striktno ponavlja, a s obzirom na Arnovo shvatanje da je postupak napuštanja Evrope dobar, kao dokaz miroljubivih namera Amerike,

da li je moguće pronaći i da on to shvata kasnije, jednu unutrašnju logiku koja se sada u mašinskom svetu samo ponavlja, a koja je u stvari ljudska. Hoću da kažem da je on do ove odluke prosto logičkim putem, prinudom logike, doveden.

Detinjstvo kao sidro

Petak, 4. novembar 1983. godine.

Detinjstvo kao sidro. (Odgovor na 15. Bratićevo pitanje za „Književnu reč“)
Neke premise za intervju sa Bratićem. Ovde razmišljam o njegovom pitanju br. 5. koje glasi:

„Vaš život, koliko mi je poznato jedna je burna i svetla književna biografija. I sada kada gledate na svoje detinjstvo, možete li se prepoznati? Šta je ostalo neizmenjeno, a šta je uništeno ili izobličeno?“

Moja je biografija burna, to je istina, koliko je svetla je drugo pitanje. Ja je ne bih tako opisao. Rekao bih da je senovita. Povlače se po njoj sive senke od kojih neke samo srećom poznajem.



Izraz šućmurasta, premda prejak i sa rđavom konotacijom bolje bi odgovarao osećanjima sa kojima gledam na svoj život. Ja sam akvarijus, sa drugim znakom blizanaca.

Protivurečnost je moja prava priroda. Stalan rat manehejskih načela dobra i zla, vere i sumnje, anarhije i discipline, dogme i slobode, radikalizma i umerenosti, asketizma i hedonizma, meditacije i akcije.

Svaki moj postupak je pre delo organizacije i kontrole, nego prirode. Hoću da kažem, da ako i pružam privid izvesne doslednosti, ta doslednost je prilično skupo plaćena. Plaćena jednim neprestanim ratom.

Do 1941. godine mogao bih uz nešto preterivanja reći čak i do 1944. da sam živeo pod staklenim zvonom prosperiteta, ljubavi i sigurnosti, a to stanje osim izuzetno nije prirodno.

Ono ne izražava najbolje situaciju pod onim drugim zvonom, zvonom stvarnosti u koje jednog dečaka gurne sazrevanje. Stanje pod ovim drugim zvonom bolje opisuje anegdota iz jednog italijanskog filma. S Vašom dozvolom ja ću Vam je ispričati.

Na jednoj plaži bogataš priređuje dečije takmičenje u zidanju dvorca od peska. Njegovom sinu pomaže šofer i sobar i on uspeva da napravi čudesno lep peščani zamak. Jednom drugome dečaku niko ne pomaže, pa uprkos tome on uspeva da napravi sasvim pristojnu tvorevinu. Dobija nagradu sin priređivača ovog naticanja.

I kada mali dečak plačem izražava protest, on mu kaže da treba na vreme da se navikava na nepravdu. Otac je zapravo veću uslugu načinio ovom dečaku nego vlastitom sinu.

Ukratko pod tim okolnostima vi u život ulazite prilično nepripremljeni. Za uzvrat imate sačuvanu nevinost, lepe uspomene od kojih možete do kraja života živeti, a često vam one ostaju kao jedine zaista lepe, a iznad svega imate uzor kome biste želeli ponovo da se vratite.

To naravno gotovo nikad ne uspeva, ali to ne smeta da taj uzor postoji kao neka svrha i kao neki cilj. Nevinost ste dabome izgubili, ali ste znali kako ona izgleda. Sreću ste izgubili, ali ste je iskusili. Sigurnost više nemate, ali znate šta je to sigurnost i šta znači imati je.

Ako ste jednom dobro jeli vi nikada uistinu ne možete biti gladni. Ako ste jednom sve imali vama ništa neće trebati. Ako ste jednom bili zaista sigurni vi nikad više nećete biti uistini nesigurni, jer ćete uvek moći da se vratite u prošlost, ne samo sećanjem već i osećanjem, vi ćete uvek imati nešto da vežete svoj brod u buri.

I to što to nije budućnost koja je neizvesna ili čak može biti izvesno katastrofalna to je nešto što vam niko ne može oduzeti. Verovatno je i ta harmonija upravo razlog što ja o svom detinjstvu i iz perspektive svog detinjstva nikada nisam pisao.

Najpre ono je samo moje, jedna sasvim personalna stvar, a zatim kao srećno ono za literaturu nema savršeno nikakvog interesa, umetnički se mogu i vrede uobličavati samo nesreće. I najzad direktno da odgovorim na Vaše pitanje, da, ipak se prepoznajem, ali sa setom i stidom.

Detinjstvo je nevidljivo sidro ploveće olupine koje uvek nađe svoje dno, ono koje najzad nađe i olupina.

Propratna beleška. Odlučio sam da Bratiću za „Književnu reč“ pored intervjua pošaljem i dva kraća eseja „Diskretne čari kompromisa“ i „Morbus pauli ili O preeobraćeništvu“ s tim da se ili štampaju zajedno sa intervjuom ili u jednom drugom broju.

Priroda umetnosti

Četvrtak, 3. novembar 1983. godine.
Špekulativna priroda umetnosti. (Odgovor na prvo Bratićevo pitanje za „Književnu reč“.)

Od danas ću početi u dnevnik da beležim neka razmišljanja povodom intervjua što ga pripremam za Bratića i „Književnu reč“. Njegovo prvo pitanje glasi:

„Smatraju Vas za jednog od najznačajnijih srpskih pripovedača. Posle Vremena čuda objavili ste niz romana, izvedeno Vam je niz pozorišnih drama, dobili ste vredne književne nagrade.



Stiče se utisak ipak da gajite prezir i ironičan stav prema pozivu umetnika. Na jednom mestu poistovećujete posao umetnika i trgovca, špekulanta, Simeona. Verujete li da su im cilj i rezultat isti?“

Skica za moj odgovor. Ne prezir, ironičan stav to - da. Tražim razloge. Neke znam, druge naslućujem. Najpre reč je tu o autoironiji.

Premda mi je bavljenje književnošću donelo izvesne retke ali i potresne i značajne trenutke, premda sam ponekad kao neku otplatu za tekuće muke imao momente snažnog zadovoljstva uvek u stvaralačkom procesu pri otkriću rešenja, pri nalaženju forme, u onom radu koji prethodi samom pisanju, a naročito nipošto nikad u kasnijem javnom životu mojih dela ili pošten da budem i tu je bilo zadovoljstva, recimo kada bi kritičar pogodio moje najdublje intencije skrivene u mom književnom kodu.

Dakle, ja književnost, sem tada, nikada nisam shvatao kao svoj pravi poziv. Spadam, dakle, u brojnu skupinu ljudi koja drži da je promašila život. Pazite, Bratiću, to nema nikakve korespondencije sa eventualnim uspesima, spoljnim uspesima čoveka na nekom, u ovom slučaju, umetničkom polju.

To je osećaj unutrašnje nepodudarnosti sa pozivom. Kao da ste smešteni u nepodesan oklop koji vas žulji. Vi možete u njemu sijati, ali ostaje da se ne osećate prirodno. Mislim da je to prava reč. To je dakle za žaljenje što, kao što sam slučajno postao pisac, nisam slučajno postao nešto drugo.

Ovde bi Bratić trebalo da pita: „Šta?“

A ja da odgovorim:

Bilo bi neumesno da kažem šta. Sujeverno držim da bi to moglo sprečiti da to „nešto drugo“ i postanem, jer ja se znajte još uvek nadam da vremena za neku bitnu promenu ima. Ne mnogo, ali ga ima. Kopač zlata se ponekad obogati tek na kraju traganja.

A zatim tu su i dva druga momenta. Ponekad me odbija fundamentalna artificijelnost književnosti, tim pre što sam joj ja najžešći zagovornik. Pošto je naime ona jedna veštačka tvorevina, ja se trudim da je učinim što više veštačkom.

Po principu po kome je, ako već imate neku nevolju, najbolje pokušati od nje napraviti vrlinu. Pošto naime nismo kadri da stvarnost književnog dela presudno približimo onoj „strarnoj“ stvarnosti, primorani smo da je guramo prema nekom nezavisnom realitetu, na groblje, u jedan vampirski život.

Najzad intenzivno me odbija tzv. književni život. Sva ta estradna pompa oko umetnosti, svejedno hvali li se ona ili napada, ta hohštaplerska atmosfera koju oko nje kreiraju mediokriteti, ta tašta borba o prestiž, o mesto pod suncem, takvo mesto obično koje će druge što duže držati u što debljoj hladovini, taj istrebljivački egoizam tzv. umetničkog temperamenta, živi pesak sujete, zavisti, mržnje, laži u kojoj se živi.

A iznad svega i premda znam da je kompromis uslov opstanka jedne civilizacije, da ima kompromisa bez kojih se jednostavno ne može živeti ni funkcionisati, meni se gadi kompromiterska priroda umetnosti, ta paukova mreža nužnih i nepotrebnih kompromisa, koji se inače veoma često jedva razlikuju, što ih čovek iz dana u dan mora praviti maltene sa svim i svačim.

I kad vam ponekad zaištu da napravite neki kompromis, vi ste ih već toliko pre toga i povodom toga samoinicijativno bez ičijeg izričitog zahteva napravili, da vam jedan više ili manje savršeno više ništa ne znači.

Pri tome ne mislim samo na onu vrstu kompromisa na koju trenutno sumnjam da Vi mislite, ne mislim na kompromise koje pisac čini u odnosu na zahteve nekakve zajednice, mislim na one znatno dublje, znatno relevantnije i opasnije koje on čini pred svojim vlastitim unutrašnjim zahtevima, pred zahtevima građe, pred zahtevima nevidljivih čitalaca, pred svim i svačim pre nego što zajednica sa svojim zahtevima uopšte stigne na red. Ukratko kompromiterska priroda umetnosti savršeno je tuđa mojoj radikalističkoj prirodi.

Bratić: „A ovamo važite za vrlo tolerantnog čoveka.“

Ja, ne, ja za sada još nisam tolerantan premda se nadam da ću biti. Ja sam za sada samo tek dobro vaspitan.

Bjesnoća je u nama - III deo

Sreda, 2. novembar 1983. godine.
„Bjesnoća je u nama“ III deo (II deo Ovde)

Hetrih mi šalje „Arenu“ broj 1193 od 2. 11. 1983. godine sa mojim intervjuom pod naslovom „Bjesnoća je u nama“ III deo..

(Moj komentar. Mislim da sam to rekao u svetlu shvatanja da Ikar se ne može smatrati romanom, pa bi onda bilo ih šest, ali ako se s te liste skine i Odbrana što je lako moguće i premesti u novele, onda bi ih bilo zapravo pet.)

„’Je li objavljen ovde na engleskom jeziku?’


’Ovih dana se završava prijevod. Vreme čuda je preveo Edvad Lovets, Hodočašće pa i sada Besnilo prevodi Bernard Džonson, ali na svoj rizik. Nema još nakladnika, niti je vezan ugovorom. Prethodna dva romana prevedena su za američko tržište pa su samim tim prodavana i ovde u Engleskoj.

Spomenuli ste da je Besnilo kod nas bestseler. Ovde je to posve drukčije. Bez više stotina tisuća primeraka nema bestselera. U tom pogledu naše naklade od 8 000 do 10 000 primeraka naših klasičnih djela nisu tako tragično ispod ovih razmjera u nekoj usporedbi. Te su brojke sasvim pristojne kad se govori o tzv. ozbiljnoj književnosti u srednjeevropskom smislu’.

’Besnilo dakle za sada čita samo naša zemlja. je li Vas iznenadilo kako je ta knjiga primljena?’

’Jeste. Ali ima jedna druga stvar koja me je još više iznenadila. Uopće nisam pretpostavljao da bi se o tome moglo kritički pisati. Jasno sam nazvao stvar žanr-romanom, tu sam knjigu htio izdvojiti iz svoje literature. Možda sam pogrešio jer sam u nju ipak uložio trud i nešto malo svog talenta, ali sam ipak tu knjigu iz opreznosti htio izdvojiti iz svog opusa koji je do sad vrlo pristojno primljen.

I zato nikada nisam mogao pomisliti da ću za roman Besnilo dobiti veliku pozitivnu kritiku u „Politici“, „Vjesniku“ i nekim drugim kućama. Ovdje na Zapadu ne radi se tako. Eventualno iziđe neki reklamnioglas, a ako se romana prihvati kritičar, ali ne onaj koji se bavi ozbiljnom literaturom, on će to obraditi s gledišta tog žanra.

Naravno drago mi je što kritika u našoj zemlji tom romanu prilazi krajnje ozbiljno. Ali nisam očekivao da ću biti ozbiljno shvaćen. Vjerujem da je to samo zato što sam imao uspjeha sa prethodnim knjigama a sada sam eto napisao nešto zađta sam mislio da će imati čitalaca. Spadam u pisce s malim brojem čitalaca – 3 000 do 4 000 već je velika sreća.

Većinom su moji čitaoci bili studenti, jer neka predznanja treba imati osobito za moj poslednji gigantski roman Zlatno runo koji upravo pišem. Osjećam da mi je roman Besnilo veoma koristio, jer ću ući u onu literaturu koju smatram ozbiljnom. Možda će to pomoći i oploditi moje dalje pisanje dinamizmom, dramatikom, nekom pričom prije svega’.

’Kako dugo pišete Zlatno runo?’

’Šest – sedam godina. Izašlo je već pet knjiga, sada završavam šestu i sedmu’.

’To je još uvjek samo kod naših izdavača?’

’To će zauvjek tako ostati, jer to spada u one knjige koje su direktno neprevoduive. I zbog forme jezika i apsolutno smelih i neočekivanih prelaza iz vrijemena u vrijeme. Ali ponajveći je problem jezika.’

’Zbog čega živite u Engleskoj? Odnosno da nadopunim pitanje: može li naš pisac živeti u Engleskoj od svog rada?’

’Može ovako kako ja živim. Prvo moja supruga radi, to dakako nije dovoljno, jer su zahtjevi za život ovdje nešto veći. Međutim, u početku kad smo došli mogli smo živeti od plaće moje supruge, skromno kao što i sada živimo. Međutim, budući da se u Engleskoj za poslednji deset godina srozao standard, morao sam sve više ja dodavati i sve više raditi i one stvari koje nisam hteo raditi’.

’Pišete radio drame?’

’U glavnom za Radio Keln, a onda te radio drame prenose druge nemačke stanice’.

’Koliko ste ih objavili do sada?’

’Pa oko 20-tak. Gotovo sve su emitirane. Jedna od dobrih mojih radio drama upravo je dobila prvu nagradu u Zagrebu na natječaju. Zagreb je izuzetan grad u našoj zemlji koji je mnogo učinioza moju radio dramsku literaturu’.

’Kako se zove ta drama?’

’“186. stepenik“.’

’Jeste li čuli njenu izvedvu?’

’Jesam. Imam je na vrpci. Njemci redovno presnimavaju, šalju mi, pa sam onda zamolio urednicu Zagrebačkog radia da mi je i ona pošalje’.

’I kako ste zadovoljni zagrebačkom izvedbom?’

’Veoma. Ako i postoje neke greške onda su to moje slabosti. Tako naime točno vidim gdje sam pogriješio i gde se koristim jednim medijuumom za ono što on nije. Njemci fenomenalno poštuju autora. Kad govorim o slobodi reditelja na radiju ne mislim da bi je trebalo imati kazališni reditelj.’

’Veći broj vaših drama izveden je u beogradskim kazalištima.’

’Kako čitam u našim novinama trenutno sam treći ili četvrti po sveukupnim izvedbama u Jugoslaviji iako nisam isključivo dramski pisac. Bilo je sezona kada su izvedene po četiri drame u svakoj od beogradskih kazališnih kuća. Poslednja drama je dramatizacija Borislava Mihajlovića „Korešpondencija“ izvedena u „Ateljeu 212“.

Moja izvorna drama koju sam prvu napisao poslednja je izvedena u „Beogradskom dramskom pozorištu“ „Obešenjak“. U tom je kazalištu bila i premijera „Buđenje vampira“. Ali moja najuspelija drama „Generali“ igra se u „Ateljeu 212“ već punih devet godina. A i to je bila radio drama. Naime sve su moje drame nastale prvo kao radio drame koje su onda prerađivane za scenu. Kako se snalazim u romanu tako se snalazim i u radio drami. Ali je kazalište za mene apsolutna tajna. Film mi je mnogo bliži’.

’Znači delujete kao pisac na filmu, u kazalištu, na radiu, kao pisac romana i filozofskih rasprava?’

’Da. Upravo tako’.

’Kako to sve dospjevate?’

’Za mene je sve to isto. I nađe se vremena’.

’Kako radite? Određujete li sami sebi vrijeme u kojem morate pisati, bez obzira na to jeste li tog dana raspoloženi ili niste?’

’Ne. Uvjek i uvjek pokušavam. Naravno rezultati mogu biti katastrofalni, ali ako dovoljno vremena potrošite na jednu ideju napravićete barem začetak. I ako dovoljno mislite danju i noću, barem ćete se nakon tri dana probuditi s nekim rešenjem. Međutim, ako ne mislite, ako se ne brinete, ako ne živite s tim nećete dobiti nikakve ideje’.

’Pišete li ili diktirate?’

’I jedno i drugo. A kad pišem knjigu diktiram samo bjelješke, ideje koje mi nadolaze, a koje se ne tiču odrešenog poglavlja. Najviše vremena, međutim, potrošim da napravim plan knjige, kompoziciju, njenu arhitekturu, a samo pisanje traje relativno kratko. Nakon toga dolazi dublje razdoblje za ispravke’.

’A kada radite tako vjeliko djelo kao što je Zlatno runo, odmarate li se pišući druga kraća djela?’

’Da napravio sam dosta veliku stanku koja je opasna između pete knjige i završnih knjiga koje su presudne i za moju misao, ideju, literarnu formu i sad mi je teško nastaviti’.

’Spomenuli ste mi za naše šetnje kroz park da se nakon dvanaest godina poravka u Engleskoj vraćate u Beograd. Zašto?’

’Osim prozaičnog razloga da mi ovdašnja jesenjska i zimska vlaga ulazi u kosti, postoje i pravi psihološki razlozi. Počeo sam ulaziti u rutinu. Ovamo sam došao u onom času kad sam svoj najveći literarni uspjeh postigao u Jugoslaviji. Kod kuće sam počeo ulaziti u posebnu književnu rutinu. Ne samo da mi nije dala da radim, nego me jednostavno programirala. Zato sam došao ovamo. Sada sam i ovdje počeo programirati se i čim sam to osjetio opjet želim promjeniti’.

’A kako to mislite izbeći povratkom u zemlju?’

’Zapravo ne mislim ostati dugo kod kuće, pokušaću ostvariti jedan dulji put na Istok’.

’Koji bi Vam na neki način napunio akumulatore?’

’Mene je Zapad uputio na Istok. Već 10-15 godina intenzivno studiram istočnu filozofiju, magiju, neke iracionalne oblike. Racionalizam u kojem živimo ne odgovara na sva pitanja koja me muče. Ne vjerujem da ću naći rešenje, ali ću barem tražiti. To je traženje već nešto što će me zadovoljiti. Dakako odsustvo iz moje zemlje sada će morati biti mnogo kraće, jer više nisam u godinama kad mogu bez svoje rodne grude’.“

(Komentar. Bojim se da ja nisam rekao „rodne grude“, i da taj izraz nije moj, ali svejedno, on otprilike označava ono što se hoće. Nastavljam.)

„’Tu su mi korjeni i tu želim živjeti do kraja života. Želim studirati, ali ne u racionalističkom, zapadno-evropskom smislu, nego jednostavno studirati bez ikakvih studija. To će biti pokušaj da čovjek nešto spozna bez nauke. Zanimaju me Tibet i Indija’.

Završili smo razgovor prelistavajući neke anglosaksonske enciklopedije, u svakoj sam pronašao ime i prezime našeg zemljaka Borislava Pekića s podacima o njegovoj književnoj delatnosti. Ali on kaže:

’Ta poznatost nije nikakva poznatost. Znate li gde čovek može biti poznat? Samo u vlastitoj zemlji i to jedino vrijedi, a prijevodi koje imam u Sjedinjenim Državama, Engleskoj, Mađarskoj, Čehoslovačkoj, Poljskoj, Njemačkoj, to je nešto što može goditi taštini. A u svojoj zemlji je ono pravo, tu živite i za to pišete’.

Potpisao Ivan Hetrih.“

Bjesnoća je u nama - II deo

Sreda, 2. novembar 1983. godine.
(I deo Ovde)
Hetrih mi šalje „Arenu“ broj 1193 od 2. 11. 1983. godine sa mojim intervjuom pod naslovom „Bjesnoća je u nama“ II deo.

’Ishod je međutim, nesretan?’

’Da. Da se ne bi London, a zatim i svijet zarazio Hitrou se spaljuje. Strada 250 000 ljudi, preživljava samo pas nosilac zaraze. Svijet nije spašen. Kad bi se naš ljudski zadatak u ovom i sličnim slučajevima sastojao samo u tome da nađemo lijek samo protiv bjesnoće, kao bolesti, nade bi možda još i bilo’:

’Neki se lijek makar i provizorni uvek nađe?’


’Čovječanstvo je preživelo čak i kužnu crnu smrt koja je odnijela trećinu stanovnika Evrope. Borba se međutim, ne vodi samo protiv te i takve bjesnoće. Bolest izaziva i nešto drugo u nama, bjesnoću vrste, onu s kojom i pod kojom živimo, o kojoj čitamo i slušamo, s kojom se u životu i povjesti suočavamo, onu koju svatko od nas u sebi nosi.

Ta druga bjesnoća trajna je bolest tekuće civilizacije i protiv nje stvarne obrane nema. Svoju bismo ljudsku priču morali ispočetka. Morali bismo mjenjati same temelje ove civilizacije, ali kako je ona prirodan proces što traje od prapočetka ljudske svijesti, od pronalaska prvog oruđa koje nam je zamjenilo ruku, a uskoro će i um i dušu, to je očigledno nemoguće.

Svaki se tzv. napredak tako iskazuje kao usavršavanje jedne civilizacije čije su početne, osnovne, pretpostavke naopake. Svim promjenama, prepravkama, ispravkama, mi samo preobličavamo nevolje. No budući da je to preoblikovanje jedino što nam preostajemora za nas barem kao način biti i dobro’.

’Vjerovatno ipak postoji nada?’

’Ako je ima u nekom je slučaju. U nečem što naš razum ne može predvideti, a možda ni zamisliti. I baš to da je eventualni spas u nečemu što ljudski razum ne možezamisliti a zatim ni pokušati ostvariti, naša je šansa jer šta taj naš razum zamišlja i kako ostvaruje ono š’to zamišlja možemo vidjeti i što je još gore osjetiti.

U vjeku napretka i otkrića, u vjeku humanizma, naša je sigurnost sve manja, naše zebnje sve veće, naša konfuzija sve dublja, naše nemoći sve ubedljivije. Došli smo dotle da što više znamo ili mislimo da znamo – ubijamo, uništavamo, ponižavamo, uskraćujemo više, brže, bezrazložnije, nego u vrijeme borbe krapinskog čovjeka za opstanak.

I nije toliko strašno što nam ratovi imajući sve manje smisla, ako je tako nešto za masovno ubojstvo uopšte moguće reći, uzimaju sve više ljudskih života. Strašno je što nam taj i mir postaje sve krvaviji, mahnitiji i besmisleniji’.

’Bjesnoća je dakle svijet kako ga vi vidite?’

’Njegova prava tema nije bolest već ono što mi zovemo svojim zdravljem. – Bijesni smo mi, - kaže jedana ličnost romana, - oni su samo bolesni. Jer svi ljudi u romanu pate od neke osobne ljudske bjesnoće prije nego što podlegnu onoj psećoj. Nije to vesela priča.

A što je danas veselo? Nada je svakako bitna. Ali ne po svaku cijenu. Naročito ne po cijenu zatvaranja očiju pred stvarnošću. Samo nada svijesna s čijim se suočava oživljava, svaka druga umrtvljuje. Ne zaboravimo kako je pjevao jedan engleski pjesnik: da svako zvono zvoni i za nas’.

’Studirali ste psihologiju u Beogradu?’

’Ah, da. I to eksperimentalnu. Sa mnom su studirali glumac i reditelj Branko Pleša, književnik Miodrag Bulatović, filmski reditelj Dušan Makavejev, itd.’

’Šta je onda značila eksperimentalna psihologija?’

’Iz ove perspektive, a osnanjajući se sećanjem na svoj dnevnik, to je značilo izbegavanje da se u psihologiju uključi na primer Frojd. Pokušalo se od psihologije napraviti radna tekuća disciplina koju možete primeniti na klinici ili u tvornici.

Srećom išao sam na fakult5et 1954, 1955. kad smo imali divne profesore, recimo Boru Stevanovića, Bajuća, itd. koji su nas uvodili u stvarnu psihologiju. Mihajlo Marković je predavao logiku, Korać povjest filozofije’.

’Jeste li polazeći na fakultet mislili na pisanje ili da se negdje zaposlite?’

’I to je nejasno. Naime do tada nisam ništa napisao. Prvu sam svoju knjigu Vreme čuda objavio 1965. kada sam imao 35 godine. U to sam vrijeme čitao klasike, ali sam isto tako čitao i razna izdanja kuharice.’“

(Moj komentar. Ovo nemam pojma kako je došlo do tih kuharica, ja se ne sećam da sam tako nešto rekao, bojim se da je to rđav prepis sa trake. Nastavljam.)

„’Stripove sam obožavao i sada ih rado prelistavam. Ali uopće nisam pomišljao da ću biti pisac. U literaturu sam ušao preko filma, posve slučajno. Još dosta davno pokušao sam kod Vorkapića. On je raspisao neki natječaj za mlade talente, scenariste.

Poslao sam neke sinopsise ali ništa od toga nije bilo. Ubrzo posle toga je „Lovćen film“ iz Budve opet imao neki natječaj za sinopsise i scenarija. Napisao sam dva i oba su dobila nagrade’.

’I tako je počelo?’

’Da, tako sam ušao na film i onda radio s Đukanovićem, Zdravkom Velimirovićem i drugim rediteljima’.

’Koja je Vaša knjiga po rijedu roman Besnilo?’

’Kao roman peti ili šesti’.“ (II deo Ovde)

Bjesnoća je u nama I deo

Sreda, 2. novembar 1983. godine
„Bjesnoća je u nama“ I deo

Hetrih mi šalje „Arenu“ broj 1193 od 2. 11. 1983. godine sa mojim intervjuom pod naslovom „Bjesnoća je u nama“. Intervju glasi:
„Kraj je rujna, a jesen je stigla u London. Stižem na dogovorenu stanicu podzemne željeznice, prepoznajem Borislava Pekića prema njegovu jučerašnjem telefonskom opisu.

Visok je, suhonjav, iza naočala kriju se žive oči. Začas razgovarano kao dugogodišnji znanci što je prvenstveno njegova zasluga. Priča o prepunim autobusima u predvečerje, o prerano stigloj jeseni koja obećaje da će biti lepa, o šetnjama ovim parkom koji voli, o svom radu. Dok se smeštamo u njegovoj radnoj sobi, molim ga da se za naše čitaoce u nekoliko rečenica predstavi.


’Kad čovjek treba da odgovori na to pitanje reći će najpre ono čega se prvo sjeća’, kaže domaćin i nastavlja. ’Rođen sam 1930. u Podgorici u Crnoj Gori, sasvim slučajno, jer je moj otac bio tada tamo sreski načelnik. A da sam se rodio tri godine poslije, rodio bih se recimo u Novom Bečeju, a sedam godina kasnije u Kninu’.

’Cijelog se svog života bavite pisanjem i živite od toga?’

’Ipak moram reći da nisam toliko vezan za književnost kao mnoge moje kolege. Kada bih znao nešto drugo raditi ili kad bih se vratio nekim svojim sratim željama, možda bih se bavio filosofijom ili čak naukom, ta dakako istoriografijom. A možda se ne bih ničim bavio nego bih pokušao spoznati zašto sam ja ovde i što se to zbiva sa mnom. Dakako to bi zahtjevalo da čovek ima rentu da bi mogao živeti’.

’Kad ste zapravo počeli pisati?’

’Veoma rano. I to dosta na čudan način. Moja majka Vojvođanka, Banaćanka, koja je i učila austrougarske škole imala je izrazito strog odnos prema odgoju za razliku od oca, koji je bio crnogorski širok i koga to uopšte nije brinulo. Tako se majka izključivo brinula o meni. Pokušavala je neprestano biti u toku da bi spoznala šta ja to radim. Još onda kada sam imao 7-8 godina savjetovala mi je i uspjela me nagovoriti da redovno pišem dnevnik’.

’Oprostite, bili ste jedinac?’

’Da. Mislim da se to na meni vidi’.

Borislav Pekić se slatko nasmejao, ali nije objasnio šta time misli. Sjedim za njegovim radnim stolom i gledam čitav niz kasetofonskih vrpci uredno složenih s označenim datumima i krupnim slovima DNEVNIK. Pekić se njiše u pokretnom naslonjaču i priča.

’Tako sam počeo zapisivati svoje misli i to najiskrenije. Nažalost te su se teke izgubile. Jedan sam dio pisao na njemačkom, jer sam taj jezik rano počeo učiti i to goticom. Međutim brzo sam otkrio nekorektan trik. Majčino traženje za pisanjem bila je želja za špijuniranjem. To je vjerovatno bilo u najboljoj namjeri, ali je dolazila do tih dnevnika i čitala ih.

Kad sam postao toga svjestan nastavio sam pisati, ali skrivajući iskrenost. Nastavio sam taj posao sve do danasi sve što idem dalje od te svoje rane dobi nastojim potpuno racionalno vratiti tu iskrenost. Tako da sada moji dnevnici imaju možda određenu mjeru iskrenosti ukoliko ih dnevnici uopšte mogu imati’.

’Ostalo je nešto pozitivno. Džek London je sebi zadao riječ da će svakoga dana napisati 5 000 riječi. Tako ste i vi disciplinirali se, radeći uporno svaki dan i to vam je poslije vjerovatno ušlo u naviku?’

’Poteškoća je povremeno bilo u mom životu, kad se stvarno ništa nije događalo. A kad se jednom djetetu ništa ne događa proradi imaginacija. Kad mi se sada ništa ne događa,radi filosofija. Uzmimo poslednji desetak godina. Meni se ništa osim izuzetno ništa stvarno nije dogodilo’.

’Dobro, sada imate prednost, jer više ne pošete dnevnik negoga govorite i snimate na vrpce. To je ipak lakše’.

’Da. To zaista olakšava stvar’.

’Dajete li vrpcu odmah na prijepis ili ih ostavljate?’

’Za sada ostaje i čeka. Ipak pripremam za tisak svoje zapise od 1945. do 1955. godine. Naime s užitkom sam čitao memoarske zapise Žike Pavlovića, zatim romane Isakovića, Ugrinova i Selenića’.

’Sjedeći za vašim stolom sada i ja pomalo „špijuniram“ pa vidim da imate na svom stolu i po zidovima podsetnike i rasporede onoga što bi se trebalo obraditi’.

’Sistematičan sam, priznajem i zato pokušavam sve da organiziram. Kad sam živeo u Beogradu nisam to uspio. Nisam imao ni mira ni koncentracije pa se nisam uspeo predati radu. Jer duboko sam uvjeren literatura je ponajpre rad. Dakako pod pretpostavkom da imate neke klikere’.

’Da porazgovaramo o pravom uzroku mog odlaska. U našoj zemlji bestseler je vaš poslednji roman Besnilo. Što ste njime htjeli reći?’

’Na pitanje što je hteo reći svojom simfonijom jedan je veliki kompozitor rekao – dok sem je komponovao znali smo to Bog i ja, sad zna samo Bog. Od pisanja Besnila međutim nije prošlo mnogo vremena i meni se čini da još znam zašto sam ga pisao.

A zašto baš tako kako je napisano? Pokušajmo preko njene priče ući u smisao ove knjige. Na londonskom aerodromu Hitrou izbija epidemija hidrofobije, psećeg bjesnila, prouzročena laboratorijskom rekombinacijom, ili kako bi se danas reklo reprogramiranjem prirodnog virusa bjesnoće, najsmrtonosnijeg po kliničkom razvoju najstrašnije bolesti s kojom se čovjek bar do sada upoznao.

Aerodrom s karantinom odvaja se od svijeta i na njemu počinje rat protibu tzv. rabdovirusa’.
(II deo Ovde)

Osuđenici na sadašnjost

Osuđenici na sadašnjost.

Nedelja, 30. oktobar 1983. godine.
Osuđenici na sadašnjost.

Da bismo znali šta nam sada valja raditi, morali bismo imati izvesnu moć predviđanja koja nije daleko od uspelog proroštva, moć koja nam nije dana, odnosno, koju smo gradeći uzastopne civilizacije izgubili.

Bez nje, bez uvida u budućnost, naši napori liče na prokopavanje tunela bez predstave kuda će nas tunel odvesti. Izgrađujemo svet za potomke koje ne poznajemo.Krojači smo odela koje ne znamo ko će nositi. Međutim, uistinu možemo misliti isključivo na sebe i sadašnjost.

Osuđeni smo na sadašnjost i na prolazne mere kojima je merimo. Utopistički momenti naših razmišljanja o budućnosti takođe su ropski vezani za zablude naše sadašnjosti.

Ako se nešto danas ne može ostvariti ne možese ni za sutra zamisliti.

Svaka sličnost između naših predviđanja i realizovane budućnosti slučajna je, i nužna jedino ako predviđamo ponavljanje, ali pošto je ono u prirodi univerzuma, to nije predviđanje, već saopštavanje jednog opšteg iskustva.

Ponedeljak, 31. oktobar 1983. godine.
Pismenost kao uslov neobaveštenosti – još jedna dvomisao. (Povodom članka A. Bena u „Gardijanu“)

Članak u „Gardijanu“ od 31. oktobra Toni Ben počinje sledećim rečima:
„Nekoliko sati pošto sam se vratio iz Havane prošle nedelje, jedan moj stari prijatelj mi je telefonirao kući iz Merca.

’Toni’, rekao je, pravi razlog zašto je predsednik Regan uplašen od predsednika Kastra je što Kuba, koja je još uvek zemlja u razvoju, ima kroz socijalizam veću stopu pismenosti nego SAD, koja je najbogatija kapitalistička zemlja na svetu’ (...)“

Levica je uvek bila zaslepljena himerom edukacije i pismenosti.

Ali je ona na nju gledala uvek kao na instrument koji će otvoriti put propagandi, a ne kao instrument prosvećenosti i prosvećivanja.

Oduševljen kubanskom pismenošću Ben potpuno i prirodno zanemaruje pitanje na šta se ona na Kubi može potrošiti Pismenost vredi samo ako je uslov obaveštenosti i deo procesa slobodnog saznanja.

Ako naučite ljude da čitaju, a onda im odredite i ograničite šta će čitati. takva pismenost je deo jednostruke i jednostrane politike, a ne višestranog i mnogostrukog saznanja i obarzovanja.

Takvu pismenost imate po komunističkim zatvorima.

Nepismeni se tamo obavezno opismenjavaju, ali ono što smeju i mogu da čitaju prolazi kroz cenzuru.

Pismenost u načelu uslov saznanja postaje tako temelj neznanja.

Na-trčavanje.

Utorak, 1. novembar 1983. godine.

Na-trčavanje. (Izmena pisama sa Grizeljom povodom intervjua i B. Tirnanića.)

Od Juga Grizelja dobijam primerak „Intervju“-a sa mojim razgovorom sa njim datirano 26. 10. 1983. godine, čiji prvi deo glasi:

„Dragi moj Boro,

Šaljem ti broj ’Intervju’-a u kome je tekst o tebi. Morao sam nažalost pristati na jedan kompromis. Naime urednik lista, inače moj dobar prijatelj i vrlo čestit čovek, pošto je pročitao intervju i bio istinski obardovan svim tvojim odgovorima, zamolio me je da pristanem da se izbaci pitanje i odgovor koji se odnose na društvenu kritiku literarnih dela.







Da sam te konsultovao ti bi možda povukao tekst, a meni se činilo da u njemu i bez ovog dela ima mnogo značajnih stvari. Tako sam pristao. Na to me je stimulisala i činjenica da je Šoškić urednik ’Intervju’-a u ozbiljnim teškoćama sa istih strana zbog naših tekstova i upravo je u toku ’demokratski dogovor’ o njegovom odlasku sa tog posla.



Dakle ja sam kriv, iako me je Šoškić nagovarao da ti kažem da je on to bez konsultovanja sa mnom uradio. Ako to smatraš katastrofalnim, piši mi i ja ću se javno u pismu čitalaca i izviniti i kazati koji je to deo bio. (...)“

Moj odgovor koga sam odmah napisao glasi:

„Dragi Jug,

Hvala ti na ’Intervju’-u i objašnjenju povodom skraćenja. Tvoja je briga korektna, ali izlišna. Pristao bih na skraćenje iz savršeno istih razloga iz kojih si ga ti dopustio. Mi smo u položaju trgovca mešovite robe, koji mora biti zadovoljan ako mu od nje bilo šta prođe i ne može očekivati da svu robu jednoj mušteriji ili u jednom danu proda.

Trgovac je nezadovoljan samo ako ništa ne proda, hoću u nastavku metafore da kažem da bih smeo biti nezadovoljan kada bi iz intervjua bili isključeni svi momenti za koje obojica držimo da su od interesa. Ako i samo deo jedan ostane, ja sam srećan.

Smatram i sam intervju vrlo uspelim i u tom pogeldu sam dobio dosta telefonskih pohvala, premda u nekima ima i kontestualne primedbe, da je meni lako govoriti, jer ne pijem kafu i, jer čak i da je pijem, živim tamo gde se ona može dobiti.

To je istina protiv koje sve dok se ne vratim ili počnem piti kafu ne mogu ništa. Kao ni protiv one koju je kako sam smesta obavešten izneo u svom poslovičnom uspelom i meni uvek bliskom, zajebantskom tonu u ’NIN’-u moj dobar poznanik Bogdan Tirnanić.

On ima savršeno pravo da se pita kako neko s tako uzvišenim idejama o životu, one su uzgred manje uzvišene nego što se našim ljudima čini, one su u prvom redu praktične, jer ja mislim da ako bi bilo više odgovornosti, poštenja i slobode, bilo bi više i te proklete kafe, dakle pristaje da radi i to slabo jedan scenario za lovu koja je u međuvremenu savršeno zemaljska.

Najpre sam mislio da napravim šalu i napišem mu pisamce preko ’NIN’-a, da to mogu da čine samo meni slični magarci. Ali sam shvatio da bi se moji Crnogorci našli u čudu u koji ih je film dovoljno uvalio. I sam znaš kakav je položaj tzv. adaptatora na filmu, a Mirko Kovač i ja smo bili celo vreme zapravo u položaju posluge čije se nervozne primedbe jednostavno ne čuju.

Napisao sam na knjigu snimanja za film, a u seriji uprkos mom imenu nisam učestvivao, ali zbog Crnogoraca opet nisam pravio pitanje, 74 strana komentara, primedbi i sugestija, koje ću objaviti u okviru dnevnika, koje su u međuvremenu prošle ovako.

Komentari su proglašeni za subverzivne, primedbe za neumesne, a sugestije su nabijene na onaj deo tela koji ume služiti i u bolje svrhe. Pare sam neke dobio, tačno, ali da se poslužim frazama nekih političara – nema se smisla sada osvrtati na prošlost i petljati se oko toga ko je odgovoran, jer smo to svi. – Komentar moje majke: ’Ja Boga mi nisam.’

Nadam se jedino da se Bogdanov cinizam iscrpao ovom primedbom i da neću figurirati svake nedelje u ’NIN’-u dok serija traje na uveseljavanje općinstva kome je zato dovoljan film. Lično držim da bi njega mogao dobro snimiti jedino jedan od mojih i Tirnanićevih ljubimaca, reditelj ’Zadušnica’, recimo.

Poruči molim te Bogdanu, a možeš mu ovaj deo pisma i pokazati, da ako ipak ne može izdržati usled neodoljivosti serije, da se vrati na pitanje scenarističkog preteksta, da ne zaboravi pomenut i Mirka, jer nema smisla da teret slave padne samo na mene, a možda i ostale autore Mićunovića ili Perovića. Uzgred, upravo svake subote gledam ovde seriju ’Najgori filmovi Holivuda’. Božanstvena je. Kakva koincidencija, zar ne?

PS. Zamalo da zaboravim da te zamolim za dozvolu da deo koji je neupotrebljen, upotrebim kao osnovu za odgovor u intervjuu što ga spremam za ’Književnu reč’. Ovo je produžetak metafore: ako ne uspe robu prodati jednom kupcu trgovac se mora potruditi da je teslimi drugom, inače je bankrot. (...)“

Komentar. Ovo je jedan od retkih slučajeva u kojima ono što je neprijatno, a ono je neprijatnije ukoliko je istinitije, doznajem u vreme kada se to događa.

Obično „Pres klipinge“ o svemu što se odnosi na mene, a o čemu sam putem selekcije drugih ličnosti obavešten da je neprijatno, u to spadaju negativne kritike ili napadi na mene na ovaj ili onaj način, obično čitam posle godinu dve dana kada oni prestanu da budu i psihološki i emotivno aktuelni i kada se mogu čitati kao priča koja se mene uopšte ne tiče.

Moje shvatanje književnosti – III deo.

Subota, 29. oktobar 1983. godine.
Nastavak sa trake broj 49, strana 97. Tema: Moje shvatanje književnosti – III deo. (Odgovor na anketu „Književne kritike“.) (II deo Ovde)

15. Premda je prošlo vreme proročke poezije, vreme pesnika vrača, pesnika maga, pesnika sveštenika, zlatno doba druženja sa bogovima, premda nas je istorija sa svojim uzastopnim materijalističkim civilizacijama udaljila od vlastitog porekla i neposrednih izvora saznanja te je od umetnosti otkrivača velova napravila umetnost ispitivača njihove kakvoće ne mislim da ona nikada i ni na šta ne može stvaralački uticati.



Hoću da kažem samo da taj uticaj više nije njena primarna funkcija. Primeri su vezani mahom za opresivne situacije u kojima blagodareći svom kodiranom jeziku umetnost može ponekad reći i ono što se normalnim ne može ili i tim jezikom govoriti ono što svi mogu da kažu.

U drugom slučaju ona automatski prestaje da bude umetnost. U prvom takvog automatizma nema.

Sve zavisi od dara savesti i slučaja. Jer bez obzira na korisnost pa i neophodnost ovako angažovane umetnosti u sistemu ljudskih vrednosti naime sudbina književnosti nije uvek ni najpreča ni najpresudnija, ona tada ne vrši svoju već tuđu funkciju, od tvorca postaje medijator, sprovodnik, od kreatora – misionar.

Ako i tada dotiče univerzalne istine, a ne jedino tranzitne kojima služi spasila je svoju dušu, opravdala gubitak nezavisnosti i sačuvala svoju urođenu prirodu.

16. Sad bi dabome valjalo reći šta je primarna funkcija umetnosti. Budući da to ne znam, a bojim se i malo ko drugi, na tu temu nemam šta da kažem. Mogu eventualno definisati šta trenutno mislim da je funkcija moja. Kroz nju ja saznajem i to saznanjje u književnom kodu izražavam.

17. Upravo zbog sasvim lične prirode mojih knjiga za mene, osim u neku ruku prinudno, književni život nikada nije imao nikakav značaj. Kad sam u njemu učestvovao, činio sam to uvek kao građanin, nikad kao pisac i to uvek u onom smislu i na onom nivou u kome je bavljenje literaturom građansko zanimanje kao svako drugo.

18. Distinkcija pod 17. je važna naročito kad je reč o tzv. slobodi stvaralaštva. Lično držim da ona ne može i ne sme biti veća od svih drugih koje solidarno određuju opšti pojam građanskih sloboda u našem veku i našoj civiliyaciji.

Drugim rečima čovek kao pisac ne sme imati veću, mada može imati drukčiju slobodu od one koju ima kao pripadnik jedne zajednice. Ako je ima onda je to privilegovana sloboda i prvi stadijum njenog gubljenja. Umetničku slobodu smatram neotuđivim delom građanskih sloboda, a građanske slobode osnovnim uslovom za umetničke.

19. Sudeći po izvesnim monolozima na temu umetnosti koji se ne znam zašto uvek predstavljaju kao dijalozi, centralni problem opet ne vidim zašto u njenom odnosu prema tzv. stvarnosti pod kojo, se očigledno redovno podrazumeva neka naročita, izuzetna, izolovana, aktuelna ili istorijska situacija, a ne univerzalna stvarnost u kojoj se istorijski živelo ili aktuelno živi i koja se jedina u istini tiče umetnosti.

Aktuelno može posredovati univerzalnoj, ali ne mora. Bojne aktuelne stvarnosti mrtve su, neproduktivne, sterilne, nefunkcionalne, izlišne. A upravo one izazivaju nesporazume, jer preko nekih drugih umetnosti ravnodušnih sfera dobijaju lažni i vampirski život.

20. Ja lično ne bavim se stvarnošću, već mojim odnosom prema nečemu što zamišljam kao stvarnost. Za mene je stvarnost samo ono što sam kadar u njoj tačnije iza nje da vidim, a zatim to izrazim kao kodirano saznanje. Čak i da sam voljan drukčije je ne mogu doživljavati.

Taj urođeni odnos ne može se menjati ni spoznajom njegove promašenosti, može se jedino prestati pisati, ni prinudom jer se i tada jedino može više ne pisati.

S druge strane nikakve mi teorije i doktrine filosofske, naučne, ideološke ili socijalno-političke ne mogu pomoći da tu stvarnost dublje spoznam, premda mi neke mogu pružiti iluziju da je njihovim posredstvom mogu bolje izraziti.

21. Svako delo ima vlastito načelo po kome je izgrađeno, pa bi svako moralo imati imati svoju ekskluzivnu teoriju koje ga objašnjava. Ključ koji otvara samo njegova vrata. Zajednikim kalauzom neke teorije pokušati neko delo otvoriti znači ili kalauz slomiti ili delo razbiti.

22. Stvarnost u književnom delu je naravno po poreklu izvedena, ali sazrela u vlastitoj formi, ona je u suštini paralelna onoj povodom koje a ne iz koje nastaje.

Svako uspelo delo ostvaruje svoju stvarnost. Ona podseća na povod ali ga ne imitira ne održava niti s njim polemiše. Implicitna polemičnost (kritičnost) jednog dela odnosi se na njegovu stvarnost, a ne na neku zajedničku, ako takva uopšte postoji.

23. Monistička težnja za zajedničkom stvarnošću tamo gde su zajedničke samo izvesne konstruktivne okolnosti dovodi do žudnje za ’zajedničkom’ umetnošću, a ova do zahteva da se naporedne stvarnosti umetničkih dela podrede, prilagode, premodeliraju, prema himeri one ’zajedničke’.

(Svet može objektivno biti raj, ali ako vi umirete od raka, on će za vas biti pakao. Ako ste kojom nesrećom pisac malo je verovatno da ćete mnogo mariti za tu rajsku zajedničku stvarnost, brinuće vas lični pakao, lična paklena stvarnost. Ali ako ste dobar pisac univerzalna istina o raju biće sadržana i u vašim saznanjima i svom ličnom paklu.)

24. Okriviti delo za stvarnost koju simulira isto je što i okriviti nekog čoveka za zločin njegovog krvnog rođaka. Ali je čini se i spontan, nužan, prirodan, urođeni, humanistički karakter umetnosti, a s njom i literature jednako dubiozan kao i tvrdnja da su plodovi nauke bezuslovno humani.

U svetu dominacije slučaja čije slučajno ponavljanje ozakonjujemo kao nužnost, sve dok nas jednom neponavljan, eufimistički nazvan izuzetkom, ne otrezni. Dejstvo umetnosti je ne manje nedokučivo od njenog porekla i njene prirode, a o svrsi i da ne govorimo.

25. Platonistička briga zajednice za svoju umetnost svetlije je naličje nešto tamnih zahteva koji se podrazumevaju. Cenovnik briga je poznat. Trgovački kompromis je moguć, ali se ne preporučuje. I ne stoga što je nemoralan, već zato što se ne isplaćuje. Pišete naime sve gore, a od toga imate sve manje. Najzad za vas niko više neće ništa da plati. Postajete kalo, a zna se šta se s njim radi.“

Moje shvatanje književnosti II deo

Shvatanje književnosti II deo (I deo Ovde)
Danas, 29. 10. šaljem Jokiću sledeće pismo:

„Žao mi je što na anketu ’Književne kritike’ iz ličnih razloga ne mogu odgovoriti iscrpno koliko i njena tema i književna situacija zaslužuju.

Sabrao sam ovde tek nekoliko premisa preuzetih iz dnevnika, diktiranih u magnetofon tokom 1983. godine.



Nisu vršene nikakve izmene osim u redosledu beležaka, da bi ove činjenice inače u različita vremena i različitim povodom obrazovale izvesnu celinu, i tamo gde je upadljiva nespretnost usmenog izlaganja zahtevala intervenciju.

1. Nemam poverenja u književne generalizacije, niukakve uostalom, pogotovo ako ih predlažu pisci. U tom skeptičnom svetlu valja gledati i na ove moje.

2. Umetničke teorije književnih profesionalaca, intelektualni su alibi aktuelnog stanja njihovog duha ili njihove prolazne književne prakse. Istina je da način na koji mislim određuje način na koji ću pisati, ali i način mog pisanja određuje način na koji ću o tom pisanju misliti. Kako ga iskustvo neprestano remodelira važi on jedino sada i jedino za sebe.


3. U teorijskim komentarima književne prakse krije se naučnom metodologijom inspirisan pokušaj da se u ravni inteligencije objasni nešto što se uistini zbiva u ravni intuicije, a inteligencija mu je tek manje više spretni sprovodnik, da se baš ne kaže manje više spretni menadžer.

Pokušaj da se umetnost i zone bezmernog, nedokučivog, slučajnog, prevede u zovu samerljivog, saznajnog, nužnog, gde se kao svaki fabrikat može ispitivati, procenjivati, standardizovati, pa zašto ne i užigosani, normirani, garantovani, modelima proizvoditi u skladu s potrebama tržišta koja se zamišljaju kao opšta.

4. Ako se takvim komentarima bavi pisac, možda je po sredi i trud da se ljudima teorije dokaže kako ga značenje njegovih knjiga ne iznenađuje baš toliko koliko mu se pripisuje. Da često zna zašto je nešto napisao i zašto tako kako je napisao, a ponekad čak i da je pritome pogrešio.

5. Književne doktrine kad ispituju tehnološke procese stvaranja, kad ulaze u književnu politiku, ono što književnost nije, a književnosti se tiče, kad somnabulno lutaju maglovitim, močvarnim, stalno mobilnim novim zbačenjem jednog dela, simulacija su strogo kontrolisanih, racionalnih metoda nauke, ozbiljan laboratorijski rad, ali i tu je nevolja s materijom ustrojenom na drugim načelima od onih što pokreću objekte od legitimno naučnog interesa.

Kao kada bi nešto što iziskuje alhemičarsko umeće, hteli rešiti hemičarskim formulama. Racionalna objašnjenja tradicionalnog doživljavaju stoga sudbinu svake filosofije koja putem ograničenog razuma hoće da nas pomiri sa postojanjem neograničenog Boga.

Ako duhovnu sadržinu jedne civilizacije ne smemo meriti standardima neke druge ni tajne univerzuma antropocentrično svoditi na tajne humaniteta, ne možemo se nadati da ćemo prirodu umetnosti upoznati iz nje same i jedino putem njenog odnosa prema nečem drugom, ni druđtvene probleme s književnošću rešiti ako im uporno dodajemo dileme iz drugih sfera života, pa i tzv. stvarnosti kojom se ta književnost navodno bavi. (Književnost se u međuvremenu ne bavi stvarnosšću već odnosom pisca prema nečemu što oni veruju da je stvarnost.)

6. Jedina oblast u literaturi koja je do izvesne mere otvorena istraživanjima je oblast forme i s njom u vezi književne tehnologije. Možemo dakle razgovarati o tome kako je „Kralj Edip“ sa stajališta forme napisan, pa možda i zašto baš tako, ali ne i o tome kako se tragedije pišu, pogotovo kako ih valja pisati.

7. Pisac takođe može govoriti o svom književnom troposu, ali spreman da jednom otkrije kako je bio u zabludi ili kako ipak nije bio u zabludi ni onda ni sada kada misli nešto sasvim suprotno.

8. Tek uz prethodnu ogradu usuđujem se reći da je za mene pisanje jednovremeno način saznavanja i u književnom kodu saopštenje tog saznanja, i proces i rezultat procesa u istoj književnoj formuli. Ako se i kada moja spoznaja menja, menja se od knjige do knjige i moja književnost kao njena forma. Kad se ne menja – ne pišem, ili nastojim da novom knjigom staro saznanje preciznije, ubedljivije, estetičnije izrazim.

9. Moje su knjige, kako ih ja osećam, pokušaj, pri tom i prilično neuspeo, racionalne formulacije mog metafizičkog odnosa prema stvarnosti i njenim prividima, koja mi se predstavlja u dvojakom vidu.

Kao građa iz koje uzimam teme, povode, i kao građa čija sam i sam neotuđiva tema. Položaj koji zahteva da budem iza nečega što prevodim u nezavisnu književnu stvarnost dok sam u tome neopozivo i potpuno, unapred onemogućuje tzv. objektivnost i moje pisanje svodi na lični iskaz.

10. Kako je, međutim, u književnoj praksi nemoguće racionalno formulisati nešto što je iracionalno, ni forma ni značenje mojih knjiga nisu u potpunosti pod mojom kontrolom, pogotovo nemam uticaja na tumačenja koja zavise od sticaja takođe iracionalnih okolnosti, te znajući šta hoću da napišem, ne znam uvek i šta sam napisao, šta to što sam napisao znači u zamršenoj kombinaciji sa ostalim značenjima dela. (Ovim se u sumnju dovodi ono što je rečeno u stavu broj dva.)

Predvideo sam ovakve protivurečnosti, jer sam njih u razmišljanjima o umetnosti jedva da sam išta drugo našao. Što se književne prakse tiče ponekad mi se čini da ona reprodukuju naše vlastite ambivalencije kao i brojne opšte protivurečnosti između duha i materije, prirode i civilizacije, mita i istorije, itd, ali i da paradoksalno ukoliko su one u jednom delu prisutnije, dublje, radikalnije, utoliko ono ostvaruje uspeliju estetsku harmoniju, redovno na planu sadržine, pomekad i na planu forme.

11. Sebe smatram piscem ideja. Ideja o stvarnosti, ne piscem stvarnosti. U umetnosti sam, dakle, gost, gost koji se ne voli ali trpi. Onako kako podnosimo ekscentričnog gosta koga smo na svoj prijem pozvali, ne zato što našem društvu pripada, već da bi upravo tom nepripadnošću uneo u njega izvesnu egzotičnu različitost.

Nije red da gost domaćinu deli lekcije o njegovom zanimanju, pa ove redove treba shvatiti kao razmišljanja o mojoj literaturi, a ne o literaturi kao takvoj.

12. Kada bih na raspolaganju imao, odnosno kada bih mu bio dorastao, dublji, primereniji, neposredniji, iznad svega pouzdaniji metod saznavanja, da mi je dana moć filosofskog, mističnog ili iskustvenog prodiranja u smisao koga tražim, bez žaljenja bih se odrekao književnosti, možda baš i ne bez žaljenja, ali bih je se odrekao svakako.

13. Moja književnost moj je vrt. Ako se nekome u tom vrtu dopadne neki cvet, neka ga slobodno uzabere, ne gazeći po mogućnosti leje. Ako mu se ništa ne dopada, neka se ne naginje preko plota, već produži ne obazirući se.

14. Uticaj umetnosti, ako ga još ima i u vidu koji zaslužuje brigu, neizračunljiv je i nepredvidiv. Umetnost daleko ređe menja našu predstavu o svetu nego što je potvrđuje. Utiče, ako se slažemo s njenim zaključcima a slažemo se ako smo to isto pre nje mislili. (III deo Ovde)

Moje shvatanje književnosti – I deo

Subota, 29. oktobar 1983. godine. (II deo Ovde)
Moje shvatanje književnosti – I deo. (Odgovor na anketu „Književne kritike“.)

Dobio sam pre par meseci jedno pismo od redakcije „Književne kritike“ koju su potpisali dr Vujadin Jokić i prof. dr Zoran Gavrilović. Pismo glasi:



„Poštovani druže Pekiću,

Na sednici redakcije odlučili smo da se obratimo izvesnom broju beogradskih istaknutih pisaca s molbom da kažu svoja mišljenja o svom viđenju književnosti.

Kao što Vam je poznato časopis ’Književna kritika’ se pretežno bavi teorijskim problemima književnosti i kritike.

Zato smatramo da bi Vaše razmišljanje, kako o svom stvaralaštvu tako i o književnosti uopšte bilo neobično značajno, pogotovo kada se imaju u vidu sve protivrečnosti i sve veća ideologizacija i politizacija književnog teksta.

Po našem poimanju stvari Vas svakako ne treba da uveravamo od kolike je važnosti viđenje književnosti iz ugla stvaralaca i ljudi koji aktivno žive u našoj eposi, koju potresaju sve veći razdori između slobodnog čina stvaralaštva i okvira koja represivna moć sve više nameće.

Ova tema predviđena je programom časopisa za 1983. godinu.

Molimo Vas, s ubeđenjem da nam Vaša razmišljanja o ovom problemu u veličini do jednog autorskog tabaka pošaljete do 20. oktobra 1983. godine.

Redakcija ’Književne kritike’, Beograd, Moše Pijade 12.

Pismo iste sadržine uputili smo ovim piscima: Bećković Matija, Danojlović Mića, Isaković Antonije, Kovač Mirko, Komnenić Milan, Kiš Danilo, Pavlović Miodrag, Pavlović Živojin, Popa Vasko, Rajičković Stevan, Vidosav Stevanović, Selenić Slobodan, Simović Ljubomir i Ćosić Dobrica.“

3. oktobra ove godine odgovaram:

„Poštovani dr Jokiću, dragi Zorane,

Sve do sada sam odlagao ovo pismo u nadi da ću moći da učestvujem u vašoj anketi, tim pre što sam od prijema poziva svakodnevno beležio ideje na temu koju upravo u ovom času smatram ne samo profesionalno već i građanski važnom, ali su se nažalost u međuvremenu složile izvesne okolnosti koje mi to ne dopuštaju.

Materijal treba organizovati, dopuniti, redigovati, uopšte učiniti ga suvislim i aktuelnom, a ja za to više nemam vremena.

Ni vremena, ni radnih uslova, ni koncentracije.

Krajem iduće godine verovatno se vraćam u Jugoslaviju, pa upravo u ovom času pripremajući se za to prodajem kuću i preseljavam se u manji stan.

U potpunom sam fizičkom i duhovnom haosu.

U takvom raspoloženju čak i kada bi tehnički bio moguć, ozbiljan rad nije za preporuku. Vrlo mi je žao ako izuzmem iz personalnih razloga samo jedno ime na vašem anketnom spisku, bio bih u najboljem mogućem društvu, ali se nadam da bi se sakupljeni materijal za anketu kasnije možda mogao iskoristiti za neki manji esej, kažem manji, ali kod mene ta reč nema uobičajeno značenje, ako ’Književna kritika’ bude za njega zainteresevana. O tome možemo razgovarati u Beogradu.

Želeći vam sve najbolje vaš Borislav Pekić.“

17. oktobra dobijam telegram sledeće sdržine:

„Poštovani kolega Pekiću dobili smo Vase pismo.

Hvala Vam što ste se javili.

Razumem Vas ali Vas molim da nam ipak svakako bar nešto sada odmah pošaljete s tim što ćemo sa posebnim zadovoljstvom objaviti Vaša razmišljanja u celini.

Veoma je značajno da ovako uradimo.

Sa poštovanjem Vujadin Jokić, Književna kritika.“

Danas, 29. 10. šaljem Jokiću sledeće pismo:

„Dragi Jokiću,

Jedva sam nakom Vašeg telegrama uspeo da iz svog dnevnika snimljenog na diktafonu saberem ovih nekoliko nespretnih i nerazrađenih premisa.

Ne vidim da će one u ovakvom stanju mnogo doprineti Vašoj anketi.

Molim Vas stoga da ovo tretirate kao amaterski doprinos razmišljanjima na jednu profesionalnu temu i da ga ne štampate, ako ne odgovara kriterijumima vašeg časopisa.

Ni najmanje se nemojte ustezati da mi to kažete.

Ja naime nisam pisac, pa ne patim od odgovarajuće taštine.

Rukopis kao što vidite nije ni lektorisan, pa ako se štampa u tom smislu valja ga pregledati.

Zahvalan sam Vam na pažnji, izručite moje pozdrave Zoranu, ave najbolje,

Vaš Borislav Pekić.“

Sledi zatim sledeći odgovor na anketu:

Čaj u pet

Sreda, 26. oktobar 1983. godine.

„Izlet u Zlatni grad ili Čaj u pet“ – sinopsis za dramu. (Uvod za Pisma iz Engleske.)

„Izlet u Zlatni grad“. Danas sam poslao Vesni Janković iz Televizije Beograd sinopsis za TV dramu. On glasi:

„Engleska je zemlja starih ideja, starih običaja i starih ljudi.

O običajima se ne misli, jer se podrazumevaju, idejama ne bavi, jer su beskorisne, a o smrti i starosti ne govori, jer je neučtivo.



To je takođe zemlja čija se porodica, ono što kod nas bar nekoliko desetina osoba spaja neubedljivim krvnim nitima i još neubedljivijim zajedničkim mitovima, sastoji mahom od roditelja i dece ispod 16 godina.

Puritanski moral iziskuje da se na vlastite noge stane čim dovoljno ojačaju da dete odvedu najunosnijem poslu od koga se, ako odbacimo krupne reči života, uglavnom i sastoji.

Šesnaestogodišnjaci zasnivaju vlastite porodice pre nego što naš mladi čovek shvati da je rođen i da ga to obavezuje i na nešto drugo, a ne samo na zloupotrebljavanje roditeljske ljubavi.

Pre vremena u svet prognani, kad u njemu najčešće bez roditeljske potpore sazru, pa osećaju oni prema tim, u međuvremenu, ostarelim roditeljima nikakve moralne obaveze, koje nas na Balkanu primoravaju da našim majkama posle rada oko nas dopuštaju da rade i oko naše dece.

Ovakva ravnodušnost karakteristična je za englesku građansku, naročito nižu građansku klasu, kod koje je usled društvenih ambicija smisao za budućnost jači od osećanja za prošlost.

U aristokraciji i radničkom staležu u kojima se po tradiciji više živi od prošlosti nego budućnosti, oblik porodice i njen sadržaja bliži je našem, i porodica je uljuđena sredina između sicilijanske mafije i patrijarhalne zadruge.

Zato ćete samo po aristokratskim i radničkim domovima u nekom zaštićenom kutu sretati ljubazne staramajke ili ostarele rođake s pobočne linije.

U građanskim na tim mestima videćete uvek jedino negovane pse i mačke.
Sentimentalne veze smatraju se u Engleskoj načelno varvarskim.

Ako i postoje, necivilizovano ih je i javno demonstrirati i pogotovo povodom njiha nešto preduzimati.

Dva sveta, onaj mladih i aktivnih dakle proizvodnih, i onaj starih i pasivnih, dakle neproizvodnih, razdvojeni su stoga biološkim zidom, neprobojnijim od socijalnog što deli rase i klase.

Dok mladi zarađujući za život misle da žive, stari umiru po državnim i dobrotvornim rezervatima staračkih domova ili ako su ekscentrici, po rentiranim sobama opustošenih gradskih kvartova.

Imućniji dabome na vreme obezbeđuju bolje azile.

Usamljenost je ista ako ne i veća, ali je pozlaćena izvesnim konforom.

Odnos sa bivšim porodicama počiva na retkim, mahom prazničnim čestitkama i posetama.

Kao što se za razvedenog oca koji pravo na dete ima i koristi ga jednom nedeljno kaže da je Sundaz father, nedeljni otac, decu s roditeljima po staračkim domovima mogli bi nazvati Christmas children, ili božićnom decom.

Pisac je posrednim iskustvom s tim mračnim aspektom života u Velikoj Britaniji dodao neposredno i vedrije u prodaji nekretnina.

Iz amalgama jednog trgovačkog i jednog biološkog problema, nastala je ova moralistička komedija.“

Sledi sinopsis koga ovde neću citirati, a ovo dosada zapisao sam samo zato što pretpostavljam da neki elementi ovog teksta mogu mi poslužiti kao osnova za jedno od budućih Pisama iz Engleske.

O tragediji

Sreda, 26. oktobar 1983. godine.
O tragediji – prva premisa.

Razgovor sa I. S.

Razvijam tezu da je grčka tragedija – nedavno sam gledao opet, ali na filmu, „Kralja Edipa“ – mogla na tako neponovljiv i presudan način izraziti tragediju humaniteta samo zato što je stvorena na početku našeg ciklusa civilizacije, u neposrednoj blizini kraja jednog prethodnog, dakle i najdubljeg saznanja koje je taj kraj sa sobom nosio.



Tragedija ova zato ne govori o sadašnjosti ondašnjig Grka, pogotovo o budućnosti čoveka, već o njegovoj promašenoj prošlosti.

Ona nije proročanstvo već iskustvo, i proročanstvo je samo ukoliko je iskustvo. Još u neposrednom odnosu sa prirodom i njenim bogovima (još, dakle, u tajni) oni su taj odnos i mogli izraziti istinitije nego mi koje je istorija (i duhovna i materijalna) udaljila od pravih izvora saznanja.

Grci su na neki način sebe osećali van geografskih (prostornih) i istorijskih (vremenskih) dimenzija – kao mit koji se dešava.

Bili su sami u prostoru i jednovremeni sa svojom prošlošći.

Jedine tragedije za koje znam u svetskoj literaturi su grčke.

Jedine dve druge su „Kralj Lir“ i „Čekajući Godoa“.

Pisac kao šizofrenik

Petak, 21. oktobar 1983. godine.
Pisac kao šizofrenik. (Razmišljanja povodom predstojećeg intervjua sa Bratićem za “Književnu reč”)

Pisac je šizofrenik koji za razliku od ostalih zna za svoju nevolju i na njoj zarađuje za život.

U tom pogledu ne razlikuje se on od onih kojima je prirodan deformitet odredio zanimanje, od čoveka, recimo, koga je patuljast rast odveo u cirkus.



Nikada sasvim ne verujte piscu kad govori o svojoj literaturnoj metodologiji, ni kada ispoveda svoju emotivnu biografiju ili vezu između te biografije i svojih knjiga, pogotovo kada izlaže svoj pogled na svet, koji se često menjaod romana do romana, a ponekad i od tržišta do tržišta.

Jer vi nikada nećete znati ko govori – on ili kroz njega njegovo delo – on ili njegov literarni dvojnik.

Literarno iskustvo nije isto što i i životno sikustvo, a većina pisaca govore iz ovog prvog.

Veujte knjigama, ali nikad njihovim piscima.

Ne tvrdim da pisci ne mogu doći kao i drugi ljudi do životnih istina, ali budući da ne dolaze do jedne nego do mnogih životnih istina putem svoje literature u svom životu, oni ih se ne mogu držati.

Oni pisci koji to pokušavaju od svog života čine haos.

Istine su protivurečne tako im životi postaju protivurečni i haotični.

Zabluda da pisci moraju biti humanisti i da su pisci samim tim humanisti što su pisci, potiče od toga što se oni bave ljudima, a ne od toga što ih i nužno moraju voleti.

I ključari po zatvorima bave se zatvorenicima, ali to ne znači da ih moraju obožavati.

Zabluda naravno potiče i od naše antropocentrične uobraženosti.

Otkriće da se vasiona ne okreće oko zemlje ničem nas nije naučila.

O “Vremenu čuda”

Utorak, 18. oktobar 1983. godine.

O “Vremenu čuda” s kajanjem. (Iz pisma M. Petrinjskoj.)
Izvod iz pisma gospođi Petrinjskoj, mom prevodiocu u Poljskoj, od 7. oktobra 1983. godine.)



“(...) Hvala Vam takođe na trudu oko prevoda Vremena čida i lepom mišljenju o knjizi.

Ne mogu na žalost reći da ga delim, a što nisam do sada zabranjivao preštampavanja i prevođenje kriva je moja nehrišćanska taština, skrivena pod alibijem da ću,

kada budem imao vremena dodati knjizi još dva davno planirana i smišljena dela, “Vreme reči” u početku i “Vreme vaskrsenja” na kraju, i tako oduzimajući knjizi njen manihejsko-gnostički karakter, iskupiti tešku nepravdu, da odmah ne kažem i greh, koji sam naneo i samom duhu hrišćanstva i vlastitoj veri.

Knjiga je pisana na umoru mog agnosticizma i zato je tako žestoka. To je bila poslednja odbrana paganina u meni, paganina vaspitanog na antičkim mitovima i klasičnoj filosofiji.

Pa i sada moja vera nije ortodoksna i crkva bi joj mogla mnogo što šta prigovoriti, naročito pokušaju amalgamisanja neohrišćanskog misticizma sa religioznim iskustvima Istoka. Imam utisak da sam ‘hodajuća hereza’ koja u sebi spaja sve drevne šizme i raskole od arijanstva preko katara i templara, sve do savremenih ezoterija.

Plašim se u stvari da nikad u tom pogledu neću naći spokoja, duševnog mira i zadovoljstva, gde je tome razlog ne što za tu vrstu saznanja ili bolje reći nadahnića ne bi bio sposoban, već što mi prokleta spisateljska profesija tako nešto ne dopušta.

Svaki pokušaj literarnog transponovanja tih najdubljih duhovnih iskustava bezuslovno ih unakažuje ili podvrgava pravilima igre jedne tuđe tvrde, pragmatične stvarnosti u koju se često uključuje čak i zadovoljavanje komercijalnih zahteva tržišta.

Kako o najvišim tajnama pisati jasno, kad one nisu, niti kome mogu biti jasne.

Po meni, draga gospođo, knjiga o kojoj je reč nije rđava zato što je loše ili neuko pisana, opšte, pa i moje mišljenje je suprotno, već što je bazično pogrešna, što je u duhu lažna.

Ja sam tim pričama hteo da kažem neke naše ljudske, pa ponekad i aktuelne istine, da govorim o istorijskim promašenostima velikih mesijanskih pokreta i to sa gledišta racionalnog humanizma, ali sam za ilustraciju izabrao pogrešan primer.

Trebalo je, međutim, imati ili više hrabrosti, pa uzeti prave primere ili bar toliko uviđavnosti da se. ako se nešto otvoreno ne može reći – ćuti.

Nadam se da nisam razorio Vaš entuzijazam.

Prevod je gotov, sad smo u grehu zajedno, ali se nadam kad budem dodatke romana napisao, da ćemo biti zajedno i u iskupljenju.

U svakom slučaju ako te dodatke ne uspem napisati do kraja života, sasvim je sigurno da ću knjigu testamentarno zabraniti i javno se nje odreći.

Ali sam nekako ubeđen da do toga neće doći i da ću stići da je dovršim.

Bio sam dužan da sve to kažem, tim pre što mi se učinilo da i kod Vas prema temi ima izvestan otpor kojeg Vi uspešno savlađujete, delom profesionalnom savešću, a delom time što Vam se roman literarno pretpostavljam sviđa. (...)”

Politika

Subota, 15. oktobar 1983. godine.
Koga hrani utopija izgleda deblji, iako može biti mršav.

Onaj koga hrani utopija uvek izgleda deblji nego što jeste.

U pravoj razmeri vidimo ga tek kad ostane na sirotinjskom čanku stvarnosti.



Pokret koji se hrani utopijom izgleda uvek deblji, od onoga koji je prinuđen da se hrani isključivo stvarnošću.

Ali pokret koji se hranio utopijom, a onda dobio na raspolaganje i stvarnost, počeće i stvarnošću da se hrani.

Najzad će je sasvim pojesti.

Tako više nećemo imati ni utopiju ni stvarnost.

Komunističke partije na vlasti liče na manje više masovne masonske lože.

Politika kao umetnost nemogućeg.
Prava umetnost ne može da služi nečemu, ona može samo da se nečim služi.

Ako je politika umetnost mogućeg, onda je umetnost politika nemogućeg.

Tek kad bi uspeo da preživi svoju smrt, pisac bi imao nešto stvarno da kaže.

Viktorijanci

Petak, 14. oktobar 1983. godine.
Viktorijanci u Blekpulu. (Tori konferencija 1983.)

Godišnja konferencija konzervativaca u Blekpulu.

Dominiraju plave boje, kao na moru kada čovek boluje od morske bolesti. Konzervatuivci se razlikuju od histeričnih i konfuznih laburista, na njihovoj konferenciji u Brajtonu, liče na dobro organizovanu mafiju.

Parkinsonova afera na prvi pogled bacila je senku na ovaj pobednički jubilij, ali oni koji vide neku protivurečnost između proklamiranih viktorijanskih ideala gospođe Tačer i Parkinsonove afere sa ljubavnicom, koja treba da mu rodi dete, jer Parkinson je samo realizovao one najdublje viktorijanske standarde u prvom redu hipokriziju.



Što se tiče ideja koje su emitovane sa blekpulske govornice, one su loše, ne zato što su desne, nego zato što su zastarele.

Štedljivi konzervativci morali bi znati da je jeftinije vešati ljude, nego ih držati po zatvorima čiji su ključevi bačeni u more.

Štedljivi konzervativci morali bi znati, da je najskuplja vlast ona koja je kratka i zato ne bi smeli da svojim idejama i njihovom primenom učihne svoju vlast tako kratkom da se njihovi planovi o uštedi neće moći primenjivati.

Štedljivi konzervativci bi morali znati, da se prave uštede ne ostvaruju u restrikcijama proizvodnje nego u razumnim restrikcijama upotrebe.

Štedljivi konzervativci bi morali znati, da je za jednu naciju najskuplja beda.

Štedljivi konzervativci bi trebalo da znaju da je štednja na obrazovanju danas, rasipanje intelektualnih potencija sutra.

Štednja na umu danas, znači skup um sutra.

I najzad konzervativci bi morali znati, da leve ideje imaju istorijsku šansu uvek, a desne samo ako su razumne, jer leve ideje oslanjaju se uvek na mutnu budućnost, a desne mogu i smeju da se oslanjaju samo na jasnu sadašnjost.

Umetnost i stvarnost III deo

Umetnost i stvarnost III deo
Dnevnik, četvrtak, 13. oktobar 1983. godine.
Umetnost i stvarnost, građa za esej, nastavak. (II deo Ovde)
„Književnost“ dvobroj 8/9 za 1983. godinu i anketu „Umetnost i stvarnost“.

Odmah zatim nalazim na pokušaj Maršrea u Rupelovoj interpretaciji da tu očiglednu rupu u svojim objašnjenjima koju sam ja nazreo sada napuni, odnosno da nekako homogenizira svoje mišljenje sa realnom situacijom. U interpretaciji Rupela Maršre kaže da:

„(...) Postojanje literature koja u građanskom društvu brani protivgrađanska stanovišta uslovljena je relativnom autonomnošću literature. Kada bi odraz bio mehanički literatura ne bi mogla da igra ulogu operatora suprotne strane, odnosno radničkog pokreta, već bi bila samo ponavljanje građanske ideologije. (...)“



Ili kako bih ja ovo nastavio, kada bi odraz bio mehanički, literatura ne bi mogla da igra ulogu operatora suprotne strane, odnosno građanske klase, već bi bila samo ponavljanje radničke, odnosno proleterske ideologije. Odraz Lukačev u ogledalu više nije odraz, on je odsjaj, on je sve mutniji, čak ni ogledala više nema.

A očevidnoje da marksistički teoretičari, želeći da ostanu konzistentni i verni svojoj sociološkoj ideji imaju velikih muka da umetnost, odnosno teoriju umetnosti, a naročito književnosti, prilagode ovim svojim potrebama.

Tome je potpuni dokaz, neočekivan i za mene, jedan stariji Maršreov spis pod naslovom „Nekoliko osnovnih koncepata“ koga u izvodima navodi Rupel, i nalazi za čudno da je stanovište u toj knjizi nešto drukčije od navedenog radikalnog Maršreovog stanovišta. Ja ne bih rekao da je to stanovište nešto drukčije.

Ono je sasvim suprotno, ono je do te mere drukčije, da mi nije jasno kako je jedan čovek mogao da spoji ta dva ubeđenja, jer se meni čini kao da su ih iznela dva potpuno različita pisca. Evo sledećih citata koji to dokazuju. Maršre kaže:

„(...) ’Jezik koji je pisac modifikovao doista sebi ne sme da postavlja pitanje o razlici između stvarnog i lažnog. Jer on sebi sam refleksivno a ne spekulativno stvara svoju istinu. Iluzija koju produkuje sama je sebi norma. Taj jezik ne potvrđuje egzistenciju bilo čega što bi bilo nezavisno od njega i čemu bi on trebalo da odgovara. Jezik sam sugeriše red istine kojim ga merimo’. (...)“

Zatim: „(...) ’Degradiranu literaturu koja takođe produkuje knjige i čitaoce možemo odrediti upravo tako što ćemo reći da ona nije kadra da produkuje uslove stvarnosti, već je prisiljena da traži temelj i opravdanje izvan sebe same. Njen jezik koji nema sopstvene oblike u kojima bi bio sadržan i niče neopozivo i klizi ka nečem drugom, ka tradiciji, moralu, ideologiji’. (...)“

Ja bih dodao i prema onim konceptima koje je Maršre sam kasnije izražavao. Zatim:

„(...) ’Specifičnost umetničkog dela jeste i njegova autonomija. Umetničko delo je samo sebi pravilo. Možemo ga prema tome razumeti samo u odnosu prema onim normama koje su sa njim i u njemu zaista na delu. Načelo njegove nužnosti ne može biti heteronomno’. (...)“

Ovo je stanovište strukturalista i u potpunoj je suprotnosti sa ranije iznešenim Maršreovim stanovištem. Rupel kaže:

„(...) U ranijem Maršreovom tekstu odnos između literature i spoljašnje stvarnosti postavljen je nešto drukčije.“ Ja bih rekao potpuno drukčije. „Ne radi se o odsjaju već o zameni jedne realnosti drugom, kada važi literarna spoljašnja realnost je odsutna. (...)“

Ranije citirani Marđreovi tekstovipredstavljaju mipisca kao čoveka koji je iznenada odlučio da uđe u partiju i zato bio prinuđen da nauči jedan sasvim novi jezik.

Umetnost i stvarnost II deo

Umetnost i stvarnost II deo
Dnevnik, četvrtak, 13. oktobar 1983. godine.
Umetnost i stvarnost, građa za esej, nastavak.
„Književnost“ dvobroj 8/9 za 1983. godinu i anketu „Umetnost i stvarnost“.
(I deo Ovde)

Naslov priloga Dimitrija Rupela „Svakodnevna realnost i umetnička realnost“ kao i prva trečenica koju ću citirati svedoči da Rupel ima nameru odmah da se uhvati u koštac sa pravom temom i obećava da će se držati te osnovne teme ankete. Uvod u njegov esej glasi:



„Problem o kojem je ovde reč star je, često opisivan i razrešavan. Ako se on sada aktuelizuje onda znači da je uprkos svim pređašnjim određivanjima on još uvek otvoren.

Otvara se povodom književnih i pozorišnih dela kao što su „Golubnjača“, Tren 2, Vunena vremena, itd. Ovo otvaranje ili aktuelizacija problema odnosa između spoljne realnosti i umetničkog dela govori na neki način da iz prošlosti nismo mnogo naučili. (...)“

Premda sam dovršivši čitanje Rupelovog odgovora na anketu stekao utisak da ni ovaj prilog nije bio toj anketi namenjen i da je bio pisan povodom nekih drugih, sličnih, paralelnih problema i premda se ponovo Rupel na kraju samo vraća na konkretne primere koji su bili povod ovoj anketi, što njegov prilog čini pomalo apstraktnim, ipak ovaj istoriografski pristup uvodi u debatu izvestan red i možda ga je trebalo štampati na početku.

Slovenački primer dobro ilustruje problem, ali ponegde ga udaljuje od trenutno praktičnih njegovih vidova i premda je Rupel nastojao sa uspehom da približi srpskom čitaocu slovenačku situaciju i u slučaju Prešerna i u novijim datumima, ipak to ostaje pomalo periferna ilustracija.

Preskočiću delove u kojima se Rupel bavi Lukačem, ne zbog moje animoznosti prema Lukaču, nego zato što bi se bavljhenje teorijom odraza meni izgledalo kao skrnjavljenje grobova.

Preskočiću i Benjamina, jer mi se čini da ideje njegove nalaze svoj radikalniji istinski mnogo izraženiji oblik kod Maršrea i Balabara, meni sasvim nepoznata imena, koji su napisali jedan zajednički tekst pod naslovom „O literaturi kao ideološkoj formi“ nekoliko marksističkih hipoteza objavljen u Ljubljani 1980. godine.

Evo jedan primer i stila i misli Maršrea i Blabara što ga navodi Rupel:

„(...) Šta je zapravo sirovina literarnog teksta? Ta sirovina, to su ideološke protivrečnosti koje nisu specifično literarne protivrečnosti, nego političke, religiozne, itd.

U krajnjoj konsekvenci radi se o protivurečnim ideološkim realizacijama klasmnih pozicija koje određuje klasna borba. Efekat je u tome da literarni tekst izazove druge ideološke diskurse koji sami ponekad mogu biti priznati za literarna, ali su najčešće samo obični estetski, moralni, religiozni i politički diskursi u okviru kojih se realizuje vladajuća ideologija.

Možemo dakle reći da je literarni tekst operator reprodukcije ideologije u njenoj celini. Drugim rečima uz pomoć literarnog efekta prisutnog u literarnom tekstu taj tekst pokreće produkciju novih diskursa u okviru kojih se u oblicima koji se neprestano menjaju realizuje uvek ista ideologija sa svojim protivurečnostima. (...)“

Ovo liči na političke referate naših mlađih marksista. Rupel komentariše:

„(...) Balabar i Maršre posvećuju posebnu pažnju literaturi u njenom efektu, što znači da njih literatura interesuje pre svega kao sredstvo.

Sredstvo za šta? Sredstvo dominacije odnosno gospodarstva. Literatura služi i treba da služi sređivanju društvene hijerarhije u smislu vladanja određene klase. A docnije valjda i za zaokret u smislu zamene klasa na kormilu vlasti. Po svemu sudeći reč je o sasvim utilitarističkom poimanju literature kao sredstva klasnog obračuna.

Moramo pomisliti i na to da ova dvojica autora u skladu sa svojim učiteljem Altiserom svrstavaju literaturu u ideološke aparate države, dakle u aparate u sredstva upravljanja odnosno prirode koja služi za kontrolu i regulaciju spoljnih interesa koji su spoljni u odnosu na samu literaturu. Aparat deluje kada ga uključimo, ali ga u određenom trenutku možemo i isključiti, on je sasvim neautonoman.

Što će autor za razliku od ranijeg Maršreovog teksta i eksplicitno priznati. ’Literatura,’“ Rupel citira, „’produkuje urođenu realnost, određenu realnost, realnost koja dakako nije autonomna i izvorna. Posle revolucije literarni aparat dolazi pod vlast pobedonosne radničke klase i njegov operator biva zamenjen. Literatura postaje podređeni operator ideološke reprodukcije u službi nekada ekspoatisane, dakle radničke klase.’ (...)“

U stvarnosti, međutim, događa se vrlo često obrnuto. Literatura se premapostavlja vladajućoj klasi i izražava jedan neprijateljski stav prema vrednostima i njenoj stvarnosti. Tako ispada da literatura tek u otporu razvija i svoju stvarnost i svoju samostalnost.

I sasvim suprotno od teza Maršrea i Balabara literatura koja bi bila stvarana u socijalističkom društvu sa radničkom klasom kao vladajućom klasom trebalo bi da bude građanska po duhu, ako se ona vraća prošlosti kao svojim izvorima, uvek kritička prema toj stvarnosti ili politički futuristička, ako u budućnosti nalazi svoje izvore, izvore svojih objedinjavajućih ideja, mislim.

Vlast prelazi u ruke nove, a umetnost se vraća u ruke stare klase. U starom stanju stvari vlast je bila u rukama stare klase, a umetnost već u rukama nove, odnosno zastupajući interese svojom kritikom, interese nove klase.

To samo podvlači jednu konstituantu umetnosti, njen negativni karakter, odnosno kritički karakter koji je imanentan umetnosti. Pošto ona ostvaruje jednu drugu paralelnu novu stvarnost i poseduje jedno novo biće sasvim je neizbešno da se ta nova stvarnost nalazi naspram i u jednom kritičkom odnosu prema našoj zajedničkoj realnosti.

Svaka stvarnost u međuvremenu je ne samo ono što čini sobom, već i ono što čini u odnosu na jednu drugu bilo koju zamišljenu, pretpostavljenu realnost. Dakle stvarnost jedna istovremeno je kritika druge stvarnosti, ne samo postojanje njeno kao takvo u nekom vakumu. Već samo postojanje neke paralellne stvarnosti označava razliku u odnosu na postojeću stvarnost, dakle i njenu kritiku. (III deo Ovde)

Umetnost i stvarnost, nastavak I deo

Dnevnik, četvrtak, 13. oktobar 1983. godine.
Umetnost i stvarnost, građa za esej, nastavak I deo.

Čitam „Književnost“ dvobroj 8/9 za 1983. godinu i anketu „Umetnost i stvarnost“. Sve više imam osećaj da je moj instinkt koji mi nije dao da u toj anketi očestvujem, bio dobar. Većina učesnika kao da daju priloge koji su bili namenjeni drugim povodima, koji samo periferno dodiruju stvarnu temu ove ankete.



Najpre je tu prilog Svete Lukića pod naslovom „Publika kao funkcija umetničke istine“.

Jednim dosta nespretnim naslovom koji publiku kao da uviodi u građenje umetničkog dela kroz njegovo percipiranje, što opet pretpostavlja da se jedno umetničko delo razbija na niz svojih interpretacija prema tome da od jednog umetničkog dela samim procesom čitanja nastaje niz.

Kao da je reč o jednom modelu koji se sa različitim promenama na njemu reprodukuje u bezbroj primeraka onoliko zapravo njih koliko ima čitalaca tog umetničkog dela. međutim, kasnije se vidi da ovu temu iz naslova Sveta Lukić uopšte ne razvija i da se bavi nekim svojim uobičajenim šemama.

Za mene je interesantno što on u okviru tih svojih hronologija o osmoj deceniji govori kao o deceniji razvoja novih teorija, estetičkih u okviru filosofsko antropološke koncepcije umetnosti. On kaže:

„(...) U osmoj deceniji i dalje u okviru filozofsko-antropološke koncepcije umetnosti preovladavaju termini – druga stvarnost, itd. (Umetnost se shavata kao nova druga stvarnost, ali referentna prema prvoj istorijskoj stvarnosti.) (...)“

Kažem da je za mene interesantno to što sam ja do sličnog, odnosno u terminologiji istog shvatanja umetnosti, došao apsolutno nezavisno od bilo kakvih teoretskih knjiga, jer ih programski ne čitam, odnosno ne čitam programski knjige koje se bave estetikom, teorijom umetnosti, a naročito književnosti.

Dakle moj spontani pronalazak tog termina za umetničko, a posebno književno stvaranje, verovatno je deo mog misaonog razvoja u pravcu iracionalizma, naime u pravcu odbacivanja rezultata i zaključaka starih racionalističkih i pozitivističkih škola.

U tom procesu koji je bio filosofski, ali najmanje estetički i umetnost, odnosno shvatanje moje umetnosti, doživelo je transformaciju i ja sam je u okviru jedne filosofsko-antropološke koncepcije, koju nisam kao takvu osećao, stavio kompletno u jednu drugu paralelnu stvarnost kako sam je ja nazvao.

Verovano bi mi naknadno čitanje takvih knjiga sa takvom filosofsko-antropološkom koncepcijom umetnosti, koja je smatraju jednom drugom stvarnošću, pomoglo da i svoju vlastitu teoriju umetnosti, ako ona uopšte postoji, ako ona nije samo tehnička pratnja mom samom pisanju, pomoglo da je razvijem i bolje shvatim.

Samo čemu? A možda postoji i jedan dublji psihološki razlog ovoj koncepciji kod mene.

Možda je to zapravo pokušaj kasnije preobučen u filosofsku terminologiju i snabdeven nekim opštijim racionalnim razlozima, možda je to pokušaj da se umetnost trajno izvuče iz jedne sfere u kojoj doživljava neprestane neprijatnosti.

Da se izvuče iz sfere nekih socioloških zakona koji pokušavaju da joj budu nametnuti, da joj se pruži ponovo izgubljena totalna sloboda time što će se ona učiniti tek paralelnom, a ne zavisnom od stvarnosti koju opisuje.

Jer ako nešto nema nužne i racionalne korespondencije sa nečim drugim, onda od toga drugog ona ne meže zavisiti, ne može mu ni štetu nanositi, pa prema tome ne može ni te neprijatnosti od drugog očekivati.

Možda je to zaista pokušaj da se pobegne od te stvarnosti, ne da se pobegne u svojoj umetnosti , ali da se pobegne u sferu odnosa te umetnosti sa stvarnošću, odnosno sa interpretatorima te stvarnosti koji od umetnosti očekuju neku pomoć.

Još jedan citat iz Lukićevog priloga zaslužuje pažnju. On kaže:

„(...) Predlažem da se detaljnije ispita već nagoveštavana ideja o novoj, drugoj stvarnosti, dakle o umetnosti kao novom biću. Čini mi se da je ta ideja sintetična. Nova druga stvarnost istovremeno se odnosi na rpvu i poslednju stvarnost. Stvarnost i logiku jave.“

Ovo ne razumem. Ovu misao ne razumem potpuno. Ne znam šta Lukić podrazumeva pod logikom jave. I zbog čega bi ta logika jave bila poslednja stvarnost. On nastavlja:

„Utoliko umetnost nije izvan saznanja, tj. izvan gnosološkog aspekta i ekvivalenta tradicionalno racionalističko tj. doslovno tumačenje umetnosti podrazumeva da u njoj treba tražiti smisao šta više racionalni smisao drugim rečima umetničku istinu.

Međutim svako racionalno saznanje u jednom trenutku prestaje. Da bi se uhvatio totalitet umetničkog dela mora se ići dalje uskačući u sferu iracionalnog dovršenja tog novog bića. Ono se obavlja u dosluhu dela s nama sa publikom.

Delo se dovršava s publikom koja je njegov konzistent. Ima funkciju dogradnje njegovog smisla u krajnjoj liniji mada taj smisao nije dat na način racionalno-naučne istine već u viziji ili simboličnoj predstavi. (...)“

Ovde publika ima funkciju učešća u izgradnji smisla jednog umetničkog dela i tako naslov ovog Lukićevog priloga na kraju postaje jasan.

Ali ono što meni nije jasno jeste zašto taj iracionalni momenat stavlja samo u sferu odnosa sa publikom, odnosno u sferu te eventualne dogradnje umetničkog dela ili ja bih pre rekao njegove reprodukcije kod svakog čitaoca ponaosob?

Zašto taj iracionalni momenat ne vratiti onoj pravoj zoni u kome on pokazuje svoje dejstvo, a to je u izgradnji same te nove stvarnosti, odnosno tog novog bića? (II deo Ovde)

Obešenjak

Dnevnik, ponedeljak, 10. oktobar 1983. godine.
„Obešenjak“ („Borba“ 13. septembar 1983.)

Od „Pres-kliping“- a dobijam isečak „Borbe“ od 13. septembra 1983. godine pod naslovom „Kad zgasnu vatre bagdale“ između ostaloga ovde se nalazi jedan odlomak koji se odnosi na aferu oko mog „Obešenjaka“. Jedan podatak koji je za mene potpuno nov. Odlomak glasi:

„(...) Pozorište se jednom svojom predstavom našlo u žiži.

Reč je o Pekićevoj drami „Obešenjak“ koji je postavio mladi reditelj Nebojša Bradić.

Nekoliko dana pred premijeru neko se od kruševačkih ’uglednika’ setio da je autor ’sumnjiv’, jer živi u inostranstvu.



Drugi su primetili da tekst ima problematičnih aluzija i premijera je odložena. To je bila dobra reklama za „Obešenjaka“, pa su obe predstave koje su bile na repertoaru do letnjega easpusta rasprodate.

Toliko interesovanje se u Kruševcu ne pamti.

Još jednom je „Obešenjak“ bio tema prvog reda.

Kad je odlučeno o tome koja će predstava reprezentovati Kruševačko pozorište na Susretima Joakima Vujića umetničko veće i više glumaca izjasnili su se za „Obešenjaka“,

ali tadašnji vršilac dužnosti upravnika Ljiljana Đoković-Simonović jednostavno je odlučila da se za Susret odredi predstava „Pokondirena tikva“ koja se uzgred da napomenemo nije proslavila. (...)“

Nov podatak za mene je da je u ovu igru bila ubačena i ideja o mom boravku u inostranstvu kao optužba, odnosno kao osnova za sumnjičenje.

Lolita i Karamazovi

Dnevnik, sedelja, 9. oktobar 1983. godine.
Pisac „Lolite“ i pisac „Karamazovih“
(Povodom jednog ogleda Nabokova o Dostojevskom i „Književnosti“ 8/9 za 1983.)

Nabokov i Dostojevski. Čitam u „Književnosti“ 8/9 za 1983. godinu Nabokovljeve mrzovoljne misli o Dostojevskom.



Vratiću se na njih, ali dok čitam najpre sa zgražanjem, zatim otporom, pa besom, sbe dok preko otrežnjenja ne doazim do smeha, ne prezirnog, i taj stadijum je već prošao, već onog s kojim potpomažemo klovna u cirkusu, ne mogu dakle da se ne otresem jedne reči - Lolita.

Na pomen Dostojevskog kako kad, padaju mi na pamet Zli dusi, Karamazovi, Idiot, Zapisi iz mrtvog doma, Zločin i kazna, ,a ime Nabokov uvek samo Lolita.

Neka ovo posluži kao predujam jednom budućem komentaru ovih Nabokovljevih predavanja kao i jednom dodatku ovim mislima što ga je napravio Antoni Bardžes u „Obzerveru“.

Stvaralačko čitanje

Dnevnik, sreda, 5. oktobar 1983. godine.
Stvaralačko čitanje. (Za esej „Umetnost i stvarnost“.)

Već mesecima osim dnevnika ništa ne pišem.

Misao postaje suva, jednolična, bajata.

Okreće se uvek oko istih tema.

Lišena je istraživačkog dara, inspiracije, rafinmana, istančanosti. Dokazuje, ne ispituje.



Očigledno ja, bar kod mene, da ona zahteva izvesno posredovanje. Stvarnost je ne provocira u punoj meri.

U puni pogon stavlja je tek misao o stvarnosti, vlastita ili tuđa.

Kad god primoran pisanjem o stvarnosti razmišljam, moja se misao oslobađa i prolazeći kroz nju i mimo zadatih tema, dotiče izvesne dubine.

Bez književnog rada klizi po površini i monotono ponavlja već nađene modele.

Čitanje se onda pokazuje kao spasonosna zamena, ali uvek treba da prođe izvesno vreme dok to čitanje ne postane stvaralačko.