Bjesnoća je u nama - III deo

Sreda, 2. novembar 1983. godine.
„Bjesnoća je u nama“ III deo (II deo Ovde)

Hetrih mi šalje „Arenu“ broj 1193 od 2. 11. 1983. godine sa mojim intervjuom pod naslovom „Bjesnoća je u nama“ III deo..

(Moj komentar. Mislim da sam to rekao u svetlu shvatanja da Ikar se ne može smatrati romanom, pa bi onda bilo ih šest, ali ako se s te liste skine i Odbrana što je lako moguće i premesti u novele, onda bi ih bilo zapravo pet.)

„’Je li objavljen ovde na engleskom jeziku?’


’Ovih dana se završava prijevod. Vreme čuda je preveo Edvad Lovets, Hodočašće pa i sada Besnilo prevodi Bernard Džonson, ali na svoj rizik. Nema još nakladnika, niti je vezan ugovorom. Prethodna dva romana prevedena su za američko tržište pa su samim tim prodavana i ovde u Engleskoj.

Spomenuli ste da je Besnilo kod nas bestseler. Ovde je to posve drukčije. Bez više stotina tisuća primeraka nema bestselera. U tom pogledu naše naklade od 8 000 do 10 000 primeraka naših klasičnih djela nisu tako tragično ispod ovih razmjera u nekoj usporedbi. Te su brojke sasvim pristojne kad se govori o tzv. ozbiljnoj književnosti u srednjeevropskom smislu’.

’Besnilo dakle za sada čita samo naša zemlja. je li Vas iznenadilo kako je ta knjiga primljena?’

’Jeste. Ali ima jedna druga stvar koja me je još više iznenadila. Uopće nisam pretpostavljao da bi se o tome moglo kritički pisati. Jasno sam nazvao stvar žanr-romanom, tu sam knjigu htio izdvojiti iz svoje literature. Možda sam pogrešio jer sam u nju ipak uložio trud i nešto malo svog talenta, ali sam ipak tu knjigu iz opreznosti htio izdvojiti iz svog opusa koji je do sad vrlo pristojno primljen.

I zato nikada nisam mogao pomisliti da ću za roman Besnilo dobiti veliku pozitivnu kritiku u „Politici“, „Vjesniku“ i nekim drugim kućama. Ovdje na Zapadu ne radi se tako. Eventualno iziđe neki reklamnioglas, a ako se romana prihvati kritičar, ali ne onaj koji se bavi ozbiljnom literaturom, on će to obraditi s gledišta tog žanra.

Naravno drago mi je što kritika u našoj zemlji tom romanu prilazi krajnje ozbiljno. Ali nisam očekivao da ću biti ozbiljno shvaćen. Vjerujem da je to samo zato što sam imao uspjeha sa prethodnim knjigama a sada sam eto napisao nešto zađta sam mislio da će imati čitalaca. Spadam u pisce s malim brojem čitalaca – 3 000 do 4 000 već je velika sreća.

Većinom su moji čitaoci bili studenti, jer neka predznanja treba imati osobito za moj poslednji gigantski roman Zlatno runo koji upravo pišem. Osjećam da mi je roman Besnilo veoma koristio, jer ću ući u onu literaturu koju smatram ozbiljnom. Možda će to pomoći i oploditi moje dalje pisanje dinamizmom, dramatikom, nekom pričom prije svega’.

’Kako dugo pišete Zlatno runo?’

’Šest – sedam godina. Izašlo je već pet knjiga, sada završavam šestu i sedmu’.

’To je još uvjek samo kod naših izdavača?’

’To će zauvjek tako ostati, jer to spada u one knjige koje su direktno neprevoduive. I zbog forme jezika i apsolutno smelih i neočekivanih prelaza iz vrijemena u vrijeme. Ali ponajveći je problem jezika.’

’Zbog čega živite u Engleskoj? Odnosno da nadopunim pitanje: može li naš pisac živeti u Engleskoj od svog rada?’

’Može ovako kako ja živim. Prvo moja supruga radi, to dakako nije dovoljno, jer su zahtjevi za život ovdje nešto veći. Međutim, u početku kad smo došli mogli smo živeti od plaće moje supruge, skromno kao što i sada živimo. Međutim, budući da se u Engleskoj za poslednji deset godina srozao standard, morao sam sve više ja dodavati i sve više raditi i one stvari koje nisam hteo raditi’.

’Pišete radio drame?’

’U glavnom za Radio Keln, a onda te radio drame prenose druge nemačke stanice’.

’Koliko ste ih objavili do sada?’

’Pa oko 20-tak. Gotovo sve su emitirane. Jedna od dobrih mojih radio drama upravo je dobila prvu nagradu u Zagrebu na natječaju. Zagreb je izuzetan grad u našoj zemlji koji je mnogo učinioza moju radio dramsku literaturu’.

’Kako se zove ta drama?’

’“186. stepenik“.’

’Jeste li čuli njenu izvedvu?’

’Jesam. Imam je na vrpci. Njemci redovno presnimavaju, šalju mi, pa sam onda zamolio urednicu Zagrebačkog radia da mi je i ona pošalje’.

’I kako ste zadovoljni zagrebačkom izvedbom?’

’Veoma. Ako i postoje neke greške onda su to moje slabosti. Tako naime točno vidim gdje sam pogriješio i gde se koristim jednim medijuumom za ono što on nije. Njemci fenomenalno poštuju autora. Kad govorim o slobodi reditelja na radiju ne mislim da bi je trebalo imati kazališni reditelj.’

’Veći broj vaših drama izveden je u beogradskim kazalištima.’

’Kako čitam u našim novinama trenutno sam treći ili četvrti po sveukupnim izvedbama u Jugoslaviji iako nisam isključivo dramski pisac. Bilo je sezona kada su izvedene po četiri drame u svakoj od beogradskih kazališnih kuća. Poslednja drama je dramatizacija Borislava Mihajlovića „Korešpondencija“ izvedena u „Ateljeu 212“.

Moja izvorna drama koju sam prvu napisao poslednja je izvedena u „Beogradskom dramskom pozorištu“ „Obešenjak“. U tom je kazalištu bila i premijera „Buđenje vampira“. Ali moja najuspelija drama „Generali“ igra se u „Ateljeu 212“ već punih devet godina. A i to je bila radio drama. Naime sve su moje drame nastale prvo kao radio drame koje su onda prerađivane za scenu. Kako se snalazim u romanu tako se snalazim i u radio drami. Ali je kazalište za mene apsolutna tajna. Film mi je mnogo bliži’.

’Znači delujete kao pisac na filmu, u kazalištu, na radiu, kao pisac romana i filozofskih rasprava?’

’Da. Upravo tako’.

’Kako to sve dospjevate?’

’Za mene je sve to isto. I nađe se vremena’.

’Kako radite? Određujete li sami sebi vrijeme u kojem morate pisati, bez obzira na to jeste li tog dana raspoloženi ili niste?’

’Ne. Uvjek i uvjek pokušavam. Naravno rezultati mogu biti katastrofalni, ali ako dovoljno vremena potrošite na jednu ideju napravićete barem začetak. I ako dovoljno mislite danju i noću, barem ćete se nakon tri dana probuditi s nekim rešenjem. Međutim, ako ne mislite, ako se ne brinete, ako ne živite s tim nećete dobiti nikakve ideje’.

’Pišete li ili diktirate?’

’I jedno i drugo. A kad pišem knjigu diktiram samo bjelješke, ideje koje mi nadolaze, a koje se ne tiču odrešenog poglavlja. Najviše vremena, međutim, potrošim da napravim plan knjige, kompoziciju, njenu arhitekturu, a samo pisanje traje relativno kratko. Nakon toga dolazi dublje razdoblje za ispravke’.

’A kada radite tako vjeliko djelo kao što je Zlatno runo, odmarate li se pišući druga kraća djela?’

’Da napravio sam dosta veliku stanku koja je opasna između pete knjige i završnih knjiga koje su presudne i za moju misao, ideju, literarnu formu i sad mi je teško nastaviti’.

’Spomenuli ste mi za naše šetnje kroz park da se nakon dvanaest godina poravka u Engleskoj vraćate u Beograd. Zašto?’

’Osim prozaičnog razloga da mi ovdašnja jesenjska i zimska vlaga ulazi u kosti, postoje i pravi psihološki razlozi. Počeo sam ulaziti u rutinu. Ovamo sam došao u onom času kad sam svoj najveći literarni uspjeh postigao u Jugoslaviji. Kod kuće sam počeo ulaziti u posebnu književnu rutinu. Ne samo da mi nije dala da radim, nego me jednostavno programirala. Zato sam došao ovamo. Sada sam i ovdje počeo programirati se i čim sam to osjetio opjet želim promjeniti’.

’A kako to mislite izbeći povratkom u zemlju?’

’Zapravo ne mislim ostati dugo kod kuće, pokušaću ostvariti jedan dulji put na Istok’.

’Koji bi Vam na neki način napunio akumulatore?’

’Mene je Zapad uputio na Istok. Već 10-15 godina intenzivno studiram istočnu filozofiju, magiju, neke iracionalne oblike. Racionalizam u kojem živimo ne odgovara na sva pitanja koja me muče. Ne vjerujem da ću naći rešenje, ali ću barem tražiti. To je traženje već nešto što će me zadovoljiti. Dakako odsustvo iz moje zemlje sada će morati biti mnogo kraće, jer više nisam u godinama kad mogu bez svoje rodne grude’.“

(Komentar. Bojim se da ja nisam rekao „rodne grude“, i da taj izraz nije moj, ali svejedno, on otprilike označava ono što se hoće. Nastavljam.)

„’Tu su mi korjeni i tu želim živjeti do kraja života. Želim studirati, ali ne u racionalističkom, zapadno-evropskom smislu, nego jednostavno studirati bez ikakvih studija. To će biti pokušaj da čovjek nešto spozna bez nauke. Zanimaju me Tibet i Indija’.

Završili smo razgovor prelistavajući neke anglosaksonske enciklopedije, u svakoj sam pronašao ime i prezime našeg zemljaka Borislava Pekića s podacima o njegovoj književnoj delatnosti. Ali on kaže:

’Ta poznatost nije nikakva poznatost. Znate li gde čovek može biti poznat? Samo u vlastitoj zemlji i to jedino vrijedi, a prijevodi koje imam u Sjedinjenim Državama, Engleskoj, Mađarskoj, Čehoslovačkoj, Poljskoj, Njemačkoj, to je nešto što može goditi taštini. A u svojoj zemlji je ono pravo, tu živite i za to pišete’.

Potpisao Ivan Hetrih.“