Detinjstvo kao sidro

Petak, 4. novembar 1983. godine.

Detinjstvo kao sidro. (Odgovor na 15. Bratićevo pitanje za „Književnu reč“)
Neke premise za intervju sa Bratićem. Ovde razmišljam o njegovom pitanju br. 5. koje glasi:

„Vaš život, koliko mi je poznato jedna je burna i svetla književna biografija. I sada kada gledate na svoje detinjstvo, možete li se prepoznati? Šta je ostalo neizmenjeno, a šta je uništeno ili izobličeno?“

Moja je biografija burna, to je istina, koliko je svetla je drugo pitanje. Ja je ne bih tako opisao. Rekao bih da je senovita. Povlače se po njoj sive senke od kojih neke samo srećom poznajem.



Izraz šućmurasta, premda prejak i sa rđavom konotacijom bolje bi odgovarao osećanjima sa kojima gledam na svoj život. Ja sam akvarijus, sa drugim znakom blizanaca.

Protivurečnost je moja prava priroda. Stalan rat manehejskih načela dobra i zla, vere i sumnje, anarhije i discipline, dogme i slobode, radikalizma i umerenosti, asketizma i hedonizma, meditacije i akcije.

Svaki moj postupak je pre delo organizacije i kontrole, nego prirode. Hoću da kažem, da ako i pružam privid izvesne doslednosti, ta doslednost je prilično skupo plaćena. Plaćena jednim neprestanim ratom.

Do 1941. godine mogao bih uz nešto preterivanja reći čak i do 1944. da sam živeo pod staklenim zvonom prosperiteta, ljubavi i sigurnosti, a to stanje osim izuzetno nije prirodno.

Ono ne izražava najbolje situaciju pod onim drugim zvonom, zvonom stvarnosti u koje jednog dečaka gurne sazrevanje. Stanje pod ovim drugim zvonom bolje opisuje anegdota iz jednog italijanskog filma. S Vašom dozvolom ja ću Vam je ispričati.

Na jednoj plaži bogataš priređuje dečije takmičenje u zidanju dvorca od peska. Njegovom sinu pomaže šofer i sobar i on uspeva da napravi čudesno lep peščani zamak. Jednom drugome dečaku niko ne pomaže, pa uprkos tome on uspeva da napravi sasvim pristojnu tvorevinu. Dobija nagradu sin priređivača ovog naticanja.

I kada mali dečak plačem izražava protest, on mu kaže da treba na vreme da se navikava na nepravdu. Otac je zapravo veću uslugu načinio ovom dečaku nego vlastitom sinu.

Ukratko pod tim okolnostima vi u život ulazite prilično nepripremljeni. Za uzvrat imate sačuvanu nevinost, lepe uspomene od kojih možete do kraja života živeti, a često vam one ostaju kao jedine zaista lepe, a iznad svega imate uzor kome biste želeli ponovo da se vratite.

To naravno gotovo nikad ne uspeva, ali to ne smeta da taj uzor postoji kao neka svrha i kao neki cilj. Nevinost ste dabome izgubili, ali ste znali kako ona izgleda. Sreću ste izgubili, ali ste je iskusili. Sigurnost više nemate, ali znate šta je to sigurnost i šta znači imati je.

Ako ste jednom dobro jeli vi nikada uistinu ne možete biti gladni. Ako ste jednom sve imali vama ništa neće trebati. Ako ste jednom bili zaista sigurni vi nikad više nećete biti uistini nesigurni, jer ćete uvek moći da se vratite u prošlost, ne samo sećanjem već i osećanjem, vi ćete uvek imati nešto da vežete svoj brod u buri.

I to što to nije budućnost koja je neizvesna ili čak može biti izvesno katastrofalna to je nešto što vam niko ne može oduzeti. Verovatno je i ta harmonija upravo razlog što ja o svom detinjstvu i iz perspektive svog detinjstva nikada nisam pisao.

Najpre ono je samo moje, jedna sasvim personalna stvar, a zatim kao srećno ono za literaturu nema savršeno nikakvog interesa, umetnički se mogu i vrede uobličavati samo nesreće. I najzad direktno da odgovorim na Vaše pitanje, da, ipak se prepoznajem, ali sa setom i stidom.

Detinjstvo je nevidljivo sidro ploveće olupine koje uvek nađe svoje dno, ono koje najzad nađe i olupina.

Propratna beleška. Odlučio sam da Bratiću za „Književnu reč“ pored intervjua pošaljem i dva kraća eseja „Diskretne čari kompromisa“ i „Morbus pauli ili O preeobraćeništvu“ s tim da se ili štampaju zajedno sa intervjuom ili u jednom drugom broju.