Duhovni posed

Nedelja, 6. novembar 1983. godine.

Za univerzalnost duhovnog poseda. (Odgovor na 16. Bratićevo pitanje za „Književnu reč“, a ono glasi:

„Možda ste čitali da se kod nas vode rasprave o izradi ’zajedničkog jezgra nastave književnosti u srednjim školama’, koje bi važilo za celu zemlju.

Javili su se mnogi glasovi koji književnost žele omeđiti međama mesnih zajednica, opština, regiona, republika ... Izostali su neki veliki svetski stvaraoci.

Kuda nas vodi omeđavanje i parčanje ionako malih jezičkih područja, malih tiraža i male pismenosti. Šta će biti ako lokalno nadvalada vrednosno?

S druge strane, ne možemo se odreći nacionalnog identiteta ...“



Neke premise za odgovor na 16. Bratićevo pitanje u intervjuu.

Ja, sem kad slučajno do njih dođem, već godinama ne čitam naše novine ili ih čitam sa vrlo velikim zakašnjenjem.

Ono što se na mene odnosi dobijam preko „Pres klipinga“ pošto prođe izvesnu domaću selekciju i budu isključene neprijatne stvari.

Te neprijatne stvari odlaze u jedan poseban dosije na kome piše – „Suspendovana prošlost“.

Čitam ih ili ih ne čitam uopšte nikada, ili ih čitam posle nekoliko godina kad znate kako nešto izgleda posle toliko vremena čudno, nevažno, čak i smešno, poput neke trivijalne istorije koja se uopšte vas ne tiče.

Bratić bi onda trebalo da postavi pitanje:

„Priznajete li time slabost da podnesete napad?“

A ja bih odgovorio. Priznajem jedino da mi je stalo do duhovne udobnosti. Svoja uznemiravanja želim sam da određujem, a ne da mi ih neko drugi natura.

Ponekad je to naravno nemoguće. Kad je stvar naročito neprijatna uvek se nađe neko da vas o njoj obavesti. Nikad ne reagujem, zapravo činim to na neki način kroz dnevnike i svoja sećanja, tek nekoliko godina kasnije.

Samo, ni to nije pravilo. Ko zna šta ću od sada činiti. Sve ovo sam rekao zbog toga da objasnim svoje površno poznavanje nesporazuma oko nastave književnosti kod nas.

Ja lično pretpostavljam Homera, Dostojevskog, Kamija, ili Poa, neću da kažem kome, mada me jezik svrbi, s druge strane moramo i o sebi nešto znati, ma koliko je to što su naši pisci uradili malo u svetskim razmerama.

Ako ne učimo svoju književnost kao izraz vlastitog duhovnog razvoja pod izlikom da je slabija od tuđe, odmah se možemo odreći i svoje istorije, jer i ona ne može pretendovati da u globalnim razmerama mnogo znači, pa najzad, zašto ne i nacije.

Jednog dana se možemo recimo prijaviti svi britanskom Hom ofisu, jer je Velika Britanija imala, ne više, sjajnu literaturu i sjajnu istoriju, takođe ne više.

Reč je o balansu, naročito ako uzmemo u obzir da naša deca nerado čitaju i Homera i pisce čije ime neću pomenuti.

Oni koji su u ime jugoslovenskog zajedništva oštri prema primedbama iz Slovenije trebali bi da u ime baš tog zajedništva uzmu u obzir teške istorijske okolnosti pod kojima su Slovenci sačuvali svoj nacionalni identitet između ostaloga zahvaljujući svom maternjem jeziku i svojoj književnosti.

Oni koji nemaju te osetljivosti neka naprave drugi odnos između našeg i tuđeg. čemu reciprocitet, čemu trgovina, svaki narod prema vlastitim potrebama treba da procenjuje obim i vrstu svojih saznanja.

Ako već ne može sama vrednost da se uzme kao merilo, a uvek očigledno ne može, neka ga određuje pamet, a ne predrasude i strast. A pritom nikad ne zaboravimo da su duhovne vrednosti univerzalne ili nisu prave.