Moje shvatanje književnosti II deo

Shvatanje književnosti II deo (I deo Ovde)
Danas, 29. 10. šaljem Jokiću sledeće pismo:

„Žao mi je što na anketu ’Književne kritike’ iz ličnih razloga ne mogu odgovoriti iscrpno koliko i njena tema i književna situacija zaslužuju.

Sabrao sam ovde tek nekoliko premisa preuzetih iz dnevnika, diktiranih u magnetofon tokom 1983. godine.



Nisu vršene nikakve izmene osim u redosledu beležaka, da bi ove činjenice inače u različita vremena i različitim povodom obrazovale izvesnu celinu, i tamo gde je upadljiva nespretnost usmenog izlaganja zahtevala intervenciju.

1. Nemam poverenja u književne generalizacije, niukakve uostalom, pogotovo ako ih predlažu pisci. U tom skeptičnom svetlu valja gledati i na ove moje.

2. Umetničke teorije književnih profesionalaca, intelektualni su alibi aktuelnog stanja njihovog duha ili njihove prolazne književne prakse. Istina je da način na koji mislim određuje način na koji ću pisati, ali i način mog pisanja određuje način na koji ću o tom pisanju misliti. Kako ga iskustvo neprestano remodelira važi on jedino sada i jedino za sebe.


3. U teorijskim komentarima književne prakse krije se naučnom metodologijom inspirisan pokušaj da se u ravni inteligencije objasni nešto što se uistini zbiva u ravni intuicije, a inteligencija mu je tek manje više spretni sprovodnik, da se baš ne kaže manje više spretni menadžer.

Pokušaj da se umetnost i zone bezmernog, nedokučivog, slučajnog, prevede u zovu samerljivog, saznajnog, nužnog, gde se kao svaki fabrikat može ispitivati, procenjivati, standardizovati, pa zašto ne i užigosani, normirani, garantovani, modelima proizvoditi u skladu s potrebama tržišta koja se zamišljaju kao opšta.

4. Ako se takvim komentarima bavi pisac, možda je po sredi i trud da se ljudima teorije dokaže kako ga značenje njegovih knjiga ne iznenađuje baš toliko koliko mu se pripisuje. Da često zna zašto je nešto napisao i zašto tako kako je napisao, a ponekad čak i da je pritome pogrešio.

5. Književne doktrine kad ispituju tehnološke procese stvaranja, kad ulaze u književnu politiku, ono što književnost nije, a književnosti se tiče, kad somnabulno lutaju maglovitim, močvarnim, stalno mobilnim novim zbačenjem jednog dela, simulacija su strogo kontrolisanih, racionalnih metoda nauke, ozbiljan laboratorijski rad, ali i tu je nevolja s materijom ustrojenom na drugim načelima od onih što pokreću objekte od legitimno naučnog interesa.

Kao kada bi nešto što iziskuje alhemičarsko umeće, hteli rešiti hemičarskim formulama. Racionalna objašnjenja tradicionalnog doživljavaju stoga sudbinu svake filosofije koja putem ograničenog razuma hoće da nas pomiri sa postojanjem neograničenog Boga.

Ako duhovnu sadržinu jedne civilizacije ne smemo meriti standardima neke druge ni tajne univerzuma antropocentrično svoditi na tajne humaniteta, ne možemo se nadati da ćemo prirodu umetnosti upoznati iz nje same i jedino putem njenog odnosa prema nečem drugom, ni druđtvene probleme s književnošću rešiti ako im uporno dodajemo dileme iz drugih sfera života, pa i tzv. stvarnosti kojom se ta književnost navodno bavi. (Književnost se u međuvremenu ne bavi stvarnosšću već odnosom pisca prema nečemu što oni veruju da je stvarnost.)

6. Jedina oblast u literaturi koja je do izvesne mere otvorena istraživanjima je oblast forme i s njom u vezi književne tehnologije. Možemo dakle razgovarati o tome kako je „Kralj Edip“ sa stajališta forme napisan, pa možda i zašto baš tako, ali ne i o tome kako se tragedije pišu, pogotovo kako ih valja pisati.

7. Pisac takođe može govoriti o svom književnom troposu, ali spreman da jednom otkrije kako je bio u zabludi ili kako ipak nije bio u zabludi ni onda ni sada kada misli nešto sasvim suprotno.

8. Tek uz prethodnu ogradu usuđujem se reći da je za mene pisanje jednovremeno način saznavanja i u književnom kodu saopštenje tog saznanja, i proces i rezultat procesa u istoj književnoj formuli. Ako se i kada moja spoznaja menja, menja se od knjige do knjige i moja književnost kao njena forma. Kad se ne menja – ne pišem, ili nastojim da novom knjigom staro saznanje preciznije, ubedljivije, estetičnije izrazim.

9. Moje su knjige, kako ih ja osećam, pokušaj, pri tom i prilično neuspeo, racionalne formulacije mog metafizičkog odnosa prema stvarnosti i njenim prividima, koja mi se predstavlja u dvojakom vidu.

Kao građa iz koje uzimam teme, povode, i kao građa čija sam i sam neotuđiva tema. Položaj koji zahteva da budem iza nečega što prevodim u nezavisnu književnu stvarnost dok sam u tome neopozivo i potpuno, unapred onemogućuje tzv. objektivnost i moje pisanje svodi na lični iskaz.

10. Kako je, međutim, u književnoj praksi nemoguće racionalno formulisati nešto što je iracionalno, ni forma ni značenje mojih knjiga nisu u potpunosti pod mojom kontrolom, pogotovo nemam uticaja na tumačenja koja zavise od sticaja takođe iracionalnih okolnosti, te znajući šta hoću da napišem, ne znam uvek i šta sam napisao, šta to što sam napisao znači u zamršenoj kombinaciji sa ostalim značenjima dela. (Ovim se u sumnju dovodi ono što je rečeno u stavu broj dva.)

Predvideo sam ovakve protivurečnosti, jer sam njih u razmišljanjima o umetnosti jedva da sam išta drugo našao. Što se književne prakse tiče ponekad mi se čini da ona reprodukuju naše vlastite ambivalencije kao i brojne opšte protivurečnosti između duha i materije, prirode i civilizacije, mita i istorije, itd, ali i da paradoksalno ukoliko su one u jednom delu prisutnije, dublje, radikalnije, utoliko ono ostvaruje uspeliju estetsku harmoniju, redovno na planu sadržine, pomekad i na planu forme.

11. Sebe smatram piscem ideja. Ideja o stvarnosti, ne piscem stvarnosti. U umetnosti sam, dakle, gost, gost koji se ne voli ali trpi. Onako kako podnosimo ekscentričnog gosta koga smo na svoj prijem pozvali, ne zato što našem društvu pripada, već da bi upravo tom nepripadnošću uneo u njega izvesnu egzotičnu različitost.

Nije red da gost domaćinu deli lekcije o njegovom zanimanju, pa ove redove treba shvatiti kao razmišljanja o mojoj literaturi, a ne o literaturi kao takvoj.

12. Kada bih na raspolaganju imao, odnosno kada bih mu bio dorastao, dublji, primereniji, neposredniji, iznad svega pouzdaniji metod saznavanja, da mi je dana moć filosofskog, mističnog ili iskustvenog prodiranja u smisao koga tražim, bez žaljenja bih se odrekao književnosti, možda baš i ne bez žaljenja, ali bih je se odrekao svakako.

13. Moja književnost moj je vrt. Ako se nekome u tom vrtu dopadne neki cvet, neka ga slobodno uzabere, ne gazeći po mogućnosti leje. Ako mu se ništa ne dopada, neka se ne naginje preko plota, već produži ne obazirući se.

14. Uticaj umetnosti, ako ga još ima i u vidu koji zaslužuje brigu, neizračunljiv je i nepredvidiv. Umetnost daleko ređe menja našu predstavu o svetu nego što je potvrđuje. Utiče, ako se slažemo s njenim zaključcima a slažemo se ako smo to isto pre nje mislili. (III deo Ovde)