Pages

Wednesday, July 22, 2009

Moje shvatanje književnosti – III deo.

Subota, 29. oktobar 1983. godine.
Nastavak sa trake broj 49, strana 97. Tema: Moje shvatanje književnosti – III deo. (Odgovor na anketu „Književne kritike“.) (II deo Ovde)

15. Premda je prošlo vreme proročke poezije, vreme pesnika vrača, pesnika maga, pesnika sveštenika, zlatno doba druženja sa bogovima, premda nas je istorija sa svojim uzastopnim materijalističkim civilizacijama udaljila od vlastitog porekla i neposrednih izvora saznanja te je od umetnosti otkrivača velova napravila umetnost ispitivača njihove kakvoće ne mislim da ona nikada i ni na šta ne može stvaralački uticati.

Time Bomb

Hoću da kažem samo da taj uticaj više nije njena primarna funkcija. Primeri su vezani mahom za opresivne situacije u kojima blagodareći svom kodiranom jeziku umetnost može ponekad reći i ono što se normalnim ne može ili i tim jezikom govoriti ono što svi mogu da kažu.

U drugom slučaju ona automatski prestaje da bude umetnost. U prvom takvog automatizma nema.

Sve zavisi od dara savesti i slučaja. Jer bez obzira na korisnost pa i neophodnost ovako angažovane umetnosti u sistemu ljudskih vrednosti naime sudbina književnosti nije uvek ni najpreča ni najpresudnija, ona tada ne vrši svoju već tuđu funkciju, od tvorca postaje medijator, sprovodnik, od kreatora – misionar.

Ako i tada dotiče univerzalne istine, a ne jedino tranzitne kojima služi spasila je svoju dušu, opravdala gubitak nezavisnosti i sačuvala svoju urođenu prirodu.

16. Sad bi dabome valjalo reći šta je primarna funkcija umetnosti. Budući da to ne znam, a bojim se i malo ko drugi, na tu temu nemam šta da kažem. Mogu eventualno definisati šta trenutno mislim da je funkcija moja. Kroz nju ja saznajem i to saznanjje u književnom kodu izražavam.

17. Upravo zbog sasvim lične prirode mojih knjiga za mene, osim u neku ruku prinudno, književni život nikada nije imao nikakav značaj. Kad sam u njemu učestvovao, činio sam to uvek kao građanin, nikad kao pisac i to uvek u onom smislu i na onom nivou u kome je bavljenje literaturom građansko zanimanje kao svako drugo.

18. Distinkcija pod 17. je važna naročito kad je reč o tzv. slobodi stvaralaštva. Lično držim da ona ne može i ne sme biti veća od svih drugih koje solidarno određuju opšti pojam građanskih sloboda u našem veku i našoj civiliyaciji.

Drugim rečima čovek kao pisac ne sme imati veću, mada može imati drukčiju slobodu od one koju ima kao pripadnik jedne zajednice. Ako je ima onda je to privilegovana sloboda i prvi stadijum njenog gubljenja. Umetničku slobodu smatram neotuđivim delom građanskih sloboda, a građanske slobode osnovnim uslovom za umetničke.

19. Sudeći po izvesnim monolozima na temu umetnosti koji se ne znam zašto uvek predstavljaju kao dijalozi, centralni problem opet ne vidim zašto u njenom odnosu prema tzv. stvarnosti pod kojo, se očigledno redovno podrazumeva neka naročita, izuzetna, izolovana, aktuelna ili istorijska situacija, a ne univerzalna stvarnost u kojoj se istorijski živelo ili aktuelno živi i koja se jedina u istini tiče umetnosti.

Aktuelno može posredovati univerzalnoj, ali ne mora. Bojne aktuelne stvarnosti mrtve su, neproduktivne, sterilne, nefunkcionalne, izlišne. A upravo one izazivaju nesporazume, jer preko nekih drugih umetnosti ravnodušnih sfera dobijaju lažni i vampirski život.

20. Ja lično ne bavim se stvarnošću, već mojim odnosom prema nečemu što zamišljam kao stvarnost. Za mene je stvarnost samo ono što sam kadar u njoj tačnije iza nje da vidim, a zatim to izrazim kao kodirano saznanje. Čak i da sam voljan drukčije je ne mogu doživljavati.

Taj urođeni odnos ne može se menjati ni spoznajom njegove promašenosti, može se jedino prestati pisati, ni prinudom jer se i tada jedino može više ne pisati.

S druge strane nikakve mi teorije i doktrine filosofske, naučne, ideološke ili socijalno-političke ne mogu pomoći da tu stvarnost dublje spoznam, premda mi neke mogu pružiti iluziju da je njihovim posredstvom mogu bolje izraziti.

21. Svako delo ima vlastito načelo po kome je izgrađeno, pa bi svako moralo imati imati svoju ekskluzivnu teoriju koje ga objašnjava. Ključ koji otvara samo njegova vrata. Zajednikim kalauzom neke teorije pokušati neko delo otvoriti znači ili kalauz slomiti ili delo razbiti.

22. Stvarnost u književnom delu je naravno po poreklu izvedena, ali sazrela u vlastitoj formi, ona je u suštini paralelna onoj povodom koje a ne iz koje nastaje.

Svako uspelo delo ostvaruje svoju stvarnost. Ona podseća na povod ali ga ne imitira ne održava niti s njim polemiše. Implicitna polemičnost (kritičnost) jednog dela odnosi se na njegovu stvarnost, a ne na neku zajedničku, ako takva uopšte postoji.

23. Monistička težnja za zajedničkom stvarnošću tamo gde su zajedničke samo izvesne konstruktivne okolnosti dovodi do žudnje za ’zajedničkom’ umetnošću, a ova do zahteva da se naporedne stvarnosti umetničkih dela podrede, prilagode, premodeliraju, prema himeri one ’zajedničke’.

(Svet može objektivno biti raj, ali ako vi umirete od raka, on će za vas biti pakao. Ako ste kojom nesrećom pisac malo je verovatno da ćete mnogo mariti za tu rajsku zajedničku stvarnost, brinuće vas lični pakao, lična paklena stvarnost. Ali ako ste dobar pisac univerzalna istina o raju biće sadržana i u vašim saznanjima i svom ličnom paklu.)

24. Okriviti delo za stvarnost koju simulira isto je što i okriviti nekog čoveka za zločin njegovog krvnog rođaka. Ali je čini se i spontan, nužan, prirodan, urođeni, humanistički karakter umetnosti, a s njom i literature jednako dubiozan kao i tvrdnja da su plodovi nauke bezuslovno humani.

U svetu dominacije slučaja čije slučajno ponavljanje ozakonjujemo kao nužnost, sve dok nas jednom neponavljan, eufimistički nazvan izuzetkom, ne otrezni. Dejstvo umetnosti je ne manje nedokučivo od njenog porekla i njene prirode, a o svrsi i da ne govorimo.

25. Platonistička briga zajednice za svoju umetnost svetlije je naličje nešto tamnih zahteva koji se podrazumevaju. Cenovnik briga je poznat. Trgovački kompromis je moguć, ali se ne preporučuje. I ne stoga što je nemoralan, već zato što se ne isplaćuje. Pišete naime sve gore, a od toga imate sve manje. Najzad za vas niko više neće ništa da plati. Postajete kalo, a zna se šta se s njim radi.“

No comments:

Post a Comment