O tragediji – prva premisa.
Razgovor sa I. S.
Razvijam tezu da je grčka tragedija – nedavno sam gledao opet, ali na filmu, „Kralja Edipa“ – mogla na tako neponovljiv i presudan način izraziti tragediju humaniteta samo zato što je stvorena na početku našeg ciklusa civilizacije, u neposrednoj blizini kraja jednog prethodnog, dakle i najdubljeg saznanja koje je taj kraj sa sobom nosio.
Tragedija ova zato ne govori o sadašnjosti ondašnjig Grka, pogotovo o budućnosti čoveka, već o njegovoj promašenoj prošlosti.
Ona nije proročanstvo već iskustvo, i proročanstvo je samo ukoliko je iskustvo. Još u neposrednom odnosu sa prirodom i njenim bogovima (još, dakle, u tajni) oni su taj odnos i mogli izraziti istinitije nego mi koje je istorija (i duhovna i materijalna) udaljila od pravih izvora saznanja.
Grci su na neki način sebe osećali van geografskih (prostornih) i istorijskih (vremenskih) dimenzija – kao mit koji se dešava.
Bili su sami u prostoru i jednovremeni sa svojom prošlošći.
Jedine tragedije za koje znam u svetskoj literaturi su grčke.
Jedine dve druge su „Kralj Lir“ i „Čekajući Godoa“.
No comments:
Post a Comment