O “Vremenu čuda”

Utorak, 18. oktobar 1983. godine.

O “Vremenu čuda” s kajanjem. (Iz pisma M. Petrinjskoj.)
Izvod iz pisma gospođi Petrinjskoj, mom prevodiocu u Poljskoj, od 7. oktobra 1983. godine.)



“(...) Hvala Vam takođe na trudu oko prevoda Vremena čida i lepom mišljenju o knjizi.

Ne mogu na žalost reći da ga delim, a što nisam do sada zabranjivao preštampavanja i prevođenje kriva je moja nehrišćanska taština, skrivena pod alibijem da ću,

kada budem imao vremena dodati knjizi još dva davno planirana i smišljena dela, “Vreme reči” u početku i “Vreme vaskrsenja” na kraju, i tako oduzimajući knjizi njen manihejsko-gnostički karakter, iskupiti tešku nepravdu, da odmah ne kažem i greh, koji sam naneo i samom duhu hrišćanstva i vlastitoj veri.

Knjiga je pisana na umoru mog agnosticizma i zato je tako žestoka. To je bila poslednja odbrana paganina u meni, paganina vaspitanog na antičkim mitovima i klasičnoj filosofiji.

Pa i sada moja vera nije ortodoksna i crkva bi joj mogla mnogo što šta prigovoriti, naročito pokušaju amalgamisanja neohrišćanskog misticizma sa religioznim iskustvima Istoka. Imam utisak da sam ‘hodajuća hereza’ koja u sebi spaja sve drevne šizme i raskole od arijanstva preko katara i templara, sve do savremenih ezoterija.

Plašim se u stvari da nikad u tom pogledu neću naći spokoja, duševnog mira i zadovoljstva, gde je tome razlog ne što za tu vrstu saznanja ili bolje reći nadahnića ne bi bio sposoban, već što mi prokleta spisateljska profesija tako nešto ne dopušta.

Svaki pokušaj literarnog transponovanja tih najdubljih duhovnih iskustava bezuslovno ih unakažuje ili podvrgava pravilima igre jedne tuđe tvrde, pragmatične stvarnosti u koju se često uključuje čak i zadovoljavanje komercijalnih zahteva tržišta.

Kako o najvišim tajnama pisati jasno, kad one nisu, niti kome mogu biti jasne.

Po meni, draga gospođo, knjiga o kojoj je reč nije rđava zato što je loše ili neuko pisana, opšte, pa i moje mišljenje je suprotno, već što je bazično pogrešna, što je u duhu lažna.

Ja sam tim pričama hteo da kažem neke naše ljudske, pa ponekad i aktuelne istine, da govorim o istorijskim promašenostima velikih mesijanskih pokreta i to sa gledišta racionalnog humanizma, ali sam za ilustraciju izabrao pogrešan primer.

Trebalo je, međutim, imati ili više hrabrosti, pa uzeti prave primere ili bar toliko uviđavnosti da se. ako se nešto otvoreno ne može reći – ćuti.

Nadam se da nisam razorio Vaš entuzijazam.

Prevod je gotov, sad smo u grehu zajedno, ali se nadam kad budem dodatke romana napisao, da ćemo biti zajedno i u iskupljenju.

U svakom slučaju ako te dodatke ne uspem napisati do kraja života, sasvim je sigurno da ću knjigu testamentarno zabraniti i javno se nje odreći.

Ali sam nekako ubeđen da do toga neće doći i da ću stići da je dovršim.

Bio sam dužan da sve to kažem, tim pre što mi se učinilo da i kod Vas prema temi ima izvestan otpor kojeg Vi uspešno savlađujete, delom profesionalnom savešću, a delom time što Vam se roman literarno pretpostavljam sviđa. (...)”