Osuđenici na sadašnjost

Osuđenici na sadašnjost.

Nedelja, 30. oktobar 1983. godine.
Osuđenici na sadašnjost.

Da bismo znali šta nam sada valja raditi, morali bismo imati izvesnu moć predviđanja koja nije daleko od uspelog proroštva, moć koja nam nije dana, odnosno, koju smo gradeći uzastopne civilizacije izgubili.

Bez nje, bez uvida u budućnost, naši napori liče na prokopavanje tunela bez predstave kuda će nas tunel odvesti. Izgrađujemo svet za potomke koje ne poznajemo.Krojači smo odela koje ne znamo ko će nositi. Međutim, uistinu možemo misliti isključivo na sebe i sadašnjost.

Osuđeni smo na sadašnjost i na prolazne mere kojima je merimo. Utopistički momenti naših razmišljanja o budućnosti takođe su ropski vezani za zablude naše sadašnjosti.

Ako se nešto danas ne može ostvariti ne možese ni za sutra zamisliti.

Svaka sličnost između naših predviđanja i realizovane budućnosti slučajna je, i nužna jedino ako predviđamo ponavljanje, ali pošto je ono u prirodi univerzuma, to nije predviđanje, već saopštavanje jednog opšteg iskustva.

Ponedeljak, 31. oktobar 1983. godine.
Pismenost kao uslov neobaveštenosti – još jedna dvomisao. (Povodom članka A. Bena u „Gardijanu“)

Članak u „Gardijanu“ od 31. oktobra Toni Ben počinje sledećim rečima:
„Nekoliko sati pošto sam se vratio iz Havane prošle nedelje, jedan moj stari prijatelj mi je telefonirao kući iz Merca.

’Toni’, rekao je, pravi razlog zašto je predsednik Regan uplašen od predsednika Kastra je što Kuba, koja je još uvek zemlja u razvoju, ima kroz socijalizam veću stopu pismenosti nego SAD, koja je najbogatija kapitalistička zemlja na svetu’ (...)“

Levica je uvek bila zaslepljena himerom edukacije i pismenosti.

Ali je ona na nju gledala uvek kao na instrument koji će otvoriti put propagandi, a ne kao instrument prosvećenosti i prosvećivanja.

Oduševljen kubanskom pismenošću Ben potpuno i prirodno zanemaruje pitanje na šta se ona na Kubi može potrošiti Pismenost vredi samo ako je uslov obaveštenosti i deo procesa slobodnog saznanja.

Ako naučite ljude da čitaju, a onda im odredite i ograničite šta će čitati. takva pismenost je deo jednostruke i jednostrane politike, a ne višestranog i mnogostrukog saznanja i obarzovanja.

Takvu pismenost imate po komunističkim zatvorima.

Nepismeni se tamo obavezno opismenjavaju, ali ono što smeju i mogu da čitaju prolazi kroz cenzuru.

Pismenost u načelu uslov saznanja postaje tako temelj neznanja.