Ne diraj u moje krugove!
U Pekićevim delima otkrivam jedan više nego zanimljiv paradoks: književne likove koji na prvi pogled nemaju mnogo veze sa stvarnošću, a koji pri tom poseduju izuzetnu snagu i umetničku uverljivost.
Mnogi od Pekićevih junaka kao da i nisu od ovoga sveta.
Žive oni u nekom svom kraljevstvu ideja i prauzora – i tek u sudaru sa opipljivim užasom istorije ili (anti)utopije isijava apsurdna plemenitost njihove prirode.
Bez obzira da li je reč o kućevlasniku, zakletom spasiocu davljenika, šampionu umetničkog klizanja, o anđelu čuvaru ili o Čoveku koji je jeo smrt – Pekićev junak uporno i uprkos svemu gradi svoje kule od peska.
Ali, možda to i nisu samo „kule od peska“?
Možda nam ovi likovi, čak i po cenu da budu smešni i groteskni, govore o jednom višem ustrojstvu sveta i ljudske prirode u njemu.
O onome ustrojstvu koje smo davno predali zaboravu pod diktatom ideologije i profita. Uzvišeno apsurdan, Pekićev heroj kao da nas i trenutku dok mu se grohotom smejemo podseća na nešto važno.
Na nešto čisto i neoskvrnuto što leži u nama, skriveno kao večna tajna čovekove prirode, uporedo sa tajnom ljudskog zla.
Pekićev junak, na svoj osobeni način, govori Molohu istorije isto ono što je i slavni naučnik rekao rimskom vojniku, trenutak pre no što će ga ovaj probosti kopljem:
Ne diraj u moje krugove!
Zahvaljujem se žiriju, kao i Fondaciji „Borislav Pekić“ na ovoj stipendiji koja za mene predstavlja izuzetnu čast, ali i podstrek u daljem radu.
Srđan Vučinić
(Beseda dobitnika stipendije „Borislav Pekić“ za 2009. godinu, izgovorena 2. jula 2009.)
No comments:
Post a Comment