Rad kao posed

Nedelja 2. oktobar 1983. godine.

Rad kao posed.
Ako građansku klasu obeležava u prvom redu posednički instinkt u razvojnoj formi i u ekonomsko-sociološkoj formi je duh profita, onda je ona neuništiva. Jer to je instinkt izveden iz temelja naše materijalističke civilizacije.



Samo ono što je duhovno, može biti svačije i univerzalno.

Ono što je materijalno teži pripadnosti. Materijalistička civilizacija tako se pokazuje i u svom kapitalističkom i u svom socijalističkom vidu, odnosno prividu, kao neizbežno posednička, pa prema tome i „građanska“.

Pojedinačan rad bi morao pripadati svima, da ne bi ostao posednički, odnosno građanski. Pri tome se naravno misli na rezultate toga rada, odnosno na proizvode toga rada.

Teza o radu kao ličnom posedu načelno je jednako neproduktivna kao i teza o neradu kao profitu. Tu se građanska i radnička ideologija srećno spajaju u zajedničkoj zabludi naše materijalističke civilizacije.

Onaj ko bilo šta radi samo da biživeo i što bolje živeo, ima posednički instinkt ma bio i đubretar, onaj koji nešto radi bez obzira kako živeo, nema ga.

I u toj razlici između stvaralačkog odnosno zaista produktivnog rada i neproduktivnog rada, ona suštinska razlika koja ljude deli presudnije od svake prividne klasne pripadnosti.

Ponedeljak, 3. oktobar 1983. godine.
Politika – nauka o posledicama grešaka.

Za razumevanje sveta bitno je uviđanje uzroka, ali za življenje u njemu važnije je predviđanje posledica.

U izvesnom smislu i na prvi pogled to je ista stvar, isti problem viđen sa dva različita ugla.

U praksi, međutim, jedno je znati zašto sunce izlazi na istoku, a zalazi na zapadu, a sasvim drugo kako izbeći da nas u tom procesu ne udari sunčanica.

U načelu dabome da je važno znati kako i zašto je došlo do jedne istorijske katastrofe, ali je daleko važnije izbeći da je sami ne izazovemo, a bez poznavanja posledica svojih činova to je nemoguće.

Ako je politika dakle ikakva nauka to je nauka o posledicama koje se kasnije u istoriografiji, post factum, iskazuju kao uzroci.