Stvaralačko čitanje. (Za esej „Umetnost i stvarnost“.)
Već mesecima osim dnevnika ništa ne pišem.
Misao postaje suva, jednolična, bajata.
Okreće se uvek oko istih tema.
Lišena je istraživačkog dara, inspiracije, rafinmana, istančanosti. Dokazuje, ne ispituje.
Očigledno ja, bar kod mene, da ona zahteva izvesno posredovanje. Stvarnost je ne provocira u punoj meri.
U puni pogon stavlja je tek misao o stvarnosti, vlastita ili tuđa.
Kad god primoran pisanjem o stvarnosti razmišljam, moja se misao oslobađa i prolazeći kroz nju i mimo zadatih tema, dotiče izvesne dubine.
Bez književnog rada klizi po površini i monotono ponavlja već nađene modele.
Čitanje se onda pokazuje kao spasonosna zamena, ali uvek treba da prođe izvesno vreme dok to čitanje ne postane stvaralačko.
No comments:
Post a Comment