Umetnost i stvarnost II deo

Umetnost i stvarnost II deo
Dnevnik, četvrtak, 13. oktobar 1983. godine.
Umetnost i stvarnost, građa za esej, nastavak.
„Književnost“ dvobroj 8/9 za 1983. godinu i anketu „Umetnost i stvarnost“.
(I deo Ovde)

Naslov priloga Dimitrija Rupela „Svakodnevna realnost i umetnička realnost“ kao i prva trečenica koju ću citirati svedoči da Rupel ima nameru odmah da se uhvati u koštac sa pravom temom i obećava da će se držati te osnovne teme ankete. Uvod u njegov esej glasi:



„Problem o kojem je ovde reč star je, često opisivan i razrešavan. Ako se on sada aktuelizuje onda znači da je uprkos svim pređašnjim određivanjima on još uvek otvoren.

Otvara se povodom književnih i pozorišnih dela kao što su „Golubnjača“, Tren 2, Vunena vremena, itd. Ovo otvaranje ili aktuelizacija problema odnosa između spoljne realnosti i umetničkog dela govori na neki način da iz prošlosti nismo mnogo naučili. (...)“

Premda sam dovršivši čitanje Rupelovog odgovora na anketu stekao utisak da ni ovaj prilog nije bio toj anketi namenjen i da je bio pisan povodom nekih drugih, sličnih, paralelnih problema i premda se ponovo Rupel na kraju samo vraća na konkretne primere koji su bili povod ovoj anketi, što njegov prilog čini pomalo apstraktnim, ipak ovaj istoriografski pristup uvodi u debatu izvestan red i možda ga je trebalo štampati na početku.

Slovenački primer dobro ilustruje problem, ali ponegde ga udaljuje od trenutno praktičnih njegovih vidova i premda je Rupel nastojao sa uspehom da približi srpskom čitaocu slovenačku situaciju i u slučaju Prešerna i u novijim datumima, ipak to ostaje pomalo periferna ilustracija.

Preskočiću delove u kojima se Rupel bavi Lukačem, ne zbog moje animoznosti prema Lukaču, nego zato što bi se bavljhenje teorijom odraza meni izgledalo kao skrnjavljenje grobova.

Preskočiću i Benjamina, jer mi se čini da ideje njegove nalaze svoj radikalniji istinski mnogo izraženiji oblik kod Maršrea i Balabara, meni sasvim nepoznata imena, koji su napisali jedan zajednički tekst pod naslovom „O literaturi kao ideološkoj formi“ nekoliko marksističkih hipoteza objavljen u Ljubljani 1980. godine.

Evo jedan primer i stila i misli Maršrea i Blabara što ga navodi Rupel:

„(...) Šta je zapravo sirovina literarnog teksta? Ta sirovina, to su ideološke protivrečnosti koje nisu specifično literarne protivrečnosti, nego političke, religiozne, itd.

U krajnjoj konsekvenci radi se o protivurečnim ideološkim realizacijama klasmnih pozicija koje određuje klasna borba. Efekat je u tome da literarni tekst izazove druge ideološke diskurse koji sami ponekad mogu biti priznati za literarna, ali su najčešće samo obični estetski, moralni, religiozni i politički diskursi u okviru kojih se realizuje vladajuća ideologija.

Možemo dakle reći da je literarni tekst operator reprodukcije ideologije u njenoj celini. Drugim rečima uz pomoć literarnog efekta prisutnog u literarnom tekstu taj tekst pokreće produkciju novih diskursa u okviru kojih se u oblicima koji se neprestano menjaju realizuje uvek ista ideologija sa svojim protivurečnostima. (...)“

Ovo liči na političke referate naših mlađih marksista. Rupel komentariše:

„(...) Balabar i Maršre posvećuju posebnu pažnju literaturi u njenom efektu, što znači da njih literatura interesuje pre svega kao sredstvo.

Sredstvo za šta? Sredstvo dominacije odnosno gospodarstva. Literatura služi i treba da služi sređivanju društvene hijerarhije u smislu vladanja određene klase. A docnije valjda i za zaokret u smislu zamene klasa na kormilu vlasti. Po svemu sudeći reč je o sasvim utilitarističkom poimanju literature kao sredstva klasnog obračuna.

Moramo pomisliti i na to da ova dvojica autora u skladu sa svojim učiteljem Altiserom svrstavaju literaturu u ideološke aparate države, dakle u aparate u sredstva upravljanja odnosno prirode koja služi za kontrolu i regulaciju spoljnih interesa koji su spoljni u odnosu na samu literaturu. Aparat deluje kada ga uključimo, ali ga u određenom trenutku možemo i isključiti, on je sasvim neautonoman.

Što će autor za razliku od ranijeg Maršreovog teksta i eksplicitno priznati. ’Literatura,’“ Rupel citira, „’produkuje urođenu realnost, određenu realnost, realnost koja dakako nije autonomna i izvorna. Posle revolucije literarni aparat dolazi pod vlast pobedonosne radničke klase i njegov operator biva zamenjen. Literatura postaje podređeni operator ideološke reprodukcije u službi nekada ekspoatisane, dakle radničke klase.’ (...)“

U stvarnosti, međutim, događa se vrlo često obrnuto. Literatura se premapostavlja vladajućoj klasi i izražava jedan neprijateljski stav prema vrednostima i njenoj stvarnosti. Tako ispada da literatura tek u otporu razvija i svoju stvarnost i svoju samostalnost.

I sasvim suprotno od teza Maršrea i Balabara literatura koja bi bila stvarana u socijalističkom društvu sa radničkom klasom kao vladajućom klasom trebalo bi da bude građanska po duhu, ako se ona vraća prošlosti kao svojim izvorima, uvek kritička prema toj stvarnosti ili politički futuristička, ako u budućnosti nalazi svoje izvore, izvore svojih objedinjavajućih ideja, mislim.

Vlast prelazi u ruke nove, a umetnost se vraća u ruke stare klase. U starom stanju stvari vlast je bila u rukama stare klase, a umetnost već u rukama nove, odnosno zastupajući interese svojom kritikom, interese nove klase.

To samo podvlači jednu konstituantu umetnosti, njen negativni karakter, odnosno kritički karakter koji je imanentan umetnosti. Pošto ona ostvaruje jednu drugu paralelnu novu stvarnost i poseduje jedno novo biće sasvim je neizbešno da se ta nova stvarnost nalazi naspram i u jednom kritičkom odnosu prema našoj zajedničkoj realnosti.

Svaka stvarnost u međuvremenu je ne samo ono što čini sobom, već i ono što čini u odnosu na jednu drugu bilo koju zamišljenu, pretpostavljenu realnost. Dakle stvarnost jedna istovremeno je kritika druge stvarnosti, ne samo postojanje njeno kao takvo u nekom vakumu. Već samo postojanje neke paralellne stvarnosti označava razliku u odnosu na postojeću stvarnost, dakle i njenu kritiku. (III deo Ovde)