Umetnost i stvarnost, građa za esej, nastavak I deo.
Čitam „Književnost“ dvobroj 8/9 za 1983. godinu i anketu „Umetnost i stvarnost“. Sve više imam osećaj da je moj instinkt koji mi nije dao da u toj anketi očestvujem, bio dobar. Većina učesnika kao da daju priloge koji su bili namenjeni drugim povodima, koji samo periferno dodiruju stvarnu temu ove ankete.
Najpre je tu prilog Svete Lukića pod naslovom „Publika kao funkcija umetničke istine“.
Jednim dosta nespretnim naslovom koji publiku kao da uviodi u građenje umetničkog dela kroz njegovo percipiranje, što opet pretpostavlja da se jedno umetničko delo razbija na niz svojih interpretacija prema tome da od jednog umetničkog dela samim procesom čitanja nastaje niz.
Kao da je reč o jednom modelu koji se sa različitim promenama na njemu reprodukuje u bezbroj primeraka onoliko zapravo njih koliko ima čitalaca tog umetničkog dela. međutim, kasnije se vidi da ovu temu iz naslova Sveta Lukić uopšte ne razvija i da se bavi nekim svojim uobičajenim šemama.
Za mene je interesantno što on u okviru tih svojih hronologija o osmoj deceniji govori kao o deceniji razvoja novih teorija, estetičkih u okviru filosofsko antropološke koncepcije umetnosti. On kaže:
„(...) U osmoj deceniji i dalje u okviru filozofsko-antropološke koncepcije umetnosti preovladavaju termini – druga stvarnost, itd. (Umetnost se shavata kao nova druga stvarnost, ali referentna prema prvoj istorijskoj stvarnosti.) (...)“
Kažem da je za mene interesantno to što sam ja do sličnog, odnosno u terminologiji istog shvatanja umetnosti, došao apsolutno nezavisno od bilo kakvih teoretskih knjiga, jer ih programski ne čitam, odnosno ne čitam programski knjige koje se bave estetikom, teorijom umetnosti, a naročito književnosti.
Dakle moj spontani pronalazak tog termina za umetničko, a posebno književno stvaranje, verovatno je deo mog misaonog razvoja u pravcu iracionalizma, naime u pravcu odbacivanja rezultata i zaključaka starih racionalističkih i pozitivističkih škola.
U tom procesu koji je bio filosofski, ali najmanje estetički i umetnost, odnosno shvatanje moje umetnosti, doživelo je transformaciju i ja sam je u okviru jedne filosofsko-antropološke koncepcije, koju nisam kao takvu osećao, stavio kompletno u jednu drugu paralelnu stvarnost kako sam je ja nazvao.
Verovano bi mi naknadno čitanje takvih knjiga sa takvom filosofsko-antropološkom koncepcijom umetnosti, koja je smatraju jednom drugom stvarnošću, pomoglo da i svoju vlastitu teoriju umetnosti, ako ona uopšte postoji, ako ona nije samo tehnička pratnja mom samom pisanju, pomoglo da je razvijem i bolje shvatim.
Samo čemu? A možda postoji i jedan dublji psihološki razlog ovoj koncepciji kod mene.
Možda je to zapravo pokušaj kasnije preobučen u filosofsku terminologiju i snabdeven nekim opštijim racionalnim razlozima, možda je to pokušaj da se umetnost trajno izvuče iz jedne sfere u kojoj doživljava neprestane neprijatnosti.
Da se izvuče iz sfere nekih socioloških zakona koji pokušavaju da joj budu nametnuti, da joj se pruži ponovo izgubljena totalna sloboda time što će se ona učiniti tek paralelnom, a ne zavisnom od stvarnosti koju opisuje.
Jer ako nešto nema nužne i racionalne korespondencije sa nečim drugim, onda od toga drugog ona ne meže zavisiti, ne može mu ni štetu nanositi, pa prema tome ne može ni te neprijatnosti od drugog očekivati.
Možda je to zaista pokušaj da se pobegne od te stvarnosti, ne da se pobegne u svojoj umetnosti , ali da se pobegne u sferu odnosa te umetnosti sa stvarnošću, odnosno sa interpretatorima te stvarnosti koji od umetnosti očekuju neku pomoć.
Još jedan citat iz Lukićevog priloga zaslužuje pažnju. On kaže:
„(...) Predlažem da se detaljnije ispita već nagoveštavana ideja o novoj, drugoj stvarnosti, dakle o umetnosti kao novom biću. Čini mi se da je ta ideja sintetična. Nova druga stvarnost istovremeno se odnosi na rpvu i poslednju stvarnost. Stvarnost i logiku jave.“
Ovo ne razumem. Ovu misao ne razumem potpuno. Ne znam šta Lukić podrazumeva pod logikom jave. I zbog čega bi ta logika jave bila poslednja stvarnost. On nastavlja:
„Utoliko umetnost nije izvan saznanja, tj. izvan gnosološkog aspekta i ekvivalenta tradicionalno racionalističko tj. doslovno tumačenje umetnosti podrazumeva da u njoj treba tražiti smisao šta više racionalni smisao drugim rečima umetničku istinu.
Međutim svako racionalno saznanje u jednom trenutku prestaje. Da bi se uhvatio totalitet umetničkog dela mora se ići dalje uskačući u sferu iracionalnog dovršenja tog novog bića. Ono se obavlja u dosluhu dela s nama sa publikom.
Delo se dovršava s publikom koja je njegov konzistent. Ima funkciju dogradnje njegovog smisla u krajnjoj liniji mada taj smisao nije dat na način racionalno-naučne istine već u viziji ili simboličnoj predstavi. (...)“
Ovde publika ima funkciju učešća u izgradnji smisla jednog umetničkog dela i tako naslov ovog Lukićevog priloga na kraju postaje jasan.
Ali ono što meni nije jasno jeste zašto taj iracionalni momenat stavlja samo u sferu odnosa sa publikom, odnosno u sferu te eventualne dogradnje umetničkog dela ili ja bih pre rekao njegove reprodukcije kod svakog čitaoca ponaosob?
Zašto taj iracionalni momenat ne vratiti onoj pravoj zoni u kome on pokazuje svoje dejstvo, a to je u izgradnji same te nove stvarnosti, odnosno tog novog bića? (II deo Ovde)
No comments:
Post a Comment