Đogo, Goli otok naše književnosti.
Premise odgovora na 17. nešto izmenjeno Bratićevo pitanje koje sada glasi:
„Bilo je dosta vrućih rasprava o zabranama nekih knjiga kod nas i o odlasku jednog pesnika, Gojka Đoga, u zatvor, koji je potom pušten.
Šta Vi mislite o zabranama knjiga?“
Ovo pitanje u prvom redu zato što pesnici ne idu u zatvor kao što idu u Rim ili na letovanje, već ih tamo odvode, treba promeniti da glasi ovako:
„Bilo je dosta rasprava o zabranama nekih knjiga kod nas i suđenju jednom pesniku. Šta Vi o tome mislite?“
Slučaj pesnika Gojka Đoga je „goli otok“ naše kulture.
Doći će dan kada ćemo se toga stideti, kao što se stidimo i nekih drugih svojih istorijskih omašaka, a tada ćemo, da bismo taj stid sakrili, nastojati da se o tome što manje piše, pa ćemo i knjige o tome zabranjivati.
Pokušaćemo da mislimo kao da toga jednostavno nije bilo.
Ponašaćemo se kao da se to nije desilo.
Stvorićemo tako jednu približno orvelovsku atmosferu kada je u pitanju prošlost.
Seći ćemo likove sa fotografija, pokušavaćemo da falsifikujemo stvari kako bismo izbegli da o njima, premda su već odavno mrtve, govorimo normalno.
(Ovo bi trebalo malo formulirati, prejako je i plašim se da zbog ovoga ceo intervju ne bude odbačen.)
Pretpostavljam da do zabrane dovode tri motiva.
Osećaj nesposobnosti da se jednoj knjizi na kritički i civilizovan način suprostavi, ako se drži da ona sadrži neistine.
Uverenje da, premda se takva sposobnost poseduje, mase – ono što su nekada bili ljudi – nisu kadri shvatiti gde je istina između dve koje im se nude.
I najzad nada da će odlaganje knjige na neodređeno vreme umanjiti njeno dejstvo.
To se, međutim, ne dešava, ali kako je Haksli rekao:
„Jedino što od istorije možemo naučiti jeste da nas ona ničemu nije naučila.“
Nevolja je kod ovakvog razmišljanja u tome što se jedna knjiga uistinu uopšte ne može zabraniti.
Kad-tad ona se nekako uvek pojavi i upravo zbog toliko reklamiranog straha od nje postaje značajnija istina, nego što to po sebi jeste.
Zabranjivanje knjiga dakle nije zločin, to je glupost.
Dabome još uvek je jeftinije od spaljivanja.
Zahvaljujući toj "gluposti zabranjivanja knjiga" učinilo se da istine tih knjiga mnogo snažnije odjeknu, nego da zabrana nije bilo, i to je dobro. Nije dobro, što se tim zabranama ipak malo koči razvoj, komplikuje, revolucionizuje. Ali, to je usud onih društava koja su od razvojnog zenita daleko.
ReplyDeleteSrdačan pozdrav!
Draga Todora,
ReplyDeleteU vreme kada su knjige bile yabranjivane pisci nisu mogli da znaju da li ce njihove knjige IKADA ugledati svetlost dana. Nekada je to trajalo i po nekoliko godina. Mozete da zamislite kako su se ti pisci osecali. Jer nije bila u pitanju samo jedna njihova knjiga, nego ako je jedna zabranjena, ni druge se nisu stampale. Tako je Pekic cekao 5 godina za tri njegove knjige. A moglo je to da potraje i vise!
Srdacno Vas pozdravlja
Ljiljana
Onda to nikako nije bilo dobro. Ni za pisca, ni za knjige, dok je zabrana i neizvesnost trajala. Ja, naivno, iz perspektive, kad sve prođe, mislim kako to ima i dobrih strana, ali dok je trajalo samo on zna kako mu je bilo. I Vi uz njega.
ReplyDelete