Dnevnik, sreda, 9. novembar 1983. godina.
I đavo se ponekad oklizne.
Neke premise za odgovor na Bratićevo pitanje broj 19. Ono glasi:
„Vi ste pisac koji većinu svojih junaka ismejava, ironiše, unesrećuje. Kako se oseća pisac koji pojedine svoje junake tera u pakao?“
Moj odgovor.
Kao neko ko je već u paklu, pa zna i kako je tamo i zašto je u njemu.
I upravo stoga što sam u paklu, što iz tog pakla pišem, ja se svojim junacima ne mogu smejati, niti to ikada činim, ne bar svesno.
Ja ih volim, ja sa njima saosećam, i ono čemu se smejem, s prilično gorčine uostalom, to je naša zajednička vatra, nesavladive okolnosti na kojima se i ja i moji junaci pečemo.
Moja ironija ne potiče iz mržnje i zlovolje, nego je instrument spoznaje ljudske ograničenosti i neograničenosti, pogotovo neprimerenosti naših ambicija.
Vi se ne smejete invalidu, vi se smejete nekom ko zamišlja da je invalid i tako se i ponaša samo zato što usled rđave upotrebe saznanja ne vidi svoje noge te ne zna da ih upotrebljava.
Vi se ne možete smejati neminovnostima, vi ih možete samo vedro primati.
Hoću da kažem da se i u paklu đavo nekad oklizne, pre nego što do vas stigne.
Nisam dugo čekala da na ovom mestu, od Pekića, dobijem odgovor kako da se pisac bori protiv pakla u sebi. Pristajanjem, osvešćivanjem, spoznajom. I ljubavlju,pre svega. I borbom protiv njega. A ne sklanjanjem pogleda ili ma kakvim ulepšavanjem sopstvenih ili zala oko sebe.
ReplyDeleteIskreno Vaša,
Todora Škoro
Draga Todora,
ReplyDeleteNema nista bolje nego kada covek kod nekog pisca nadje odgovor na neku svoju dilemu. Drago mi je da Vam Pekic u tome pomaze.
Srdacno Vas pozdravljam.