Ikar Gubelkijan I deo
Predgovor prof. Vladete Janovića za Pekićevu novelu „Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana“. Knjiga je izdata krajem avgusta 2009. g. u redovnom Kolu Srpske književne zadruge i objavljuje se prvi put prema originalnom autorovom rukopisu. Sadašnje izdanje je usaglašeno sa izvornim Pekićevim tekstom i u njega su uključeni svi izostavljeni delovi, reči i rečenice, tako da se knjiga u Kolu može smatrati definitivnim izdanjem tog ostvarenje.
ПУТАЊА ЛЕТА I ДЕО
Сва је прилика да се о Бориславу Пекићу данас пише чешће и аналитичније него и о једном нашем књижевнику, а његово дело последњих година постаје предмет продубљених књижевноисторијских и теоријских истраживања. У из године у годину све озбиљнијој литератури о њему има доста радова који се баве односом према миту као једној од најдубљих пишчевих преокупација и омиљеном изражајном средству.Колико год да је елемент мита, а пре свега оног класичног античког, код Пекића такорећи свеприсутан, у вероватно најчистијем виду искоришћен је у раној новели Успење и суноврат Икара Губелкијана, насталој 1967, а објављеној 1975. године. Ово није промакло пажњи још првог таласа приказивача , али је, свакако у вези са растућим интересовањем за антрополошке, гносеолошке, семиотичке и семантичке аспекте митологије у последњим деценијама прошлог века, Пекићева употреба мита временом постала један од најпрометнијих интерпретативних путева у приступу његовим делима.
Пекић се у књижевности служио митом скоро као језиком, при чему је био суверено свестан могућности које такав метод отвара, ширине простора који за реинтерпретацију остављају митски мотиви, али и са тим повезаних ризика, као и неопходности апсолутно поузданог владања једном тако захвалном и истовремено осетљивом материјом.
Ако није савршено познавао саме митографске изворе (а то је, душе ваља, случај и са многима који важе за специјалисте), секундарну литературу је пратио помно и са дубоким разумевањем, а сва је прилика да му је много значила и могућност консултација са великим стручњаком и блиским личним пријатељем покојним академиком Мироном Флашаром.
По никада оспореној дефиницији, мит се «чешће обраћа емоцијама него разуму» , a Бориславу Пекићу је такво схватање морало бити такорећи по инстинкту блиско управо зато што се подручје његовог уметничког деловања највећим делом налази у простору између ових двеју категорија. Код Пекића се разум поиграва емоцијама, усмерава их и обликује различитим средствима, од којих је најчешће коришћено, по свему судећи, иронија.
Отуда су Пекићевом афинитету природно најближи морали бити они етиолошки митови (не нужно млађег порекла) који садрже елемент интелектуалне конструкције у настојању да се приземне и прозаичне појаве из реалног живота заодену узвишенијим, више или мање поетичним митолошким рухом.
Да би ово било јасније, као илустрација би се могла узети епизода мита о Прометеју из Теогоније, где херој боговима нуди да бирају између костију жртвоване животиње умотаних у лој и меса увијеног у кожу.
Пошто су се они, по Хесиоду, определили за оно што изгледом више обећава, оправдање је добила рационална пракса верника да делове жртве намењене боговима користе за сопствену исхрану.
Разгртање такве «митолошке завесе», другим речима рационализација, демистификација, па – ако хоћемо – и тривијализација сакралних садржаја (подједнако многобожачких и јудео-хришћанских) у потпуном су складу са изоштреним чулом Борислава Пекића за истину у једном вишем смислу, са његовим разорним интелектуалним иконоклазмом, као и са његовом општом склоношћу према иронији и парадоксу.
Осим што уметницима препушта на слободно коришћење плодно тле које се простире између разума и емоција, мит их ослобађа и неких обавеза са којима је, на пример, историја много мање широкогруда. Пекић припада кругу стваралаца који су на тај начин одрешене руке са нарочитом креативношћу користили за редукцију или надградњу, за делимична или радикалнија одступања, за другачија осветљења или сасвим нове углове посматрања.
Он је, са лакоћом рукоположених, усвајао истину да мит сам по себи не мора имати, и да најчешће нема, рационални смисао или етички став. Таква изворна «неутралност» митске грађе, која нама данас није увек јасна, била је савршено блиска античком човеку, одгајеном да мисли и општи у симболима.
Отуда, на пример, потпуно нормална пракса великих античких писаца да, у складу са тренутним стваралачким потребама, одређену митску фигуру (па и њен контекст, односно мотив чији је она конститутивни део) у различитим својим делима користе са потпуно различитим, па и дијаметрално супротним каратеристикама.
Примера има мноштво, али ће бити довољно ако се сетимо Софоклових ликова - Одисеја у Ајанту и Филоктету или Креонта у Антигони и Цару Едипу.
Људска опседнутост летењем, старија од сваког памћења, мора имати атавистичке корене. Посебно јак доказ представља присуство идеја о лету у најстаријим митолошким представама сасвим различитог порекла, при чему се те слике природно пре свега везују за летећа божанска бића, која су, увек и свуда, оваплоћење људских страхова али и тежњи.
Један исти принцип повезује временски, просторно и антрополошки тако удаљене митске феномене као што су крилато змијско божанство древних Маја, божанска птица северноамеричких Индијанаца која лепетом крила изазива грмљавину, или египатска представа о лету душе умрлих фараона. У индијском епу Рамајана записан је мит о Џатају и Сампати, врло сличан дедаловском, а можда и старији од њега.
Слике летећих бића задржавају свој митолошки карактер и у традиционалним монотеистичким религијама, као што сведоче предања о кочијама светог Илије, о анђелима или о Мухамедовом узлету на крилатом коњу. Овом шкртом избору примера из негрчких традиција можемо придодати и наше фолклорне мотиве попут оних о вилама, Рељи Крилатици или Јабучилу, коњу војводе Момчила.
У грчким митолошким представама, не само богови и полубожанства него и персонификације неких апстрактних појмова, а посебно често чудовишта, имају способност да лете. Када су у питању посредници између богова и људи, као Хермес или Ирида, крила су њихов незаобилазан атрибут, у логици мита исто онако схватљив као анђеоска крила у јудео-хришћанској верској традицији.
Од персонификованих појмова, у грчкој митологији није крилата само Нике – Победа већ и божанство свађе Ерида, али и Ерос и његова римска инкарнација Купидон, који ће наставити да живе као putti у песништву и ликовним уметностима европске ренесансе. Занимљиво је да синови Ноћи Хипнос и Танатос имају крила, којима нечујно слећу на људе који тону у сан или умиру.
Природно је што су Грци као крилате замишљали и ветрове, попут Бореја или Зефира, а исто важи и за опасна митска бића која су изван људског домашаја, слична непредвидљивим силама муње или грома, која прете из висина и од којих нема одбране.
Зато крила имају чудовишта попут Горгоне Медузе или Сфинге, али и грозне птичурине Стимфалиде, па и фаталне Сирене које (можда због заводљиво лепих гласова) на неким керамичким представама добијају птичији облик. (II deo Ovde)
No comments:
Post a Comment