Pages

Saturday, August 29, 2009

Ikar Gubelkijan II deo

Ikar Gubelkijan II deo
(I deo Ovde)
Predgovor prof. Vladete Janovića za Pekićevu novelu „Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana“. Knjiga je izdata krajem avgusta 2009. g. u redovnom Kolu Srpske književne zadruge i objavljuje se prvi put prema originalnom autorovom rukopisu. Sadašnje izdanje je usaglašeno sa izvornim Pekićevim tekstom i u njega su uključeni svi izostavljeni delovi, reči i rečenice, tako da se knjiga u Kolu može smatrati definitivnim izdanjem tog ostvarenje.

ПУТАЊА ЛЕТА II ДЕО

У приступу Успењу и суноврату Икара Губелкијана добро је имати на уму да је сам Пекић дао једну од најсажетијих дефиниција мита, назвавши га «архистварношћу света», при чему је сопствени стваралачки однос према митској грађи одредио на следећи начин:

«У својим основним дирекцијама свет се није толико изменио – нити на постојећим премисама то икада може – да се у прастарим збитијима, обичајима, култовима, догмама или дилемама не би могла назрети једна Узор – Историја, важећа и за нас. Свет пуких чињеница је, без сумње, нешто другачији, али су остале митске конституанте човекове судбине». 392393-004Мит о Дедалу и Икару одликује се изузетном симболичком «носивошћу» и као такав је одувек подстицао људску машту, у уметности и изван ње. Он у уметност доспева најчешђе посредством верзије коју је у Метаморфозама дао Овидије, али су каснији «корисници» нагласак стављали на различите аспекте приче, а некад је допуњавали и мењали елементима из других, пре свега александријских и позноантичких извора.

Та различита осветљења и, условно речено, промене тежишта унутар мита могу се пратити кроз историју уметности, при чему постаје очевидно да су протагонисти митске фабуле постепено добијали такорећи метонимијску снагу.

У том смислу се, на пример, Дедал и Икар у неким романтичарским представама понекад јављају као симболи за појмове класицизма односно романтизма, тако што први стоји за сређеност, сврсисходност и дисциплину класицистичке, а други за бујност, непредвидљивост и побуњенички карактер романтичарске уметности.

Већ из овакве дихотомије се може закључити да је легенда о Дедалу и Икару, не само у митографији и митолошкој традицији него и у самој својој наративној суштини, јединствена и тешко дељива на елементе.

Борислав Пекић, међутим, у новели о Икару Губелкијану несумњиво свесно нарушава комплементарни однос протагониста, не устежући се да, на више или мање посредан начин, укаже на идејне и уметничке разлоге таквог поступка. Писац, с једне стране, прилагођава мит сопственом стваралачким потребама, али га, с друге, обогаћује читавом једном новом димензијом.

Не може бити случајно што се о разлици између Дедала и Икара у новели говори два пута, и то други пут, свакако из разлога емфазе, скоро истим речима. У питању је разговор Арнима фон Саксендорфа и Икара, у свлачионици, после првог, могло би се рећи источног, клизачевог пада. Ту Немац каже да је у легенди чудно да «нема значаја што је одмерени Дедалус преживео и што мит данас признаје само промашеног летача, крилатог Икаруса».

«Добри занатлија» Дедал је, по Пекићевом јунаку, «заборављен, занемарен неправедно, без призива», и то зато што је «онако трезвен и научно бојажљив, признао једну туђу, натурену границу, што се слепо и ропски држао унутрашње ивице круга који нам је одређен, што је изневерио и проиграо шансу да из њега изиђе, што је показао да је исувише мало човек да би био бог».

Оваква ревизија класичног мита заиста би се могла разумети као давање предности надахнућу на рачун промишљеног труда, храбрости на рачун памети, емоционалном на рачун рационалног, ризику на рачун сигурности, изузетку на рачун правила, па у крајњој линији и као апологија уметности на рачун науке.

Фон Саксендорфово разумевање мита јесте могуће, али би било дубоко погрешно довести га у везу са схватањима самог писца. По свему што можемо знати, расуђивање у таквим координатама потпуно је страно не само духу Пекићевог стваралаштва него и његовом поимању мита, па, ако хоћемо, и живота.

Са својом организованом креативношћу, коју одликују темељитост, ширина захвата, узимање у обзир различитих могућности, сврсисходна употреба грађе, најзад и нада све – једно дубље разумевање света, сам Пекић је неупоредиво ближи Дедалу него Икару. Рекло би се, дакле, да је поменути дијалог из Икара Губелкијана још један пример пишчеве ироније, утолико пре што је њему – ако икоме – морао бити јасан метафорички домашај митова везаних за Дедала и Икара.

Свестан истине да се мит у суштинском смислу не може изневерити (отуда, уосталом, потиче и неуништиво опште место које митологију одређује као «неисцрпну ризницу стваралачког надахнућа») и да он може бити све, или било шта, што уметник његовим посредством усхте да саопшти, Пекић себи дозвољава слободе какве се од аутентичних стваралаца и очекују.

У Успењу и суноврату Икара Губелкијана, као и у разним другим приликама, он мит депатетизује и у исто време, са неком врстом подсмешљиве нежности, хуманизује га и осавремењује елементима етичког, идеолошког и психолошког. Ово последње је нарочито вредно пажње, будући да је изворним митовима, по свим дефиницијама, психологија апсолутно страна.

Присуство етике, идеологије и психологије у Пекићевој верзији мита о Икару представља савршено јасно сведочанство мере у којој митски материјал, у својој неутралности, може бити податан. Пошто сам по себи нема идентитета, он га стиче такорећи у процесу коришћења, док пролази кроз руке свештеника, песника и пророка сваке врсте.

На примеру Успења и суноврата Икара Губелкијана може се добро пратити како митска грађа креативног ствараоца буквално храни неочекиваним асоцијацијама и усмерава га ка новим значењима. Као у том смислу карактеристично могло би се узети место на којем Губелкијан размишља о парадоксалној околности да је «мркле катакомбе»

Лавиринта, из којег отац и син желе да побегну, смислио и изградио сам Дедал, будући отуда и сам одговоран за своју судбину, као што су и поробљени народи Европе сами стварали услове за наступање нацизма, тог «лавиринта срама и страха». Разуме се, при томе, да је Пекић крајем шездесетих година морао имати у виду и ограниченост људских и уметничких слобода у средини у којој је сам живео и стварао.

При размишљању о могућим значењима мита о Дедалу и Икару у време када је настао, не треба превидети идеју о потреби избегавања крајности, садржану у врло широко распрострањеном хеленском поимању среће као «средњег пута» и «златне средине», у духу делфијског принципа «Ничег сувише».

Такође, у каснијим, претежно хришћанским, интерпретацијама мит се често схватао као поука да човеков узлет, то јест сујета, надменост и гордост сваке врсте, претходи паду, а на неком најприземнијем дидактичком нивоу чак и као упозорење да се не треба оглушити о родитељски савет.

Један од елемената изворног мита који је Пекић у овој прилици не само сачувао него му посебно дао маха јесте хибрис, и то у значењу које није далеко од онога које се везује за појам «таштине» из старозаветне Књиге Проповедникове - што је, наравно, мото новеле и један од њених лајтмотива.

Иако је реч у антици имала и других значења, укључујући и правно, хибрис се данас углавном разуме као грчки назив за претерану охолост или дрскост, а посебно за кажњиву лакомисленост човекових тежњи да прекорачи границе које су му провиђењем дате.

У митолошкој сфери, вероватно најчистији примери су Тантал, који је пословичним мукама испаштао дрско проверавање божанског свезнања, Ниоба, којој су сва деца побијена Аполоновим и Артемидиним стрелама зато што се похвалила да су лепша од Летине, Марсија, који је жив одран због претензија да у музичкој вештини надмаши Аполона, и свакако – смрскани Икар.

У класичном епу и трагедији – најчешће као обест, претеривање у гневу или освети – хибрис је оно што проузрокује херојево страдање, односно испаштање које би (у идеалном случају, какав се додуше ретко остварује) требало да води до више спознаје, то јест мудрости. Као добри примери за хибрис код Хомера могли би се узети Ахилово понижавање Хекторовог леша,

Одисејев тријумф над ослепљеним Полифемом или понашање Пенелопиних просаца, а код трагичара поступање Агамемнона у Есхиловој Орестији, Креонта у Софокловој Антигони или Пентеја у Еурипидовим Бакхама.

У потоњој књижевности јаснији елементи хибриса се наслућују код Фауста и његове мановске реинкарнације Адријана Леверкина, док Пекићев Икар Губелкијан, када себе назива «боготакмацем» и каже да се «са Свемогућим одважио на утакмицу у Немогућем» , готово савршено испуњава захтеве из античке, хомеровско-трагичарске дефиниције хибриса. (III deo Ovde)

No comments:

Post a Comment