Pages

Sunday, August 30, 2009

Ikar Gubelkijan III deo

Ikar Gubelkijan III deo
(II deo Ovde)

Predgovor prof. Vladete Janovića za Pekićevu novelu „Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana“. Knjiga je izdata krajem avgusta 2009. g. u redovnom Kolu Srpske književne zadruge i objavljuje se prvi put prema originalnom autorovom rukopisu. Sadašnje izdanje je usaglašeno sa izvornim Pekićevim tekstom i u njega su uključeni svi izostavljeni delovi, reči i rečenice, tako da se knjiga u Kolu može smatrati definitivnim izdanjem tog ostvarenje.

PUTANJA LETA III DEO

Не треба превидети ни околност да сам писац указује на хибрис као на «трагичну грешку» свог јунака, који, у улози митског Икара, долази на «злосрећну идеју да у птичијој вештини надмаши домаће богове, оне бар од њих који су се служили крилима и били поносни на своју летачку вештину». На том месту , Губелкијан као «мање моћне» елиминише Бореја, Хебу, Ганимеда и Ероса , али се задржава на Хермесу и Хелију, при чему коначни избор антагонисте пада на соларно божанство.

Добро је, најзад, имати на уму да Пекићева «варијација на мотиве» древног медитеранског мита, односно замишљени а неостварени подвиг његовог јунака, подразумева покушај да Икар после пада поново узлети и тако покаже да нема коначних пораза и да је, уз помоћ «несаломљиве воље», могуће досегнути слободу и када она изгледа недокучива. geniusУ том контексту, није случајно што управо Арним фон Саксендорф (који није оличење само војне него, као Протектор, и политичке принуде) Губелкијана назива «обичним човеком који не одмерава своје моћи» и који услед тога трпи заслужене поразе - потпуно у складу са дефиницијом хибриса која би била прилагођена постмитолошком, нехеројском времену.

Изгледа, ипак, да се дубљи смисао Пекићеве новеле, будући вишеструк и мање одређен него што ће то бити случај у делима његове високе зрелости, мора потражити и на другим странама. На први поглед би се рекло да је «проклета таштина уметника» оно што проузрокује морални суноврат Пекићевог јунака, у тренутку када он, после пада у другом покушају скока, с осмехом устаје са леда, прихватајући неспоразум са публиком као - упрошћено речено - пут успеха по цену губитка душе.

На том месту, међутим, прича о Икару Губелкијану из етичких, психолошких и политичких сфера залази и у просторе филозофије уметности, где добија посебно занимљиво и уметнички можда најуспелије параболично значење. Са тачке на којој уметник (а ваљда и било који стваралац!) додирне границу где се «апсолутно савршенство спаја са тоталном несавршеношћу» једини пут, чини се да хоће рећи Пекић, води у фарсу, подручје изневерених о

На тој танкој жици писац виртуозно изводи компликовану партитуру своје параболе о уметнику. При томе му је најчешће средство парадокс, на којем као да почива читава структура новеле: херојски подвиг постаје смешан, побуна се извргава у додворавање, пад постаје (дословно) «божанствен», све до коначног пекићевског заошијавања према којем уметник бива «савршено несавршен зато што је несавршено савршен».

У истом смеру можда указује и повишени тон Губелкијанове исповести, обележен инверзијама, уметнутим реченицама, архаизмима и сложеницама, са глаголима који гравитирају крају реченице. Рекло би се чак да текст у чисто формалној равни има карактер персифлаже или пастиша, можда као одзив на Манове Исповести варалице Феликса Крула.

Нешто слично важи и за пишчеву потанку анализу Губелкијанових падова, «стигму његове славе», чију је такорећи поетику разрађивао. Међу њима је нарочито омиљен, па због тога обавезан и стално понављан, био пад на доњи део леђа.

Ту Пекић, у карактеристичном тривијализујућем кључу, клизачево угрувано «дебело месо» пореди са Прометејевом јетром, што би се могло узети као помало драстичан пример начина на који се код овог писца трансформишу и депатетизују не само митови о богоборцима и боготакмацима Прометеју и Икару него скоро све митске представе са претензијама на универзалну узвишеност.

За разумевање једне од битних тематских линија Успења и суноврата Икара Губелкијана важан је исказ Арнима фон Саксендорфа из разговора у свлачионици, којом приликом генерал-мајор клизачеве падове назива «одиста божанственим» и додаје:

«Ви, међутим, постижете највише савршенство управо у моменту када га извргавате подсмеху, ви сте управо тада савршено несавршени зато што сте несавршено савршени. Какав парадокс?» . Даљи ток Пекићеве новеле заиста ће, бар највећим делом, бити изграђен на парадоксу или, тачније, на развијању одређене замисли до њених крајњих парадоксалних консеквенција.

У једну руку, реч је о томе да пад постаје смисао и сврха, «со и зачин наказног савршенства» уметности Икара Губелкијана. Напоредо с овим, усмеривши свог јунака да «савршеном несавршеношћу усавршава савршенство», писац покреће вртоглаву спиралу парадокса, која ће нас довести до закључка да постоји тачка са које остварење идеала уметничког склада може да се креће само у правцу «унесавршавања» до самопоништења, чак преласка у сопствену супротност.

Нови квалитет – поручује нам се наредним окретајем парадоксалног завртња – састоји се у неговању и усавршавању грешке као врхунског израза уметничког стремљења. И ту Пекић, увек свестан опасности од претеривања, зауставља своју интелектуално обесну вртешку и враћа у равнотежу занос свог егзалтираног јунака. Да би се то постигло, довољно је суво опажање да је, крај свих чудесних Губелкијанових падова, «бриљантни пад на задњицу» био «нарочито омиљен код гледалаца са једноставнијим укусом».

Постоји и један угао посматрања из којег се Пекићева новела о Икару Губелкијану указује као извор за конституисање пишчеве иманентне поетике.

Има, на пример, елемената који би се могли сматрати доприносом теорији жанрова и ближем одређењу места комедије у њиховој хијерархији. Пекићева верзија легенде о Икару као да сугерише да трагедија (па, на одређени начин, и свака озбиљна уметност), када достигне савршенство и покуша да учини још један корак преко тог прага, прелази у своју теоријску супротност – комедију.

Такође, у размишљањима Пекићевог јунака једно од посебно подстицајних места јесте оно које се тиче размеђе историјског, односно филозофског, и имагинативног у стваралачком чину. То је, уосталом, без сумње тачка на којој се сам Пекић у свом књижевном раду морао често налазити.

По Пекићевом Икару, «сам дух Уметности» испољава се у «страсној тежњи ка немогућем», што је, за разлику од уравнотежености и смислене инвентивности митског Дедала, облик уметничког (па и животног) радикализма који упућује на пречице и у крајњем исходу је осуђен на – трагичан или смешан – фијаско.

У извесном смислу, ако би се Икар Губелкијан узео као Фауст, много би теже било у Арниму фон Саксендорфу видети Мефиста, пре свега зато што генерал није Кушач. Он ни на који начин није проузроковао Губелкијанов пораз већ га само иронијом сенчи, тумачи и рационализује. Фон Саксендорф Икаров пад не осећа, и сигурно не представља, као свој тријумф, а у основи је свестан где су прави корени зла чије су жртве и уметник и публика коју он забавља и, на крају, он сам.

У полусенци другог плана Пекићеве новеле дискретно је назначено присуство Турјашких, чиме се успоставља лабава али несумњива веза са сагом о Његованима као садржинском кичмом читавог пишчевог опуса. Врло важна грана на том огромном стаблу јесте и тема уметности уопште, а посебно односа уметника и публике, којој се Пекић често враћао и у својој есејистици и интервјуима.

У једној од равни значења овога дела Пекићеве ране зрелости та тема је заправо доминантна. Реч је, поред осталог, о неспособности масе да појми и усвоји врхунска уметничка достигнућа, о ускогрудој, себичној психологији грађанина који не може, па и не жели, да види вредности с ону страну свог узаног хоризонта.

Маса, другим речима, моћно потискује уметника на пут подилажења и угађања. Ако не располаже високом самосвешћу, он ће се наћи пред свирепим избором између компромиса и слома, односно (да се послужимо пекићевским обртом) између два подједнако дефинитивна облика самоуништења.

Проблем је, поред осталог, у томе што широка публика по сваку цену захтева од уметника да буде оно што она од њега очекује и што уметника прихвата једино ако саопштава оно што она жели да чује и, уосталом, може да разуме.

Самосвојност страна (или, као у случају фаталног последњег наступа Икара Губелкијана, директно супротна) очекивању прималаца уметничке поруке има своју цену, која се састоји у неопходности поменутог избора између пада у клише и пада у ништавило. Свест о тој дилеми прожима такорећи сав Пекићев опус, а у директном виду се јавља у његовим дневничким записима.

Сам писац, управо захваљујући највишој стваралачкој самосвести, никада није прибегавао клишеима и на тај начин је избегао опасност да га читаоци, којима је то насушна и вечита потреба, сврставају и класификују.

За разлику од Икара Губелкијана, његов творац никада није пристао да угађа предубеђењима и самозадовољству публике. Упрошћено речено, верност себи је најбољи пут да се избегне несрећа каква је задесила јунака Пекићеве новеле, као уметника који је платио цену компромиса: пакт на који Борислав Пекић у уметности и животу никада није пристао, а његов кукавни јунак јесте, не раскида се некажњено.

У Икару Губелкијану нешто теже се уочава несумњиво присутан мотив родољубља поништеног себичношћу масе и слободољубља поништеног њеним конформизмом. Горким, такорећи хорацијевским сарказмом обележен је завршни део исповести Пекићевог јунака: ако је повод његове пропасти уметничка таштина, прави узрок се, по свему судећи, крије у несавладивој инерцији, неспремности на ризике и општој недораслости огромне већине људи да се вину ка вредностима вишег реда.

Ако се, најзад, кључ за разумевање Успења и суноврата Икара Губелкијана потражи код самог писца (где га је по свој прилици ипак најбоље тражити), намеће се један фрагмент из есеја „Мит књижевности и мит стварности“, где Пекић метафорички оперише управо фигуром лета.

Он ту даје одушке свом фундаменталном песимизму, говорећи да за нашу цивилизацију има наде „колико за човека који, падајући са стотог спрата, располаже могућношћу да се дочека на ноге уместо на главу“.

Писац, ипак, расуђује да је најгоре препустити се малодушности и инерцији и да човечанство мора настојати да суноврат, колико год се чинио неминовним, барем одложи. „При метафори да останемо“, закључује Борислав Пекић, “машимо рукама, можда ћемо на време, пре пада, научити да летимо“.
Владета Јанковић

No comments:

Post a Comment