Tekst je objavljen u knjizi "Filosofske sveske", izdanje Solaris, Stylos, Novi Sad, 2001; © Borislav Pekić.
Sreda, 7. januar 1959.
Realno je ono što jeste; Racionalno je ono što mora da jeste. (Racionalna stvarnost je Joneskova UZOR-ISTORIJA, nacrt dešavanja koje se menja samo u malo relevantnim pojedinostima. I kad Jonesko odbija da se interesuje temama izabranim pod pritiskom ograničene istorijske opsesije, on svoj interes zadržava na onome što ja zovem RACIONALNOM STVARNOŠĆU.)
Ali ako je oruđe prepoznavanja te uzor-istorije isključivo naše samoosećanje sveta, time metafizička priroda vizije nije nimalo poreknuta ni okrnjena. Čak ni tada kad vizija pripada detetu u godinama u kojima kao da je isključena svaka metafizičnost u ponašanju njegovog uma prema svetu ili sa njegovim činjenicama. Jer, samo izgleda da jedno dete ne misli kao mudrac. Ono je možda bliže mudrosti, jer oslobođeno iskustva, ne mora da je prepravlja prema njegovim uputstvima. (ISKUSTVO JE NAJVEĆI NEPRIJATELJ UMSTVOVANJA. Životno iskustvo, mislim.)
METAFIZIKA NIJE JEDINO U INTELIGENTNIM POJMOVIMA O SVETU, NEGO I U OSEĆANJU SVETA. Dete je, drugim rečima bliže istini, čak i kad ne zna za nju, jer dete ne poseduje filosofski aparat pomoću koga bi ublažio, prerušio ili adaptirao svoje metafizičko osećanje. Nevina iskrenost sa kojom se ispoljava metafizika u osećanju deteta, obezbeđuje da njegova vizija neposredno izražava jednu UZOR – stvarnost. Tu će prastvarnost poznije iskustvo komplikovati i iseckati. Zar se upravo to nije dogodilo sa Joneskom – detetom i njegovom vizijom sveta, na koju se potpuno verno poziva Jonesko – čovek?
U početku jedinstvena ona je izražavala sve izglede sveta ujedno, rešavala sve u jednom ISKONSKOM, prirodi vernom rešenju i nije se brinula o tome da li je ta vizija religiozna, moralna, socijalna ili estetska?! Produžena kao zamagljen imago, više sećanje nego osećanje u duhu Joneska – čoveka, ona je možda zadržala nešto od svoje autentičnosti, ali ništa od svoje jedinstvenosti. Izgubila je UNIVERZALNOST.
Vizija Joneska – deteta rešavala je sve. Ta ista vizija Joneska – čoveka možda svašta izražava, ali više ništa ne rešava. Izgubivši posredstvom iskustva svoje metafizičke mere, predavši ove mere nekim naukama i doktrinama.
Vizija je ostala osakaćena u svom jedinom efikasnom dejstvu; NIŠTA VIŠE, PA NI SAMU SEBE NIJE U STANJU DA PROMENI: ukočena kao ikona kao ikona nekog dalekog svetačkog uzora, ona samo stari očekujući od jednog vremena da je sahrani pod prašinom svojih potrošenih dana, ali i od nekog drugog, da je ponovo pronađe, iskopa i očisti od upotrebljenog vremena i uzme kao svoju uzor istoriju.
Tako Jonesko hoće. Ali tako nije.
Ne određuje niti bira Jonesko svoju viziju sveta, nego NJEGOVA VIZIJA ODREĐUJE NJEGA. A Jonesko je određuje samo ukoliko i koliko je saznaje i stiže da je uveže nekim estetskim principom kao što se svežanj raskupusane hartije uvezuje žicom. Nijednu titlu nije detinja vizija Ežena Joneska izgubila od onog veličanstvenog samoosećanja sveta, koje je taj svet i merilo i stvaralo. Nijedna božanska odlika detinje mudrosti nije mogla biti ustupljena sad ovoj sad onoj disciplini, da bi estetski izraz ostavila usred neke prazne duše kao usred basena iz koga je sva voda istekla.Sva rešenja mora da su ostala prisutna, samo dobiše svoje silogističke ramove. INTELIGENTNO UVIĐANJE SVETA, KOJE NE MORA BITI ISTINITIJE, UVEK JE JASNIJE. JASNOST, ETO ŠTA JE JONESKO DODAO JONESKO – DETETU.
Petak, 9. januar 1959.
Opšta vizija koja je nesumnjivo identična u svojoj primordijalnoj prirodi, čak i kada se ispoljava kao serija jedno prema drugim postavljenih slika sveta, nije drugo do iskonsko osećanje neke UZOT STVARNOSTI, nekog monotonog i nepromenljivog dešavanja, istinitog i obaveznog za sva vremena i sve prostore ljudske istorije, a ograničenog samo obimom što ga rezervoar te istorije dozvoljava.
Dragocena vrednost Joneskovih drama je u pozivanju na tu UZOR – ISTORIJU, čak i kada je ona u nekojima od njih rđavo lokalizovana, pogrešno definisana ili krivo opisana.
Ovde se pozivam na moju pretpostavku o AUTOTIPSKOJ FORMULI SVETA; ono što uviđamo pri ispitivanju pojedinačnih ljudskih istorija jeste monotonija oblika u kojima se te istorije obnavljaju: kao da se razne istorije okupljaju oko jednakih modela stvarnosti kao oko magneta. Jedan umnoženi kostur dešavanja biva popunjen prividno različitim istorijama.
Svet je nalik na groblje, u kome, pošto se istorije raspadoše, osta samo hrpa manje više jednakih kostura. Ko bi po njima mogao prepoznati sve one drame, koje su nas obmanule da se razlikujemo i da ne ponavljamo jednu istu prastvarnost?!
Podelimo li ove istorije na srodne grupe i nađemo li svakoj grupi uzor, koji bi ih mogao reprezentovati, sve ove UZORE MOŽEMO SVESTI NA NEKI PRAUZOR, pa sam siguran da bi se mogla napisati JEDNA JEDINA DRAMA, koja bi izražavala svet u njegovoj bitnoj i odlučujućoj ukupnosti. OVA PRADRAMA BILA BI PUKA DESKRIPCIJA AUTOFORMULE SVETA.
No comments:
Post a Comment