Ljudska stopa u pesku

Petak, 11. novembar 1983. godine.

Šta je umrlo ispod „slavne ljudske stope u pesku“?

Premisa za odgovor na Bratićevo 12. pitanje za „Književnu reč“.

Ono glasi:

„Čini mi se da ste ovom knjigom Besnilo najavili jednu realnost, koju čovek oko sebe gradi, a ne vidi realnost u koju će sebe srušiti.

Šta mislite kakva je ta realnost u vreme kad se zna da na zemaljskoj kugli po glavi stanovnika dolazi količina eksploziva koja ga jedanaest puta može uništiti?“



Odgovor. Ne plašim se ja toliko tog ekspoziva koliko onog u nama. Jer eksploziv u nama deponovan zajedno sa varijantom čovečnosti koju smo izabrali i s kojom gradimo svoju istoriju, može biti detonatorom eksploziva o kojima govorite, ali i drugih na koje još i ne mislimo.

Vi vidite da mi nismo kadri kontrolisati svoj takozvani napredak, da ne vladamo posledicama ni svojih postupaka, ni svojih ideja.

Naša istorija je očigledno eksperimentalna laboratorija koja ispituje prirodu, kakvoću, a naročito granice preoblikovanja čovečnosti.

A Vi znate koliko su malo laboratorije obezbeđene od nesreća, grešaka i slučajeva.

Naročito kada se radi brzo, ambiciozno, često bez jasne svesti o tome šta se traži, samo sa ciljem da se nešto pronađe.

Ako tako gledate na istoriju morate biti spremni na svaki rizik. Jer naša prošlost je nasilnička i sad na osnovu čega smemo pretpostaviti da će nam budućnost biti išta bolja.

Ne zaboravite – čak i ona slavna ljudska stopa u pesku morala je nešto zgaziti.

Što se tiče Vašeg eksploziva, specifičnog, ja ne sumnjam u dobru volju državnika da sačuvaju mir, ja sumnjam u njihovu sposobnost za to, a još više u njihovu umešnost da od tog mira, ako nam i bude obezbeđen, nešto uistinu vredno naprave.