Premise za odgovor na Bratićevo 8. pitanje koje glasi:
„Vi ste pisac koji ume da komediju, ironiju, usmeri onom što jeste kao tema suštine umetnosti, ka smrti.
Zbilja, mislite li da umetnost ima neke šanse da učini pomak u toj temi?“
Odgovor. Ja ne opisujem život, ja o njemu u književnim slikama razmišljam. (Sukcesivni sudovi takvih razmišljanja su moji romani.
Na njima bi se slobodno moglo staviti upozorenje – svaka sličnost sa životom je slučajna.)
Svako razmišljanje o smrti je napor da se ona savlada: razumevanjem, mirenjem, odbacivanjem, preinačavanjem, ili ako čovek ume o njoj da ne misli – zaboravljanjem.
Ako je umetnost tanatologija – nauka o smrti, odnosno svim načinima na koje umirete, onda je smeh u njoj razumevanje, mirenje, odbacivanje, prejednačenje smrti, jedino ne može biti njeno zaboravljanje.
Primedba. Ovde bi trebalo na neki način ponešto osloboditi ovaj odgovor tog tragičnog tona, upravo zbog toga što ja smrt ne smatram tragičnom.
To znači učiniti jasnom šanse koje u smrti vidim.
Ne znam kako je izgledao definitivni odgovor na ovo pitanje, ali ton ovih premisa nikako ne deluje tragično, kad je o smrti reč. Samo stvarno. I obećavajuće, ma kako to zvučalo kontradiktorno i nadrealno: da se tek u pogledu na smrt kriju beskrajne mogućnosti tumačenja života. Ako sam dobro razumela tezu o umetnostii kao tanatologiji.
ReplyDeleteDraga Todora,
ReplyDeleteEvo celog odgovora iz intervjua.
Materijalistička civilizacija počiva na dihotomičnom poimanju smrti. Jednovremeno je razume kao nešto konačno, ali i kao nešto što nam obezbedjuje beskonačno (bilo u kakvom vidu), strahuje od nje, a proizvodi je izvan prirodne nužnosti, pokušava je ugraditi u svoj sistem vrednosti, a zaboravlja je kad god može, ište od nje smisao a poriče joj ga. I umetnost izražava ovu dvomisao (dvojeverje).
Ja, lično, ne opisujem život. Ja o njemu u književnim slikama razmišljam. Sukcesivni zaključci takvih razmišljanja su moji romani. Na njima stoji vidljivo upozorenje: “Sličnost sa životom je slučajna i nepoželjna”. A svako razmišljanje, opet, mora i do smrti stići.
Tada se ono iskazuje kao napor da se ona savlada razumevanjem, mirenjem, odbacivanjem, preinačenjem, a ako o njoj ne mislite, zaboravljanjem. Ako je umetnost – tanatologija, smeh u njoj je sve to: razumevanje, mirenje, odbacivanje, preinačenje. Jedino nije zaboravljanje.
Nadam se da je ovo adekvatno objasnjenje za Vase pitanje.
Srdacno Vas pozdravljam.
Hvala Vam najlepše,draga Ljiljana!
ReplyDeleteVeoma mi znači u mojoj borbi da razumem smrt i prihvatim je, da bih dalje mogla u život.
Iskreno Vaša,
Todora Škoro