Žene u mojim romanima.
Premise za odgovor na Bratićevo pitanje broj 2.
„Zašto su Vam ženski likovi gotovo uvek potisnuta, ismejana bića, što doduše nalazimo i u srpskoj mitologiji?“
Odgovor.
Neshvaćeni od svoje „literarne“ sredine, pa i mene, to da.
Umetnički ponekad nedovršene i shematične, to da.
Ponešto tangentne na fabulu, i to da.
I uopšte zanemarene u kontekstu mojih romana, možda.
Ali Bratiću nipošto ismejane.
Uzmite Tomaniju iz Runa.
Ta ona je temeljnija i jača od svih Simeona; tamo gde su oni načelo promene, ona je princip stalnosti; gde su oni fantazija, ona je razum;
Gde su oni zlo, ona je dobro; gde su oni vazduh, ona je Majka Zemlja.
Ako od nečega trpim, to nije nipošto neka muška srpska mitologija, već možda neshvatanje žene kao bića uprkos mom trudu.
Inače bih već možda i ja stvorio veliku ženu kao što je Dragoslavljeva Petrija.
Боже, како је дивно кад неко тако велик, као Пекић, призна сопствену немоћ. Овога пута немоћ да потпуно схвати жену. Уз све остало у чему је велик као писац, ово му додаје на величини као Човеку. Али, Ви то најбоље знате!
ReplyDeleteИскрени поздрав!
Draga Todora,
ReplyDeleteMislim da je Pekic cesto preterivao u nekim izjavama, tako da je smanjivao svoje znanje ili razumevanje pojedinih stvari, ideja situacija. Ko uostalom moze da kaze da razume sve i svakoga potpuno?
Srdacan pozdrav.