Život na ledu

Petak, 11. novembar 1983. godine.

Život na ledu.

(Ideje za uvodni komentar Dnevnika 1983.)

Dnevnik 1983. godine sadrži suspendovani život, život na ledu.

Zato se od njega ne mogu očekivati događaji, pogotovu kritika građanskog društva, koju je tako sjajnom našao kritičar „Večernjih novosti“ Milidragović, kad sam objavio izvode iz 1945. godine.



Suspendovani život je svestan samo vlastitih snova i košmara.

Spoljni košmari ulaze u njega samo kao građa za te snove.

Između njega i realnosti podignut je stakleni zid koji onemogućuje međudejstva.

Primaju se bešumne slike čije se značenje ne shvata.

O tome stanju može se pisati samo sa najvećom opreznošću, jer tu je nesumnjivo data samo svest koja posmatra, a sve izvan nje podložno je sumnji.

Što se tiče te nesrećne građanske klase, dva momenta sprečavaju pisca da se njome i dalje bavi, ma koliko mu bila draga i ma koliko žalio za njom.

One njene osobine za kojima ne vredi plakati, premestile su se u jednu drugu klasu.

One koje su nešto vredele nestale su sa tim svetom. Novu emulziju najpre treba razumeti, pisac međutim nema za to više ni vremena ni volje.

Ovo što je rečeno važi naravno samo za našu građansku klasu koja je postojala sve dok se protivu nje valjalo boriti, a prestala postojati, naime nikad nije ni postojala, kad je pobeda izvojevana.

Što se tiče engleske građanske klase koja živi negde oko pisca, njome treba da se bave engleski autori.

Moraju samo požuriti, jer se i njoj može dogoditi da nestane u mnogobrojnim preradama istorije na osnovu orvelovskog načela – da onaj ko kontroliše prošlost kontroliše i budućnost, a onaj ko kontroliše sadašnjost – kontroliše i prošlost.

Ovo su neke ideje za uvodni komentar kojim bi trebalo propratiti izdanje mog dnevnika za 1983. godinu, što ga nameravam objaviti u „Književnosti“ iduće godine.