Crnoberzijanci VIII deo

"Crnoberzijanci" ili "Kako sam doznao da je građanski stalež napala plesan"
Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 241-245). - Beograd, Partizanska knjiga, 1984, © Borislav Pekić. (VII deo Ovde)

VIII deo

"Ukratko", prekinuo ga je otac, "reč je o našem Đorđiju".

"Što je demonstrativno odbio moj auto, to bih još i mogao razumeti. Naši odnosi nikad nisu bili naročiti, mada meni nisu smetali da za njega intervenišem. Ali njemu to nije bilo dovoljno. Gospodin general je izvoleo imati javne i vrlo ozbiljne primedbe na pozdravni govor mog kolege g. Kujundžića".

"Ukoliko mišljenje da je on magarac smatraš primedbom od nekog stvarnog formata", rekao je deda, "ja joj ne bih pridavao značaj. Pored toliko magaraca u nacionalnom saobraćaju, g. Kujundžić nema šanse da ga jedna usputna primedba na železničkoj stanici proslavi"."Ovo je ozbiljno, Danilo!"
"Dabome da jeste. Kujundžić je ozbiljan magarac. Jedan od najozbiljnijih u zemlji".
"Jedino blagodareći tome što je klipan moj rođak, nesreća, uostalom, koja me prati već dve decenije, Kujundžić je odustao da njegovo ponašanje učini temom na sednici Vlade.
"Šteta. To bi stvari ove zemlje najzad dovele u red".

"U svakom slučaju, to su Dorđijeve lične stvari; takve primedbe, ako se s njima bude naveliko služio, svakako neće držati u osobitom redu".
"Ni tvoje, naravno", primetio je deda.
"Ni moje, naravno".
"Zato što si mu rođak?" pitala je majka.

"Što sam mu rođak, to me zasad košta samo izvesnih neprijatnih objašnjenja. Što sam mu i garant, može me koštati glave. Za besprekorno držanje zarobljenika jemčila je Vlada. Za tu budalu sam jemčio ja".
"Pitanje ko je budala ostaje onda otvoreno", rekao je deda. "U svakom slučaju, to je još jedan dokaz da za srčane ljude ne treba jemčiti".

Bio je sklon generalizacija. Lepo se zabavljao. Aromatičan miris prave kafe, nežno izmešan sa kadom trbušastih Kubanki koje je doneo Teodor, stomak posle tri godine opet u mirnodopskom stanju i tako uočljivo prisustvo srpske nacionalne ideje za stolom, bili su pogodni za opšta razmatranja.

G. ministar nije držao da je stvar isključivo pedagoške prirode: "Lako je biti srčan na tuđ račun".
Sestra ga je pitala hoće li ga Švabe streljati ako general bude imao još primedbi?
"Imam neprijatan utisak," kazao je otac, "da će se Teodor na vreme postarati da ih nema. I da bi neko od nas, ti, tata, po svoj prilici, sa tom mogućnošću trebalo da upoznaš Đorđija".

"Prilično tačno opisano", priznao je suvo Teodor. Ručak je u svakom pogledu bio skup. Ali, ako moji urazume Đorđija, isplatilo se.
"Fino", konstatovao je deda. "Tako smo opet na groblju, odakle smo krenuli. U međuvremenu i kafa je ispijena. Konjak takođe. Nema se više na šta preći da bi čovek izbegao laž. Mora se, izgleda, ostati na groblju".

"Pomoći ću Agati oko sudova", rekla je majka. "Ionako vas ništa ne razumem. A pogreba mi je dosta".
Kad je majka izašla, deda je rekao:
"Pretpostavljam da znaš šta o tebi mislim?"

"Varaš se ako se nadaš da me to uznemirava. Za građansku plesan, o kojoj je reč, ti si samo simptom".
"Opšte mesto u nekom od tvojih čuvenih govora?"
"Uveravam te da prema tebi imam sasvim nepristrasan hirurški pristup".
"Blagodarim. Hirurgija mi je poznata. Za samo tri godine uspela je ona da operiše ovu zemlju od svega što je u njoj bilo vredno i trezveno".

"Nije bilo mnogo posla, ako misliš da nas žališ. I ako su za tebe ljudi kao Đorđije trezveni!"
"Ja ne mislim da jesu", rekao je otac pomirljivo.
"Tvoj otac misli. General koji izigrava klovna njega zabavlja".
"Više od klovnova koji izigravaju generale, moram priznati".
"U redu Teodore", rekao je otac. "Nalazim da si u pravu. Posavetovaćemo Đorđija".

Pomislio sam da bih to voleo da vidim. Deda je bio brži: "Bože sačuvaj! Ni na pamet mi ne pada da lišim čoveka jedinog zadovoljstva koje ima što živi pod upravom rđavih ministara".
Teodor je ustao. Ono što je imao da kaže zahtevalo je prostor:

"I dok je gospodin general pričinjavao sebi to zadovoljstvo, gomila se zabavljala. Našlo se i nekoliko budala da mu sekundiraju. Zabeležene su anti-nemačke izjave. Vođena je i subverzivna propaganda. U međuvremenu je, naravno, govor koji je smišljen da ih pošteno upozna sa stanjem stvari, potonuo kao kamen kroz vodu. A mi te ljude nismo ovamo doveli da sebi pričinjavaju zadovoljstvo time što će nama otežavati posao".

"Doveli ste ih zato da bi ti mogao održati još jednu besedu o plemenitom gestu Velikog Nemačkog Reich-a kao svetlom kontrastu angloameričkih šikana i podvala!"
"Doveli smo ih da ne istrunu u zarobljeništvu!"
"Slušaj tata, ja ne vidim ničeg rđavog u tome da se što više naših ljudi izvuče iz zarobljeništva".
"Ni ja", rekao je deda, "pod uslovom da posle toga ne odu u koncentracioni logor".

Poput patuljaste kičme, u Teodorovoj ruci prsnula je šibica, kojom je, da bi smirio majku, po ukrajinskoj stepi zelenkasto-smeđeg trpezarijskog stolnjaka, ilustrovao 'duboko poverenje da su, pored toga što boljševičke armije nadiru na Istočnom frontu, to poslednja naprezanja i trzaji nemani, sračunata više na efekat nego na stvarnost'.

"Što se mene tiče, postigli su ga", rekla je majka. "Sad bi mogli da stanu, zar ne?"
Tim povodom g. ministar je dao ubedljive garancije da se Rusi 'na našem srpskom prostoru nikad neće sastati sa balkanskim bandama. Nije srpski narod slobodu dobio na poklon, nego je iskovao svojim hrabrim mišicama i zalio krvlju svoje najbolje dece kroz pokolenja'.

Gledao je u mene zavodničkim očima Vlade u govnima: "Takve kao tvoj sin. Naše ponosne i budne omladine. Nisam li u pravu, Aleksandre?"
"Bez greške," rekao sam zevajući.
"Ona danas vredno uči, ali sutra, ako bude potrebno, evo nje ..."

Deda je zajedljivo nastavio: "Da pod tako rekuć kosovskim uslovima, plemenitom krvlju ..."
"S tim u vezi, šta najviše ceniš u životu, mladiću?" pitao me je ministar.
"Dobru sovu. Naročito posle klope", rekao sam.

Tada je prsla prva šibica. Sad je do đavola otišla i druga. Imao sam odvratan osećaj da to pucaju nečiji vratovi: "Ručak je bio izvrstan", rekao je g. ministar odlazeći. "Mada mi se čini da sam ga sasvim lepo mogao pojesti i kod kuće".

Na vratima je položio ocu ruku na rame: "Slušaj, Mihajlo. Ako Nemci saznaju kakvo držanje imaju oficiri, koje na našu intervenciju puštaju iz zarobljeništva, i kakav uticaj na stanovništvo obećavaju, nećemo više ni jednog videti u Beogradu. Nije nemoguće da nam se posle rata vrati tek svaki peti. Ovim se transportima taj odnos može popraviti da dobijemo natrag bar svakog trećeg. I u toj svetlosti, meni se lične zabave gospodina generala Đorđija ne čine tako amizantnim kao tvom ocu. Pokušaj da mu to uskoro objasniš. Stefaniji isporuči rukoljub. Bilo je stvarno izvrsno, mada pomalo gangrenozno".

Prekosutra za ručkom, otac je glasno čitao Reč ministra Teodora Njegovana održanu u prepunoj dvorani Kolarčevog univerziteta. U predavanju od tri časa, s jednom cigaret-pauzom, predavač je govorio o temi: "Ima li igde išta dobro da za Srbina piše?"

Neobičan naslov besede objasnio je naš ugledni nacionalni borac doživljajem iz rata. Povlačeći se sa Kraljevskom vladom na jug, zanoćio je u selu Prudelji. U praskozorje ga je prenuo glas koji je vika: "Eeeej! Ima li igde išta dobro da za Srbina piše?" Bio je to glas srpskog ovčara, koji je odozgo s vrha planine, kao drevni plemenski mag, sagledao naše muke što ih mi u močvarnim nizijama građanskog komoditeta nismo videli. Predavač je pune tri godine o tom pitanju razmišljao i odlučio da mudrom ovčaru večeras da svoj definitivan odgovor: " Ima li igde išta dobro da za Srbina piše?" pitao se g. Njegovan pa odmah i odgovorio: "Ima, dame i gospodo, ima, ali loši primeri pruženi iz judeoplutokratskog inostranstva porazno su delovali na domaće mediokritete. DEO GRAĐANSKOG STALEŽA NAPALA JE PLESAN ..."

"Ručak je u svakom slučaju bio bogovski", rekao je deda. "Ništa ne žalim". (IX deo Ovde)

Crnoberzijanci VII deo

"Crnoberzijanci" ili "Kako sam doznao da je građanski stalež napala plesan"
Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 237-241). - Beograd, Partizanska knjiga, 1984, © Borislav Pekić.
(VI deo Ovde)

VII deo

Smatrao sam se obaveznim da patriotsku atmosferu potpomognem i ličnim prilogom: "Na tu osvetu goni nas smrad sagorelih leševa naše najbolje dece, koju oni razbojnici peku po srpskim šumama, kako gospodin B: Đ N; veli u članku 'Puške na gotovs!': 'Ostavljajte, braćo Srbi, žene za plugom i nejač za stadima, svi vi koji ste u stanju puške da nosite jer vam je Majka Srbija opet u opasnosti!'"

"Tako je, mladiću!" Teodorov pogled dobio je oštrinu i sjaj puščanog metka. "Odbacimo plugove i zgrabimo puške!"
Majka je od njega zahtevala više jasnoće: "Dobro, Teodore, ali šta ćemo mi koji ne oremo?"

Deda je imao primedbu ekonomske naravi: "G. Joseph Lehrmann u 'Belgrader Volkswirtschaftliche Rundschau' tvrdi da je 'blagodareći planskom radu i mudrom dirigovanju, za tri ratne godine, srpska privreda postigla nečuvene uspehe. Naša industrija je već danas, polovinom XX veka, premda naravno još uvek u skromnom obimu, sposobna da našem seljaku stavi na raspolaganje gvozdeni plug'. I sad kad smo te nesrećne plugove, koje čekamo još od gvozdenog doba, najzad dobili, tražiš da ih ostavimo. Gde je tu logika?"G. ministar ga je gledao preko zalogaja. Ruga li mu se ovaj masonski dripac? Pogled mu je postao suv kao dnevni izveštaj OKW: "Loši primeri pruženi iz judeoplutokratskog inostranstva porazno su, izgleda, delovali na izvesne domaće mediokritete", rekao je mirno. Ponašao se kao lekar koji tumači pacijentu zašto ima rak i zašto neizbežno i logično mora umreti. Kad je prognoza infaustna, čemu se uzbuđivati? "Deo građanskog staleža napala je plesan".

"Pišu da je plesan lekovita". Svet je za moju sestru imao pretežno kozmetičko značenje. Od ukupnog zbira naših uspeha, nju je zanimalo samo ono što može da popravi njen ten.

Deda se na dijagnozu nije obazirao. Mediokritetski je žvakao svoje parče torte. Torta je bila izvrsna. Takvu nije jeo još od kapitulacije. Isplaćivala je svako mediokritetstvo.

Teodor je bio primoran da izoštri objektiv svog političkog mikroskopa. Plesan je valjalo višestruko uvećati. Jasno je da mora uočiti gde je i kako napadnuto još uvek zdravo nacionalno telo.

Bolesno se tkivo mora nemilosrdno eksponirati da bi se reč dala nožu. Uvećanjem se ispostavlja da je srpska plesan sačinjena od parazitskih gljivica visoke buržoazije, spremne da se u interesu svog poseda ili svoje kože proda ne samo jevrejskim eksploatatorima Zapada već i jevrejskim dželatima Istoka.

"Poznavaoci tvrde da su i oni ljudi", izjavio je deda posle drugog parčeta torte. Slatko ga je činilo velikodušnim. I prema Teodoru i prema boljševicima.

Koturić na političkom mikroskopu okreće se za pun obrt. Škripi kao točak za torturu. Zelena fosforescentna trulež plesni uvećava se do divovskih razmera. I najbeznačajnija klica državne propasti demaskirana je sa okrutnom otvorenošću proroka:

"Na te 'poznavaoce' i mislim! Na one 'koji se uljuljkuju verom da đavo nije tako crn kako ga malaju. Od njih najčešće i slušamo kako su i boljševici ljudi, pa kako im ništa nismo skrivili (Deda: "Kako ko, bogami".) ostaviće nas na miru. Ali to ne govore naši radnici koji žuljevitim rukama zarađuju svoj hleb.

To ne govori ni siromašni činovnički svet, ni male zanatlije, ne govore ni obični građani. (Deda: "Naravno, kad ih niko ništa i ne pita".)

Tako govore bogataši, društveni, društveni paraziti i sladostrasnici koji večito predstavljaju rak ranu na državnom organizmu. Govore oni koji imaju toliko ljubavi prema svome bližnjem da sa granicama njihovog plota prestaje svet za njih. (Deda: "Za druge ni Atlantik nije granica".)

To govore izdajnici, bednici, maloumnici, moralne nakaze čiji su mozgovi zahvaćeni intelektualnom gangrenom. Što ceo svet zna, oni ne znaju. Ne znaju da su boljševici najveći zločinci ljudskog roda, jer nisu ljudi nego zverovi sa rafiniranim životinjskim instinktima za gaženje, razaranje i uništenje svega što je civilizovanom čoveku sveto'".

"Čini mi se da sam to već negde čuo", rekao je deda. "Sasvim revolucionarno spajanje zoologije i politike, uostalom. Saznajemo dakle, da su i zveri rafinirane. To mi oduzima i poslednju nadu u preporod. A toliko sam držao do životinjskog carstva".

Otac je ustao: "Ako je Teodor završio sa korekturama svog budućeg govora, mogli bismo preći u salon na kafu. Možda ćemo uz kafu saznati najzad i zašto je došao".
"Duže od kafe čak ni učtivi Turci nisu odugovlačili sa poslovima", dodao je deda, dižući se.
Digao se i g. ministar: "Ja ni do sada nisam odugovlačio. Ja sam i do sada bio u temi".

"Možda, ako je tema naše transportovanje u koncentracioni logor".
"Nije, ali bi moglo biti ako te buđave ideje skupljene na intelektualnoj crnoj berzi budeš izlagao pred nekim ko kao rođak nije obavezan da ih mirno guta".
"Stefanija", kazao je otac, "kafa ti je stvarno izvrsna".
"Sve je uopšte krvavo", rekao sam.

Sestri, međutim, nije bilo jasno, zašto se misli da je "čika Todor" govorio o koncentracionim logorima: "Meni je njegov govor više ličio na izjavu predsednice Pravoslavnog udruženja rumunskih žena, gospođe Aleksandrine Kantakuzino. Na zasedanju najveće rumunske ženske organizacije, u vezi sa poslanicom maršala Antoneskua, gospođe Kantakuzino je iznela mišljenje da se 'Rumuni moraju boriti do poslednjeg čoveka'".

Deda je to smatrao prirodnim: "Dabome da je kazala. Gospođa Kantakuzino je Rumunka".
"Šta hoćeš time da kažeš? Da Srpkinje nisu kadre za takve podvige?"
"Ne. Samo da ona nije Rumun koji treba da održi njenu reč".

Rođak Teodor je sklopio oči. Krst je bio ponešto teži nego obično. Ali nacionalni interes još uvek pretežniji: "'Božja, a često i zemaljska nagrada, bezuslovno dolazi kad se ispune zadaci koji su čoveku postavljeni u dužnost'".

Nije se obraćao nikome. Govorio je budućnosti. Hemijski čista, sjajna kao dijamant, ležala je ona na dohvatu ruke. Trebalo je samo nagnuti se i zgrabiti je. Ali konjak, kafa, otac, deda i ostali malograđanski rekviziti nisu patriotskoj mašti davali krila. Najpre će trebati počistiti ovaj sto.

Jednom kasnije i toga će se prihvatiti. Purifikovaće familiju. Oslobodiće je razornog grčkog duha sumnje, poruge, trezvenosti, mere. Iščupaće iz nje mračni cincarski račun, tu gurbetsku brojanicu koja im po mozgu šklopoće još od prvih torbara, prvih Simeona koji su lutali Balkanom.

Krv i Volja biće zlatna moneta njegovog genosa. Ali tek pošto sa Srbijom završi. Prvo valja obaviti opšte poslove. Tek potom preći na pojedinosti. Ovih nekoliko Njegovana bili su tek plesnive pojedinosti. Nije im poklonjena pažnja:

"'Nedavno smo imali prilike da vidimo potvrdu ovog načela u priznanju koje je Reich odao srpskom narodu. Grupa od 619 zarobljenika, koja je ovih dana stigla iz raznih logora Nemačke, kao i druga od 881 što se krajem meseca očekuje, belodano nam potvrđuje upozorenje generala Nedića da se naša sudbina nalazi jedino u našim rukama.

Premda plemeniti gest Velikog Nemačkog Reich-a prema srpskim ratnicima u ovim apokaliptičnim danima predstavlja svetao kontrast angloameričkim šikanama i podvalama, kao i značajno priznanje srpskom narodu na njegovom korektnom držanju', izvesna gospoda, i to baš ona koja su tim priznanjem najviše beneficirana, bezočno pokazuju da ih ono ni na šta ne obavezuje. Ni na pristojnost, a nekmoli blagodarnost". (VIII deo Ovde)

Crnoberzijanci VI deo

"Crnoberzijanci" ili "Kako sam doznao da je građanski stalež napala plesan"
Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 233-237). - Beograd, Partizanska knjiga, 1984, © Borislav Pekić. (V deo OVDE)

VI deo

Ubrzo posle generalovog dramatičnog zavođenja opsadnog stanja u Lamartinovoj, za porodičnim stolom se pojavio rođak Teodor, ministar Vlade narodnog spasa. Osim po novinama, poslednji put smo ga videli na bakinom pogrebu.

Došao je da izjavi žaljenje, popije kafu, bez vidljivog povoda ustanovi kako su 'boljševici najveći zločinci ljudskog roda, jer nisu ljudi nego zverovi sa rafiniranim instinktom za gaženje, razaranje i uništenje svega što je civilizovanom čoveku sveto', poljubi majci ruku, nagazi dedin žulj i ode.

"Šta taj misli?" rekao je zlovoljno deda. "Pa bio nam je već ove godine".
"Možda nešto hoće?"
"Svakako. Inače bi mi došao na sahranu".

Ispitivana je mogućnost da se poseta u vreme ručka ne primi. Da se tih dana bude akutno i zarazno bolestan. Majka je bila protiv. "Teodor će nam trebati ako dođu ONI". Njena sposobnost za proizvodnju eufemizama bila je neiscrpna.

Deda je smatrao da nam tek onda neće trebati.
"Ali ako pošto-poto želiš u pakao, onda je on, nema sumnje, tvoj čovek".
Najzad je rešeno da se poseta podnese, ali da se g. ministru stavi do znanja da će obed biti novoevropski rudimentaran. Menu à la Robinson Crusoé.

Teodor je bio na visini. Kad mu je majka telefonirala o svojim kuhinjskim nevoljama, postarao se da je uteši:

"Živimo u velikom vremenu kojim se sudbina sveta i srpstva određuje za narednih hiljadu godina".
"Možda", odgovorila je majka, "ali mene trenutno interesuje sudbina mog ručka za narednih nekoliko sati".

"Mene, međutim", rekao je deda, "hoće li dripac poslati nešto ili će se pre ručka naždrati kod kuće".
Ali kad je video pošiljku donetu automobilom, zaključio je uznemireno: "Taj stvarno nešto hoće".

Teodor je poljubio ruku majci, gurnuo po prst u dedinu i očevu šaku, istakao sestrin rasni izgled, benevolentno dopustio moje neuredno postojanje, zavukao salvet pod kragnu i izjavio da su: poslednji događaji na svetskoj pozornici imali silnog uticaja na razbistravanje opšte političke situacije. Naročito na naš životni prostor i naš narod. Mnogi koji su dosad živeli u nekom polumraku", rekao je g. ministar bacajući na dedu mesožderske poglede, "jasno su progledali i užasnuli se onim što su videli".

"Dobro jutro!" kazao je deda hladno. "Pitanje je samo ko ih je u mraku držao".
"Stefanija, biftek ti je osobit. Hteo sam da kažem kako više niko ne postavlja sebi pitanje šta će ovde okupator".

"Ja, bogami, postavljam".
"Nisam tvrdio da nema inadžija i duševno poremećenih ljudi" Govorio sam o većini, kojoj je jasno da i Nemci brane srpski prostor od onoga što sve zajedno može da nas snađe od boljševizma i engleskog pritvorstva i da su zato ovde".

"A ja sam mislila da je to zato što smo izgubili rat", rekla je majka, smešeći se.
Upoznao sam sto sa još jednim merodavnim mišljenjem: "Čika Đorđije, međutim, smatra da je to zato što su nam ministri magarci".

"Biftek ti je stvarno osobit, Stefanija", saglasio se otac. "To je takođe jedna od onih stvari koje se mogu posmatrati sa raznih strana. Istorijski uzev, još uvek je nejasno kome Beograd stvarno pripada.

A s tim u vezi nemoguća je i konačna definicija okupatora. Budući da se na Balkanu nikad nije znalo ko je okupator a ko okupirani, zdrav se razum oslonio na pragmatičnu definiciju. Po njoj je okupator onaj kome je dobro, a okupirani onaj kome je rđavo".

"Ja bih se toga i držao", zaključio je deda. "Bar dok tikva ne pukne".
"Biftek ti je sjajan, mama", rekla je sestra.
"Bez obzira na opskurne akademske teškoće, moja je namera bila da istaknem kako se mi, nacionalni Srbi, s najdubljim pijetetom moramo klanjati herojima koji su tokom pune četiri godine uziđivali svoje kosti u Evropu da bi je očuvali od boljševičke najezde i demokratsko-plutokratskog iskorišćavanja.U najvećoj pobožnosti, dame i gospodo, moramo mi odati priznanje hrabrim vojnicima Velikog Nemačkog Reich-a, svesni da su jedino oni siguran garant našeg narodnog održanja i da kosti koje su oni posejali po širokim ukrajinskim stepama i atlantskoj obali obezbeđuju siguran i miran razvitak srpstva na svim poljima njegovog stvaralaštva".

"Naročito na grobljima. Tamo je ono najintenzivnije".
Otac je ponovo pohvalio majčin biftek.
"Sad mi je dosta! Molim da se moj biftek više ni pod kakvim izgovorom ne pominje!"
"Govoriti pred decom o grobljima, tata ..."
"Bez brige", rekao sam. "Čuo sam ja za ovim stolom i gore stvari".

"Nedavno smo, na primer, čitali govor dr Göbbels-a", objasnila je sestra. "Rekao je da će nemački narod istrajati do konačne pobede. Pominjao je takođe Atinu, Spartu, Rim, Prusku, džinovske korake u pravcu dramatskog vrhunca, tajne zaloge koji se drže u rukavu i izvesnog Theodor-a Fontaines koji je učio da je sve u izdržljivosti. Iskidali smo se".

"Govorio je u stvari o grobljima", kazao je deda, "kao grobar sa intelektualnim ambicijama".
"U svakom slučaju", primetio je ministar oholo, "ni dr Göbbels ni ja ne bežimo od groblja kao izvesni malograđani".
"Ne beže ni vampiri, ali ih to automatski ne kvalifikuje za ministre".

Ručak je počeo ispadati skup za rođaka Teodora. Svoju hranu mogao je jesti i kod kuće. Tamo mu bar niko subverzivnim primedbama ne bi prevrtao stomak. Ali Teodor je bio političar. Nacionalni interesi stajali su iznad građanskog komoditeta. Bio je to jedini razlog s kojeg je odbacio udoban spokoj anonimnosti i već dve decenije nesebično nastojao da ih uzme u svoje ruke.

Navikao je na nerazumevanje i nepravičnost onih kojima je žrtvovao svoje brojne talente. Mogao je biti prvi pravnik, prvi iscelitelj, prvi naučnik, prvi finansijer, pa možda čak i prvi umetnik Balkana. Izabrao je da bude prvi Srbin posle Kosova. I nosio je krst uspravno.

"Odbijam da se prepirem oko pojedinosti".
"Zavisi šta se pod tim podrazumeva", rekao je otac ljubazno. "Za multimilionera je dinar pojedinost koja može biti sve u džepu prosjaka. Gubitak stotinak ljudi je za veliku naciju možda tek pojedinost njene pogrešne politike. Za malu je ta pojedinost katastrofalna".

"Možemo li se bar složiti u tome da se od Nemaca ne može očekivati večna borba za nas i naše interese?"
"A što da ne?" pitao je deda. "Ljudi, očigledno, vole da se biju".
"Neke vraške obaveze valjda i mi imamo. Ako ni prema čemu, onda prema potomstvu".

Deda je odmahnuo salvetom: "Naša jedina obaveza, čije bi ispunjenje bezuslovno koristilo potomstvu, jeste da se svi zajedno pod ruku uhvatimo i iz ovih stopa odmarširamo na groblje".

"Gospodo", zamolio je otac, "Možete li za trenutak ostaviti groblje i preći na tortu?"
Uz slatko je g. ministar izjavio da, srećom, dedin defetizam nije zarazio dičnu srpsku omladinu. U ogromnoj većini ostala je ona izrazito srpska, naslednica divnih osobina srpskog naroda. (Deda: "Osobito bi me zadužio kad bi me upoznao bar sa jednom".) evo nje gde i danas, pod tako rekuć kosovskim uslovima, plemenitom krvlju i žuljevitim rukama obnavlja domovinu. Na radu, u borbi, ona je prethodnica Nove Srbije. (Deda: "Pametnije bi bilo razmišljati o dobroj zaštitnici".)

Nju ne uzbuđuju boljševičke armije na Dnjestru. (Majka: "Šta su, zaboga, oni? Moroni?") Njeno rasno srpsko srce ne dosežu izdajničke reči Dušana Simovića i Radio-Londona. (Deda: "Dabome. Zato je potrebno imati radio-aparate koje ste pokupili".) Omladina srpska, poput mitskog Leonide (Deda: "Nije bio mitski. Bio je stvaran. Omladina o kojoj govoriš ne mitska".) čeka svoj suđeni čas da se uhvati u koštac sa komunističkom nemani i zalažući svoje mlade živote spase Srbiju i srpski narod".

"Srbiju uopšte", ispravio ga je deda. "U pojedinostima izvesne od nas".
"Naravno, prethodno je potrebno istrebiti današnje društvo od intelektualnih parazita i trovača koji čekaju boljševički raj ili veruju u njegovo milosrđe. Čas osvete je kucnuo". (VII deo Ovde)

Crnoberzijanci V deo

"Crnoberzijanci" ili "Kako sam doznao da je građanski stalež napala plesan"
Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 227-233). - Beograd, Partizanska knjiga, 1984, © Borislav Pekić.
(IV deo Ovde)

V deo

Hajdemo, međutim, da rastojanje između stanice i Lamartinove, umesto psovkama, ispunimo parentetičkim razmišljanjima. Našom genetskom manufakturom nisu vladale isključivo dve mustre, račundžijski prepredena romejska i neuračunljivo duševna slovenska. Raspolagali smo i sa mutantima. General je na primer bio eksplozivni bućkuriš cincarske gurbetske upornosti i srpskog endemskog mesečarstva.Nije bio lud, razume se. Bio je prosto zagrejan za načelno pitanje kako dobiti rat za koji ne postoje prirodni uslovi. Bornirani vojnim problemima, njegov mozak nije shvatio civilne misli. Ni civile uopšte, osim kao faktora opšte mobilizacije. Primetili ste da je rezolutan, prek, drčan. Pretpostavili ste da je to čuveni manir kojim se ratnici održavaju u ubilačkom treningu. Delimično ste i bili u pravu. General je bio uvek u nekom ratu. Jedino se uvek nije znalo s kim ga vodi. Kako, znale se.

Vodio ga je za generalštabnim stolom na rasklapanje u kabinetu svoje kuće na Neimaru. Vodio ga je u glavi koja nije znala za zatišje. U njoj se, genijalnim strateškim zaključcima na volju, neprestano marširalo, manevrisano i pucalo. Svaki rat, koji se tokom nekoliko milenijuma briljantnog razvitka civilizacije – od 50 kod Leuktre do 500 000 mrtvih kod Staljingrada – vodio bilo gde, on je intelektualno, a verujem i duševno preživeo. I ne samo jednom. Bilo bi to suviše prosto.

Vodio ga je prvi put, sledeći ratne izveštaje, onako kako je stvarno tekao, drugi put kako bi prema njegovom merodavnom mišljenju trebalo da teče, da u njemu ne komanduju idioti. Pritisnut istorijskim materijalom, vojevao je ponekad i simultano. A jednom je, prema Arseniju, u oskudici vrednijeg sukoba, generalštabno tretirao neku plemensku makljažu sa područja Centralne Afrike. To je, naravno, bio nesrećan izuzetak.

Uvek se negde neki rat vodio. I tako je general uvek ratovao. (Činjenica da u stvarnom ratu nikad nije učestvovao duže od tri dana, bila okrutna nepravda na čije je ispravljanje disciplinovano čekao.) Zavisilo je samo gde i s kim. Kad god bi se sreli – slučajno jer se Njegovani nisu namerno sretali – deda bi ga zajedljivo pitao:

"Je li bogati, Đorđije, s kim si u ratu ovog meseca?" Gotovo nikad nije uspeo da ostane uvređen. Pod pritiskom nagomilanih vojnih problema, žrtvovao bi ponos i, upuštajući se u objašnjenja tekućih frontova, sejao užas među civilima, usled kojeg je kroz život marširao kao kroz brisani prostor.

Ovog puta, načelnoj ljutini pridružilo se i nešto lično. Civilno osećanje netrpeljivosti nepoznato njegovim duševnim poligonima. Do sada je ogorčenje što mu se nije dalo da komanduje u polju savlađivao nadom da će i do toga jednom doći. I sam je na tome ponešto radio. Da ga je iko hteo pročitati, sjajni elaborat "Kako sačuvati Jugoslaviju – generalštabna studija sa 70 skica u boji" bio bi krupan korak u tom pravcu.

Zarobljeništvo da nije omelo. Po njemu je zarobljenik još uvek ratnik. U nešto striktnijem okruženju, uz smanjenu sposobnost manevrisanja i značajan nedostatak borbene sredstava – ali ipak ratnik. Sve dok se ne potpiše mir, bez obzira na to je li stajaći ili mobilisan, zakleti mozak je obavezan da funkcioniše na principima bojeve logike. Kao metak, bez pogovora i razorno.

Tek nakon mira mogu se preživeli civilni mozgovi vratiti svojim glupim zanimanjima. Vojnički će u međuvremenu nastojati da idući bude bolji. Ali ako je zarobljeništvo rat, zarobljenicima to nameće obavezu da ga vode. Samo kako? Za značajnije operacije mogućnosti su u logoru bile ograničene. Zato general i nije od zarobljenika očekivao da vrše obimna zaokruženja logorske straže ili frontalne proboje žice pod razvijenim stegovima.

Pobeći krišom, provući se kroz neprijatelja poput komandosa, bilo je sve što je zarobljenik mogao da preduzme kao svoj produžetak rata. Za amatera bi bekstvo iz zarobljeništva bilo stvar životinjskog impulsa, kratkotrajnog planiranja, a zatim brzopletog, po svoj prilici bezuspešnog izvođenja. Za profesionalca, generala Njegovana, sklonog savršenim rešenjima, stvar je bila neuporedivo složenija.

Ako bekstvo uspe, vreme za plan nije predstavljalo ozbiljan faktor. Načelno uzev, ako se pobegne, bekstvo je uspelo ma kad se izvede. Što se broji, to je uspeh. Zbog toga je general krojio svoj plan pune tri godine. Bio ga je doveo do besprekorne tehničke forme, matematičke preciznosti i uzbudljive imaginativne lepote. Bio je toliko dobar da ga je bilo prosto šteta upotrebiti. I nije ga upotrebio.

U međuvremenu je naš rođak Teodor, takođe planski, radio na generalovom oslobođenju. Dva su se sjajna plana, ne znajući jedan za drugi, kao pobedonosni projekti dve zaraćene vojske, sve više primicali sudbonosnom danu 'D'. U trenutku kada je general crvenom patent-olovkom ucrtavao u plan i poslednje tehnički nedoterane pojedinosti, Reichsmarschall Göring je neronski plavim mastilom potpisivao naređenje za njegovo otpuštanje iz logora.

Srećna novost mu je saopštena kad je bio kod trideset prvog čučnja, samo dva ispod mere potrebne da bi bio u kondiciji za bekstvo ugovoreno za ponoć. Ovog puta njegova zla kob, srećom, nije bila anonimna. Nosila je ime ministra Vlade narodnog spasa Teodora Njegovana, kojeg je i bez svinjarije sa otpuštanjem smatrao svinjom. Ogorčenje je imalo najzad za šta da se zakači. Ali je jedno načelo pretrpelo ozbiljnu štetu. Ispostavilo se, naime, da iako je načelno uzev uspešno bekstvo – uspešno ma kad se izvede, u praksi je najčešće glupo da bežite ako ste pomilovani.

Stajalo se nasred trotoara i živahno raspravljalo. Civilni je mozak preduzimao ofanzivu na utvrđeni mozak Kraljevske vojske. Jurišajući pod stegom građanskog konformizma, dame su nastojale da čelnim udarom objasne generalu ono što Domovini na stanici nije uspelo.

"Za ime sveta, Đorđije, prestani da se ponašaš kao mesečar! Pogledaj malo oko sebe!"
"Ne možhete, mon Général, očehivati da sve zateknete kako ste osthavili zahr ne?"
"Tri godine rata prohujalo je zemljom Srbijom ostavljajući na njoj svoje tragove!" zaurlao sam, bacajući sanduk na zemlju. "Između kojih g. ministar čak i nije najgori".

"Na te sam gluposti, čini mi se, već dao odgovor!" rekao je general.
"Ono što Melanija hoće da kaže jeste da izvesni od tih tragova vode i kroz tvoju kuću".
Na bedemima vojske pojavila se breša, iz koje je suknuo plamen: "Šta ti to sad znači? Kakvi tragovi kroz kući? Nadam se da u mojoj bašti ne priređuju lovove?"
"Ne, objasnio sam. "Love po ulicama. Po baštama se zabavljaju".

"Katarina hoće reći da su rekvirirali deo kuće, gospodine".
"Govnarska posla" zavijao je general. "Kako su se usudili?!"
"Možeš biti presrećan," rekla je tetka Katarina. "Tvoj Nemac je bolji od većine naših. I ne primećuje se, koliko je delikatan".
Dodao sam radi slike: "Toliko da ima svoj lični gumeni poklopac za klozet. naš nema takve obzire. Od kada ga je kod Staljingrada proteralo, ide napolje gde stigne".

"Govnarska posla! Zašto mi za tu svinjariju niko ništa nije javio?"
"Da se ne uvališ u nesreću, eto zašto. Kakav si, pisao bi o tome kao što sad govoriš i uvalio se u nesreću".
"Nesreću?" praskao je general. "Šta će mi veća nesreća od Nemca u kući?"
"Čika Arsenije misli da je veća nesreća nemati uopšte kuću".

"Ti da ćutiš! Pod uslovom da dobro plaća i poštuje kućni red, moj brat bi i satani izdao stan. Ja, međutim, ni u logoru nisam sa Nemcima živeo. Živeo sam pored njih, to je istina, ali nikad sa njima! Mene je od toga štitila Haška konvencija, koja izričito zabranjuje da se ugrožava čast i integritet zarobljenih oficira neprijateljske vojske".

"To je, pretpostavljam, odlično za zarobljenike", rekla je tetka Katarina. "Mi, na žalost, nismo zarobljenici. Nas ništa ne štiti".
"Ništa osim skloništa i Oca Srbije", dodao sam oprezno.
"Ti da ćutiš", rekao je general. Očigledno je smatrao da uloga posilnog zadovoljava sve moje sposobnosti.

"Pukovnik Reiner Maria von Blauring je pomheranski plemić, gospodhine", kazala je Mademoiselle Foucault.
"Besprekornog ponašanja".
"I s obzirom na način vršenja nužde delikatne naravi":
"Ti da ćutiš!" rekao je general.

"Oshim toga, govorhi francuzki bez aksana".
"Jeste li možda pitali gde ga je tako dobro naučio?" Generalov glas dobija zajedljivost egzercirišta. "Niste? Šteta. Možda biste doznali da ga je počeo učiti dana u kome sam vas, gospođo, prvi put video da plačete. Pretpostavljam da ću drugu priliku imati tek kad se Pariz oslobodi".

"Ja sam plakhala i kad su Nemci ušli u Beoghrad", rekla je Mademoiselle Foucault uvređeno. "Seulement vous n'avez pas vu ça! Samo vi to niste vidheli!"
To je bilo vrlo verovatno. General nije primećivao ništa manje od divizije. Tetka Katarini je bilo dosta:
"Slušaj Đorđije", rekla je razdraženo, "ne teraj nam ovde nikakav predratni luksuz! Vidi najpre našeg Nemca, pa se tek onda na svog žali!"

"Našeg, na primer ni na Crnoj berzi bez gubitka ne bismo prodali", dodao sam ogorčeno. "On takođe ima principe".
"Zar i vaš?" začudila se tetka Katarina. "Jer naš sem njih, izgleda, i nema ništa drugo".
"Za ostale ne znam. Ali naš ima samo dva. Prvi je da, dok traje rat za Veliku Nemačku, živi kao pas. Drugi – da prvi učini opštim".

General je izvesno vreme okretao glavu levo-desno kao bombu koja se otkočila ali još ne zna gde će pasti. Zatim je došlo do eksplozije: "Šta se ovde događa? O čemu vi govorite? Kakvi su to 'vaši' i 'naši' Nemci? Kakav je to 'moj' Nemac? Ljudi za koje su Nemci bili 'njihovi' dobijali su u logoru ćebe po glavi!"

"Eto!" uzviknula je pobedonosno tetka Katarina. "I sam priznaješ da svi nisu isti. Kad neki od njih na uvrede odgovaraju tako skupim poklonima kao što su ćebad, znači da i među njima ima ljudi!"

Osetivši da se ovde počinju razumevati kao moji za porodičnim stolom, ostavio sam generala da objasni principijelnu razliku između 'ćebeta na glavu' i 'ćebeta po glavi' i njeno krvavo značenje prilagodi osetljivosti dama – u čemu je bio čuven – ja produžih Dubljanskom prema Neimaru. Ulica se spuštala i nošenje generalovih ratnih utenzilija postalo je snošljivije. (Princip je, razume se, ostao odvratan.)

Hans, narednik, posilni pukovnika Blauring-a, moj crnoberzijanski partner i srećni GVF (Garnisonverwendungsfähig – sposoban samo za garnizonsku službu) kresao je ruže stilizovane u obliku mesnatih, okruglih hondrokefaličnih glava i pevao:

"Es geht alles vorüber / es geht alles vorbei. / Nach jedem Dezember / kommt wieder ein Mei! / Es geht alles vorüber / es geht alles vorbei. / Zuerst fällt der Führer / und dann die Partei!"

Obradovao se kad je čuo da stiže general.
"Čemu žurba?" rekao sam. "Najpre ga upoznaj. On prosto obožava Nemce. Mogao bi ga dočekati sa kiticom ljubičica".

Uprkos Hansovom zauzimanju, doček nije ispao baš najsvečanije. General je pored ukrućenog narednika, s buketom ljubičica u ruci, prošišao kao metak koji je promašio metu i prašteći se zario u polutminu vestibila. Ubrzo se odande čula kanonada njegovog baritona. Upravo je doznavao koliko je od 'tragova rata prohujalih nad zemljom Srbijom' otpadalo na njega lično. Bilo ih je znatno više nego što su mu predostrožne dame na ulici priznale. Đorđije Njegovan, brigadni general Njegovog veličanstva, praktično je iseljen na tavan, među školske uspomene i golubove.

"Um Gottes willen!" stenjao je Hans. "Was ist das? Šta se dešava?"
"Okupacija, dragi Hans, okupacija se dešava".
"Kakva okupacija. Okupacija je ovde počela još 1941!"
"Za nas. Za tebe počinje danas. Sad ćeš videti kako je to 1941. stvarno izgledalo".
*****
(VI deo OVDE)

Crnoberzijanci IV deo

"Crnoberzijanci" ili "Kako sam doznao da je građanski stalež napala plesan"
Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 223-227). - Beograd, Partizanska knjiga, 1984, © Borislav Pekić. (III deo Ovde)

IV deo

Da bi ugodio majčinoj brizi za moju intelektualnu budućnost, otac se odlučio da poseti Arsenija, Baš-čelika porodice Njegovan. vratio se znojav i razdražen:

"Ovakve torture nisu za moje godine".
U pogledu Arsenijevog rđavog uticaja na mene nije, razume se, ništa postigao, osim da ga starac nazove "zamlatom koja vetar tera kapom".

"U prvom redu, jedva me je primio. Pitao je preko Katarine šta hoću. Kad sam kazao da ništa neću, došao sam prosto da ga vidim, poručio mi je da je to koješta, da toga danas nema. Pustio me je u sobu tek kad sam obećao da neću tražiti novac na zajam. Povrh svega, dok sam se penjao stepeništem, nisam smeo da se držim za ogradu".

"Biće joj nešto fali", rekao je deda,
"Ne fali ogradi ništa. Fali njemu. Boji se, naime, da će brzo dotrajati ako je svi budu upotrebljavali. Takvo se drvo, kaže, danas više ne nalazi".
"Nećeš valjda reći da je bio neljubazan?"

"Ne mogu da kazati da se sa mnom ponašao kao sa poreznikom, ako na to misliš, ali je za svakog imao po neku lepu reč".
"Treba iz naftalina izvući crno odelo", zaključio je deda. "Taj mora da svodi račune s Bogom".



"Za Katarinu je rekao da se ponaša kao da se ne živi na tačkice, kao da igla još nije izmišljena, već se svaka pocepana haljina odmah mora nositi u Zimsku pomoć. Za tatu je pitao pravi li dugove i glupe primedbe. A za mene mlatim li se još sa Slovenima.

Kad sam kazao da o njima pišem knjigu, predložio mi je da u njoj odgonetnem zašto Sloveni, koji su na Balkanu već hiljadu i trista godina, još nisu uspeli da podignu ni jedan čestit grad. Dobili smo, veli, engleskog poslanika pre engleskog klozeta. Da je bilo obratno, poslanik nam ne bi ni trebao".

"Je li pitao za mene?"
"Još s vrata. Čujem, kaže, da se tvoja Stefanija još uvek pogađa na pijaci. Ima, međutim, i lepih vesti. Katarina mi reče da sutra stiže transport bolesnih zarobljenika iz Nemačke i da je u njemu i naš Đorđije. Posle toga mi je bilo jasno zašto je Arsenije ljut".

"Ma šta mislio o bratu, ne može valjda želeti da istrune u logoru!"
"ne znam. Ako se i obradovao, vrlo se čuvao da to pokaže. 'Svašta' rekao je 'tek štogođ i od tih Nemaca! Kad su ga već tolike godine hranili, mogli su baš i ovo nekoliko meseci.


Sad će nam na račun nekoliko stotina izlapelih soldata svakojako smanjiti sledovanja. Nemačka, najzad, tim ljudima nekog đavola i duguje. Kad neko ko se za rat spremao dvadeset godina, kapitulira posle četrnaest dana, ili kao moj gospodin brat posle tri, zaslužuje, ako ničije drugo, bar zahvalnost neprijatelja'.

A kad sam ga pitao hoće li na stanicu da ga dočeka, rekao je: 'Taman posla! Neka ga dočekuje onaj ko ga je tako spremnog u rat ispraćao"' Katarina će, naravno, ići. Katarina i Mademoiselle Foucault".

"Bio bi red da ga dočeka i neko od nas".
"To bi bilo dobro", rekao je otac. "Mogao bi ti, tata".
"Vrlo rado ali me opet steže moj kuk".

"A ja za pakost imam sednicu Veća. Kako bi bilo da ode Stefanija?"
"Šta ću mu ja? Čoveku treba neko za kofere".
"Kakvi koferi!" rekao sam predosećajući opasnost. "Ne dolazi sa letovanja, nego iz zarobljeništva. Osim toga, na stanici će biti cela familija".

"Onda je ne poznaješ", rekao je deda. "Njegovani idu jedni drugima samo na pogrebe. Kad je stari Stefan umirao, sin je otišao da se oproste. Nije ni oči otvorio. Samo je rekao: 'Malko si poranio, ali si na dobrom tragu'. Ne brini, uostalom, i bez familije biće zabavno. Kažu da će govoriti Otac Srbije".

Otac Srbije nije govorio. Stojeći na rasklimatanom sanduku, zastrtom pirotskim ćilimom, jedinom teritorijom koja nam je posle tri rata ostala od Južne Srbije, zavijao je njegov ministar pravde g. Kujundžić:

"Zahvaljujući predusretljivosti Nemačkog Reich-a i nastojanjima generala Milana Nedića, vi ste se, junaci, povratili danas svojim domovima, ali nemojte očekivati da ćete zateći ono što ste ovde ostavili".

Glas Domovine, prozukao od nazeba, gušio se pod metalnim svodom neba s koga se cedila vlaga i gar. Junaci u zelenkastosivim mahunama šinjela imali su na jutarnjoj svetlosti avetinjski nejasna lica utopljenika. Nije izgledalo da su ovde nešto naročito ostavili da bi ih upozorenje Domovine brinulo.

Brinulo ih je očigledno jedino koliko ih ona misli gnjaviti. U svemu zakopčana, ona ih u tom pogledu nije ostavljala u sumnji. Uprkos gripoznoj indispoziciji, bila je danas govornički raspoložena. Prilika je bila jedinstvena. Ko zna kada će ih opet uhvatiti ovako iscrpljene i nesposobne za zdravo rasuđivanje.

"Tri godine rata prohujalo je zemljom Srbijom, ostavljajući na njoj svoje tragove", izjavila je Domovina pošto se useknula u batistenu maramicu. "Ali upamtite, junaci, jedno: Mi nismo izgubili veru i nadu da će, ako bog da, sve biti bolje".

"Sumnjam dok za ministre imamo ovakve magarce!" rekao je hladno general Đorđije Njegovan. On je, naime, imao svoje sumnje. A kad god ih je imao, držao je higijenskim da ih iz sebe što pre izluči.

To je bila njegova peta po redu herkulska intervencija otkako je sjajnom čizmom ponovo zgazio tlo rodnog Beograda. Peti pokušaj da se nešto preliminarnog reda unese u stvari koje su se u generalovom trogodišnjem odsustvu dale u nekakav tipičan civilni darmar. Najpre je izmarširao šofera što mu ga je benevolentno poslao rođak Teodor:

"Kaži g. ministru da automobil sačuva za sebe. Trebaće mu uskoro. Osim, dabome, ako ne preferira grobljanski". Zatim je širokim generalštabnim pogledom obuhvatio čitavu pojavu svoje domoupraviteljke Mademoiselle Foucault i sa odobravanjem zaključio da izgleda sasvim mirnodopski. (U ratu je, moje dame, najvažnije sačuvati konje, mozak i kondiciju".)

Potom je mene pitao ima li u slobodnoj prodaji raznobojnog grafita potrebnog za njegove studije. Jer on ni tamo ratu nije krao dane. Vršio je stilske korekture svog predratnog dela "Kako sačuvati Jugoslaviju". Činjenica da je Jugoslavija u međuvremenu propala nije ga smela. Znao je da se zemljama kao što je Jugoslavija za propast ne pruža samo jedna prilika. Obišao me je kao konja na vašaru i izjavio:

"Njegovani izgledaju kao da su tek izvađeni iz mrtvačkog sanduka. Ni u sedmi ih poziv ne bih upisao. Za pešadiju si naravno nespretan, za konjicu pretežak. A i ukinuo sam je, uostalom. Ali ako ne kradeš, za komoru bi bio pasent".

Najzad se obratio tetka Katarini: "Šta ćeš ti ovde? Još nisam umro". Odgovorila je da je ovde umesto Arsenija koji principijelno ne izlazi iz kuće. "Moj brat je principijelni idiot", rekao je general, bacajući podmukle poglede na Domovinu, koja je, šmrčući i kijajući, privodila pozdrav kraju:

"Kad se vratite svojim porodicama, pozdravite ih i kažite im da samo red, rad i sloga svih Srba može da nas spase i izvuče iz ove iznenadne bede u koju smo zapali ne svojom nego tuđom krivicom".

"Uglavnom vašom, gospodine!" zaključio je general. "Nađite neki prokleti fijaker! odstupamo!"
"Slušaj Đorđije", usprotivila se tetka Katarina, "to ti nije najpametnije".
"Et c'est ne pas très poli, mon Général".
"Učtivo? Ne, nije učtivo. Rat je, uopšte uzev, prilično neučtiva stvar".

"Ali mi nismo u ratu nego pod okupacijom, čoveče! Rat smo izgubili. Nadam se da si o tome obavešten".
General je otklonio okupaciju kao da skida prah s uniforme: "O tome ne znam ništa. Ja ga nisam izgubio".

Dužan sam da obnarodujem jednu ispravku. U "Novom vremenu" od 21. marta 1944, pod naslovom: "Nov transport stigao iz zarobljeništva" piše:

"Posle toga je ministar Kujundžić prišao zarobljenicima i sa svakim se rukovao". Mirne savesti svedočim da među rukama nije bilo generalove. Domovina je, srećom po oboje, ostala neobaveštena o zdravlju, prilikama i raspoloženju najzapostavljenijeg od svih sinova. ("Za moje zdravlje može da se interesuje samo moj lekar i Ministarstvo vojske".)

Dok se na stanici srdačno rukovalo, mi smo grabili prema Neimaru. Peške, naravno. Generalov plan je po običaju omanuo. Svi su fijakeri već bili unajmljeni. I sad je general, veličanstven i bez regalija, između dve dame, bodro marširao Nemanjinom ulicom. Moja je bodrost, međutim, bila prilično osakaćena prtljagom koji sam nosio.

"Čovek, mladiću, mora da ima svoje principe", objasnio mi je general kad je oterao šofera. Na stanici mi se misao činila sjajnom. Pod drvenim sandukom gubila je ona dosta od ubedljivosti. Principijelnost se očigledno nije uvek isplaćivala. Deda je držao da se ne isplaćuje nikad. "Ako se izuzmu ratovi i kuge, lepi principi su umorili najviše ljudi u istoriji. Ali broj postaje znatno impozantniji ako se ima u vidu da se i ratovi najčešće vode iz principa i da je kuga principijelno neizlečiva bolest". (V deo Ovde)

Crnoberzijanci III deo

"Crnoberzijanci" ili "Kako sam doznao da je građanski stalež napala plesan"
Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 216-223). - Beograd, Partizanska knjiga, 1984, © Borislav Pekić. (II deo Ovde)

III deo

Ta moja lektira je bila jedna od najomiljenijih tema porodičnih razgovora za stolom. Hoću da kažem – za druge. Ja sam je nalazio monotonom. Na opskurna pitanja: "Šta ovih dana čitaš?" – a svi, hvala bogu, znamo šta ona za nežne živce ljubitelja stripova znače – otresitiji sinovi su se branili Srpskim piscima u sto knjiga ili srednjovekovnim bedemom istorijskih romana, u kojima su jedine kako-tako žive ličnosti bili jevrejski menjači Walter-a Scott-a.

Ako ambicioznim roditeljima ni to ne bi bilo dovoljno, uvek se moglo posegnuti za kakvom prirodoznanstvenom studijom, kao što su "Lovčevi zapisi", gde se na malo stranica moglo naučiti sve što čovek treba da zna o izlascima sunca i šta je pri tome nužno osećati. "Jadnici" su takođe bili zgodni.



Mala verovatnoća da ih je iko čitao dopuštala je slobodno lupetanje na temu bede. Obrazovanom potomstvu je posle toga bilo dopušteno da se vrati Flaš Gordonu, Mandraku, Zigomaru, u najpovoljnijem pedagoškom slučaju "Dubrovačkom gusaru", najpopularnijem delu naše renesansne literature.

U tom pogledu ja sam bio u nešto nepovoljnijem položaju od većine vršnjaka. Nisam mogao da lažem. Moji su, izgleda, bili pročitali sve što je ikada ijedna budala na ovom svetu napisala. Ispalo je da na pitanje: "O čemu se zapravo radi u toj 'Vodenici na Flosi'?" nije vredelo odgovoriti: "O životu jednog mlinara na reci Flosi".

Niti su se "Zli dusi" baš olako mogli proturiti kao spiritistički priručnik koji je sastavio jedan ruski hiromant. (S "Ratom i mirom" i "Idiotom" bilo je lakše. Dok se ne zađe u pojedinosti, moglo se kazati da je tu reč o ratu, miru i idiotima uopšte.)

Ja sam stvarno ponekad morao i da čitam. Nevolja je bila u tome što većina pisaca mojoj benevolenciji nije davala nikakav podsticaj. Nešto od života nalazio sam u Balzac-ovoj "Banci Nisenžak" i Zolinom "Novcu", gde se čovek mogao obavestiti o svemu što se ticalo Bantou-ove afere. U "Propalim iluzijama" je takođe bio vrlo zanimljiv Charden & Ribampre-ov posao sa štamparijom. Uistini korisne poduke mogle su se dobiti jedino iz trgovačkih almanaha, privrednih rubrika po novinama i knjigama o John Law-u, Staviskom, Ford-u, ajkulama velikog business-a.

Pogledajte ove naslove:

"Četrdeset šesta glava o strahovanju klepetušanskom i mačkovskom strahu koji je Don Kihot zadobio u toku zaljubljenosti zaljubljene Altisidore". "Kako je Pantagruel podigao toržestvo-trofej u spomen njihovih podviga, a Panurgije drugi trofej u spomen zečeva; kako je Pantagruel malim prdežima izrodio čovečuljke a puvanjcima ženetuljke". I "Kako se Panurgije uznemirio pa se odrekao nošenja svog veličanstvenog nakurnjaka".

Uporedite ih sada sa ozbiljnim znanjima i duhovnim uzbuđenjima što vas čekaju pod naslovima:

Plemićki multimilioneri. Jeftina zemlja. Krupp-ov monopol. Holstein-ovi berzanski poslovi. Sistem Duisburg. Uticaj oglašivača. Organizacija Hugenberg-ovih koncerna. Stevenson-ov novinski koncern. Borba novca protiv većine. Privreda i diktatura. Mađarski falsifikatori franaka. Deterding se pojavljuje na pozornici. Poreske utaje.

Znaćete na šta mislim. U protivnom, produžite da se upoznajete s načinom na koji je Pantagruel malim prdežima proizvodio čovečuljke a puvanjcima ženetuljke, a pametne ljude ostavite da uče kako se prave pare.

Ali sa mađarskim falsifikatorima franaka i sistemom Duisburg nije se moglo za porodični sto a da to ne izazove fras Svetog duha kod oca, žilav otpor načela dobrog odgoja kod majke i dedinu cincarsku zajedljivost.

"Šta ima novo?" pitao bi otac kao i obično.
"Duplikati tekstilnih bonova neće se izdavati".
"Piše u novinama?"
"Ja to nisam pročitao", rekao bi deda.

"Nisi ni mogao. Ti čitaš samo izveštaje Glavnog stana Vođe Reich-a. A ovo je saopštenje Centrale za tekstil.
"Kakva su to posla?" naljutio bi se otac. "Dok drugi u tvojim godinama na istorijskim romanima razvijaju maštu, ti čitaš saopštenja Centrale za tekstil!"

Deda je nabraja: "Centrale za stoku, meso, masnoću. Centrale za kožu. Centrale za hemijske proizvode. I ostalih Centrala našeg sjajnog života. Ja lično smatram da to razvija maštu bolje od svakog istorijskog romana. Tera je, naime, da zamišlja stvari koje nemamo, blagodareći tome što umesto njih imamo Centrale.

"Šta ti na to imaš da kažeš? Zar ne misliš da DIRIS-ove naredbe baš i nisu najbolje štivo koje se danas može naći?"
Ovo nisam mogao poreći: "Znam, tata, ali šta mogu kad Berza ne radi pa nema berzanskih izveštaja.
Majka je pitala: "Šta on hoće time da kaže?"
"Da bi umesto DIRIS-ovih čitao berzanske izveštaje".

"Zaboga, Mihajlo, zašto povodom toga nešto ne preduzmeš?"
"Koliko ja prost vidim", rekao je deda, "mogao bi jedino da poradi na otvaranju Berze".
"Sad opet ne razumem tvog oca. Ne razumem nikog. Ja se u vašoj konverzaciji uopšte ne snalazim.
"Niko se ovde ne bi zezao kad bi znao da je tropa ako izgubi svoje bonove za krpe". Intelektualci su mi išli na živce.

Majka upravi prst na mene: "Eto. Ja opet polovinu njegovih reči ne razumem".
"Pročitala sam u novinama da je otkriveno jezivo masovno ubistvo". izjavila je sestra. Sa odvratnošću je žvakala nešto što nam je predstavljeno kao meso.
"Gde?"
"U Parizu. U ulici Lussiere 21".
"Ti Nemci baš ne znaju šta je dosta". rekla je majka.
"Deda bi najviše trebalo da brine. On je taj koji gubi bonove".

"Ovog puta nisu Nemci. Neki dr Petiot. Ubijao ih je u lekarskoj ordinaciji u ulici Caumartin, a onda, preobučen u biciklistu, prenosio biciklom sa prikolicom u ulicu Lussierre".
Deda je to proglasio neracionalnošću: "Da ih je lečio, postigao bi isti rezultat bez ikakvog skandala".

"Ja nalazim da je za sve to kriv onaj Arsenije", rekla je majka.
"Koješta. Čovek živi u Beogradu. A ni bicikl ne vozi".
"Mislila sam povodom Aleksandrove lektire. On mu puni glavu trgovinom. I šta to znači preobući se u biciklistu? Kakva je sad to naročita biciklistička odeća? Nije leševe prenosio balonom da mu treba naročita odeća. Neizostavno bi trebalo sa njim razgovarati".

"Mislim da je to i policija htela, ali je čovek u bekstvu, mama".
"Govorim o Arseniju, zaboga. Je li, Mihajlo, hoćeš li razgovarati sa Arsenijem?"
"Neka me bog sačuva. Kod njega ne bih ni po dug. Pre bih u rue Caumartin".
"Sad je to lako reći. Doktor više ne ordinira", kazala je sestra.
"Landry je u svoje vreme ubio jedanaest verenica", sećao se deda. "Weigmann je 1937. u predgrađu Pariza zadavio šest. Dokle je taj tvoj doterao?"

"Do dvadeset pet".
Deda je izveo zaključak: "Vidi se da živi u novoj Evropi gde je sve monumentalno".
Sestra je konsultovala novine: "O monumentalnosti, međutim, ništa ne piše. Žene su istesterisane vrlo sitno".
"Šta ovo znači, Aleksandra? Kakvi su to razgovori za ručkom?"

"Slušaj Stefanija", usprotivio se deda, "ja ovde ne vidim nikakav ručak. U evropskom smislu, mislim. Ja, naravno, ne znam šta vi jedete, ali meni je očigledno dopao papir na kome Direkcija za ishranu štampa svoje saopštenje".

Majka je ponovo urgirala da se povodom mene ide kod čika Arsenija. "Nekima za ovim stolom", rekao sam, "stvarno ne bi naodmet bilo da sa njim razgovaraju. Možda bi od njega doznali da se od 1941. u Beogradu ponešto izmenilo ..."

"Otkud taj zna šta se izmenilo kad ne izlazi iz kuće?"
"Za mene se ništa naročito nije izmenilo", kazao je deda.
"Dabome da nije", primetio je otac. "U ledeno doba Beograd nije ni postojao".
"Čika Arsenije kaže da će onaj ko na vreme ne uoči šta se izmenilo završiti kao bankrot".

Otac se nije slagao: "Tako on misli. Uostalom i mora. Ima četrdeset kuća a mi samo jednu".
"Ja ne vidim", rekla je majka sumnjičavo, "nikakvu bitnu razliku. Sasvim je svejedno ako te izbace iz četrdeset ili jedine kuće.
"Badam se da neće ići tako daleko", nadao se otac.
Sestra nije bila optimista: "Ništa se ne zna. Dr Petiot je u svakom slučaju prilično daleko otišao. A nije bio čak ni komunista. Samo član Socijalističkog generalnog saveta i obijač poštanskih sandučića.

"Za druge ne znam", rekao je deda, "ali ja nisam ništa učinio zbog čega bih se bojao".
"A ti?" rekao sam radoznalo.
"Zašto i ja?"
"Zato što taj odgovor poslednjih meseci čujem prilično često".

Deda je, naravno, bio u pravu, ali se uprkos tome, slušajući ljude, dobijao utisak da svet pod okupacijom funkcioniše nekako sam od sebe. Kao volšebni voz bez vozovođe, konduktera, ložača, signalnog i staničnog osoblja. Čak i bez Voznog reda. Voz krcat putnicima neobaveštenim o smeru u kome se kreće, ni o razlozima zbog kojih se kreće. Niko ni o čemu ništa nije znao. Niko ni u čemu učestvovao. Niko ništa učinio. Za obedima je otac tom magičnom formulom otklanjao majčine molbe da se, umesto dolaskom Slovena na Balkan, pozabavi malo našim odlaskom sa njega. Ni on, naime, ništa nije učinio zbog čega bi morao da ode.

"Ništa nije učinio ni stric Teodor. Ni ostali naši rođaci i kućni prijatelji. Ni oni nisu ništa učinili".
"To je istina", složio se deda. "Samo ja stvarno nisam ništa učinio". Zatim je posle izvesnog vremena dodao zamišljeno: "Jedino ne znam hoće li to biti dovoljno?"

Tako je dogovor o mom literarnom obrazovanju završio među istesterisanim pacijentkinjama dr Petiot, član Socijalističkog generalnog saveta i obijača poštanskih sandučića opštine Villeneuve-sur-Yonne. Ni drugi razgovori na tu temu nisu bolje prošli. Jednom je deda izneo mišljenje da je idiotima najlakše da prežive. Nije bilo sumnje da u tome vidi moju najveću šansu.

"Ne bi bilo rđavo privikavati se fizičkom radu".
"Zašto?" pitala je majka. "Mislite li da neće biti dopušteno držati poslugu?"
"To ne znam", rekao je deda, "ali mi je Arsenije pričao kako su 1917, u Solovkinu ugledne građane najpre izvodili da krče ruševine".
"A zatim?"
"Zatim su ih likvidirali".
"Ne vidim, onda, nikakvog smisla da već sada kvarim ruke," rekla je majka. U izvesnim stvarima bila je praktična.

Ni tada, kao ni u ostalim prilikama, sramno pitanje mog obrazovanja nije moglo biti izvedeno na čistinu. Niti je povodom toga mogao biti donet porodični zaključak. Još manje propisane mere da se izvučem iz odvratne materijalističke mreže Holstein-ovih berzanskih špekulacija i uvučem u Panurgijev veličanstveni nakurnjak Duha.

Zdrave se odluke u našoj kući nisu mogle upriličiti ni povodom drugih dilema. Do njih se jednostavno nije stizalo. Redovno smo, na primer, debatovali o odlasku iz Beograda, a da se od njega, ni posle bombardovanja, stopu jednu nismo mrdnuli. Kad god smo zamišljali da putujemo na zapad – tradicionalnim pravcem porodične argonautike – uvek bi se, poput Saveznika kod Monte Cassino-a, zaglavili među neke idiotski optimističke naslove po novinama:

"Stav Rumunije je jednostavan: Rumunija stoji na stanovištu prava i časti". (Stanovište je, naime, u očiglednom pomanjkanju tenkova, trebalo da zaustavi ruske divizije.)

"Britanske trupe u Burmi u punom povlačenju". (Nije, dakle, vreme posetama.)
"Snažna erupcija Vezuva". (Za slučaj da se za bežanje predloži Italija.)
"Ponovna povreda švajcarskog vazdušnog prostora". (Ako neko baš zapne za tu zemlju.)
"Englezi ukrali sliku sa Hvara". (Ako bi se povlačilo sa stvarima.)

"Briga za budućnost malih izbeglica – lep primer beogradskog kafedžije koji su i drugi prihvatili". (Dokaz da i naši ljudi imaju dušu i da, s obzirom na tu novost, sve možda i neće biti tako strašno, ako nečega uopšte i bude. Ispadalo je nekako da nam rakovački kafedžija Sofronije Saboljević, zvani Bata, kao staležu pruža veće garantije od Britanske Imperije.) (IV deo Ovde)

Crnoberzijanci II deo

"Crnoberzijanci" ili "Kako sam doznao da je građanski stalež napala plesan"
Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 213-216). - Beograd, Partizanska knjiga, 1984, © Borislav Pekić.
(I deo Ovde)

II deo

O tome čime je ovaj grad raspolagao godine 1944. najnepristrasnije će nas obavestiti takozvani "Mali oglasi". Njihovoj strani u "Novom vremenu" posvećivao sam dobar deo svojih trgovačkih studija. Ali i bez obzira na poslovni interes, oglasi su bili zanimljivo štivo. U svakom slučaju nadahnutije od Starih srpskih Biografija i Hagiografija. Moram priznati, duhovnoj reputaciji na štetu, da me je i najskromnija rubrika "Kupo-prodaje" uzbuđivala dublje nego što je to ikad pošlo za rukom Pajsiju ili Konstantinu Filosofu.

O vi mali, dražesni crni leptirići Ponude i Potražnje, s čijih se krilca otire masna štamparska boja! Budale su se nadale da ste posmrtni oglasi srpske trgovine! A u vama je bila sva njena duša! Duh Trampe! Duh Svetske trgovine! Vampirski duh Profita! Sve dok vi budete živeli, Račun će vladati svetom! A sve dok se računa, ima života, ima nade!



Pogledajte samo nekoliko od tih zanemarenih remek-dela ljudske imaginacije i volje za životom, uzetih bez naročitog izbora samo iz dva-tri martovska broja "Novog vremena":

"Prodajem venčanicu, beli kombinezon, zlatan prsten i kofer". (Kakva klasična konciznost! Kakva izražajnost! Tamo gde bi vas drugi ugnjavio ispovestima, dama je upotrebila samo osam reči. Očigledno se spremala za svadbeni put kad je doznala da joj je verenik svinja.)

"Lutkice – zvečke i mađioničarske kartice po odobrenim cenama ustupam gospodi trgovcima". (Homer je na početku "Ilijade" napisao: "Srdžbu, boginjo, pevaj Ahileja, Peleju sina ..." U čemu je sad prednost ove ratničke invokacije nad trgovačkom mog oglasa? Ja je ne vidim.)

"Mlinski kamen od 42 cola prodaje se na telefonu 43 114".
"Cokule polovne 43 povoljno".
"Jedan muški crni iberciger koji može biti i zimski kaput". (Možda na ekvatoru!)
"Lepo održavana klozetska šolja sa politiranim hrastovim poklopcem i mesinganom drškom". (Poruka nije sasvim jasna ali je nesumnjivo da potiče od nekoga ko živi u otmenom predgrađu i može da "ide" i u baštu. U širem ekonomskom smislu, klozetska šolja je prethodnica zlatnih vilica srednjeg staleža.)

"Trebaju mi veliki koferi smesta". i
"Prodajem sve posle podne. Knjeginje Ljubice 7, prvi sprat".
(Oglašivači su shvatili šta je vojni komentator DNB-a g. Martin Hellensleben hteo da kaže kad je glavnim nemačkim oružjem na Istočnom frontu proglasio "spretno iskorišćavanje prostora kojim se protivnik prisiljava na zamoran marš".)

"Higijenski pojas za spušten stomak prodajem hitno". (Mudar zaključak. Bolje je imati pun spušten, nego podignut prazan stomak.)
"Zeca za priplod jeftino".
"Prodajem violinu, komplet muško žaket odelo sa prugastim pantalonama". (Orkestar je raspušten zbog odlaska u koncentracioni logor ili Službu rada.)

"Šešir sa krepom za crninu". (A pokojnik sahranjen. Ne vidi se, međutim, da li je prethodno i streljan.)
"Lavor, bokal i seljačka marama. Žorža Klemansoa 50, vrata 9, od 10-12 i 3-6". (Javlja se najzad i radnička klasa. Ponuda je skromna, ali je optimizam tu.)

Oglasi sa zadnje strane novina, ako ste ih umeli čitati, po pravilu su vam pružali verodostojnija obaveštenja o stanju stvari od ma kako mudro sročenog uvodnika sa prednje.

Ako ste bili odsutni iz grada, za bombardovanje niste morali doznati samo iz krupnog naslova: "BEOGRAD OPET U CRNO ZAVIJEN". Dovoljno je bilo da zapazite kako je kućevlasnik g. Uzunović, koji je tri nedelje uzalud nudio na prodaju svoju palatu, bez ikakvog logičkog povoda, a pod istom adresom počeo da reklamira: "prazan plac, dobro očuvane cigle, ostali građevinski materijal i upotrebljiva hrastova vrata raznih dimenzija".

Na drugoj strani "Novog vremena" na dan proletnje ravnodnevice godine 1944, u rubrici "Poslednje vesti", a pod naslovom "Nemački pokreti odvajanja na jugu Istočnog fronta", možete pročitati sledeće mišljenje vojnog komentatora DNB-a, gospodina Martin-a Hellensleben-a:

"Prilikom pokreta koje su Nemci već nedeljama vršili na južnom odseku, a ranije na severnom odseku Istočnog fronta, a koje bez sumnje nameravaju da nastave, ne radi se više samo o čistom ispravljanju fronta. Ovo shvatanje se mora nametati objektivnom posmatraču operacija na obe strane, pošto one tako teku već od početka jula prošle godine. Oružje koje Nemci od toga doba sa uspehom upotrebljavaju sastoji se u spretnom iskorišćavanju prostora koji su osvojili na taj način da svog brojno nadmoćnog protivnika prisiljavaju na zamoran marš ...

Nemci pokušavaju, i to je očigledno smisao njihovog sadašnjeg poduhvata u južnom odseku fronta, da stvore platformu za jedno rešenje svih vojnih problema postavljenih celokupnim ratom, koje će biti u istoj meri iznenađujuće koliko i puno energije ..."

Zaista je potrebno imati prilično energije i bar do izvesne mere biti obavešten o enigmatskom jeziku vojne strategije da bi posmatrač, na čiju objektivnost g. Hellensleben računa, shvatio kako to Nemci zapravo već od jula prošle godine na Istoku dobijaju batine i da je "prisiljavanje brojno nadmoćnog protivnika na zamoran marš" fini generalštabni eufemizam za prašenje peta pred njim.

Ali ako se okrene zadnja strana istih novina, dileme nema. Od 124 oglasa u rubrici "Kupo-prodaja", 23 nudi placeve i kuće, koje, međutim, ni jedan jedini ne kupuje. 20 ih reklamira plemenito krzno, stilski nameštaj, skupocene orijentalne tepihe, robu koja se traži samo u 5. Na drugoj strani, 8 oglasa plaća visoku cenu za plemenite metale i drago kamenje, koje niko ne nudi. U oblasti muzike, gde se najdublje izražava duša naroda, promena raspoloženja je upadljiva. Beograđani se rasterećuju patricijskih klavira za račun plebejskih "armunika".

Sve u svemu, samo u jednom okupacijskom datumu, gotovo polovina oglasa prodaje nepokretnosti ili upadljivije građanske mobilije kao što su bunde i tepisi, a kupuje zlato i drago kamenje, vrednosti podobnije za skrivanje i prenošenje. A to vas poštenije od g. Hellensleben-a iz Deutsche Nachrichten Biro-a obaveštava da dolaze Rusi. Dodaci "hitno", "odmah", "okasion", sve češći i urgentniji, u to vas još čvršće ubeđuju.

Ukoliko se Istočni front bude sve življe kretao prema zapadu, proporcija ponude i potražnje sve će se više popravljati u korist ponude, dok najzad, početkom oktobra 1944, na beogradskom tržištu ne ostane nijedan kupac, dok se oglasna pijaca ne pretvori u unison konvulzivni krik prodaje, u mrtvom kazanu trgovine, bez ijednog ehoa potražnje.

Svakim je danom bilo sve više raspikuća, sve manje čuvarkuća. Pogotovu aspiranata na uglednu titulu kućevlasnika. Stilski je nameštaj, ogrnut pokrovom persijskih tepiha, uz škrgut čaršijskih predaka, što su ga decenijama sakupljali, odlazio budzašto, kojekuda i kojekome, da salone građanske klase ostavi puritanski prazne za puritanski osetljivo oko nove vlasti.

Iz najdubljeg oluka Svojine, kao sa dna obijenog srca, potekle su oglasnim stranama reke kristala, porcelana, srme i srebra, da se bez staleškog zazora, na čisto humanoj osnovi, premda malko odocnelo, pomešaju sa narodnom imovinom – polovnim cokulama, rasparenim odelima, kunićima za priplod, federmadracima, plehanim furunama, lutkicama-zvečkama i ibercigerima koji se mogu nositi kao zimski kaputi.

U svetlosti naročitih pogleda komunista na privatnu sopstvenost, drugi se ishod i nije mogao očekivati.
***
(III deo Ovde)

Crnoberzijanci I deo

"Crnoberzijanci" ili "Kako sam doznao da je građanski stalež napala plesan"
Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 206-213). - Beograd, Partizanska knjiga, 1984, © Borislav Pekić.

Napomena: Ovo su odlomci prve verzije okupacijske hronike "Crnoberzijanci" pod naslovom "Kako sam doznao da je građanski stalež napala presan" kao ilustracija razmišljanja na temu "Dokument, dokumentarnost i umetničko delo". (Delovi preuzeti iz lista "Novo vreme", 1941-1944, nisu UVEK korišćeni u izvornoj formi, već su prilagođavani literarnim potrebama i menjani u pojedinostima ili su sasvim preoblikovani u naraciji i dijalogu.)

I deo

24. maja 1941. godine Kreiskommandatur-a Beograda je izdala svoj prvi "An die Bevölkerung Belgrads":

"Od strane nemačke oružane sile sve češće su žalbe da civilno stanovništvo u odnosu sa nemačkim oficirima i vojnicima ne pokazuje ne pokazuje njima dužnu pažnju i poštovanje. Naročito se sve više primećuje da jedan veliki deo stanovništva u pešačkom saobraćaju ne pokazuje nimalo sklonosti da se skloni, nego često na drzak način preprečava put. Kreiskommandatur-a upozorava stanovništvo da će ubuduće protivu istupa ove vrste postupati sa svom strogošću".

Otac je pokupio svoje vizantološke knjige i, pokazujući dužnu pažnju prema nemačkoj oružanoj sili, povukao se iz pešačkog saobraćaja Srba u VII vek da dočekuje Slovene.



Deda je uzeo svoje i iščezao u glacijalnim mećavama pleistocena, mučen sumnjama da li se, posle svega, isplatilo napuštati prijatno društvo mamuta i paštiti se oko civilizacije u kojoj će biti manje bezbedan nego usred prašume.

Majka se nije odvažila na dalek put. Otišla je u salon gde je u srebrnom okovu porodičnih albuma čuvala od propadanja lični svet. U naš se vraćala jedino da "održava izvestan nivo", svira Mozarta, od oca zahteva konačno povlačenje sa Balkana, i mene sprečava da se baš sasvim ne pretvorim u majmuna.

Sestra je, naprotiv, odmaglila u budućnost, ostavljajući za Nemce po trotoarima i nas za porodičnim stolom tek nešto malo od svoje sanjalačke rasejanosti.

Od cele porodice, pod efektivnom nemačkom okupacijom i na putu nemačkoj oružanoj sili prilikom njenog pešačkog saobraćaja, ostali smo samo ja i terijer Simeon.

S mojima sam se viđao u apotekarskoj meri. Koliko je bilo nužno da se osećamo familijom, a to je u ono vreme značilo: ljudima koje ujedinjuje ista neprilika i koji na Crnoj berzi nastupaju mahom kao jedna firma. Roditelji su pretežan deo vremena provodili u duhovnoj bežaniji. U okupirani Beograd svraćali su samo dva puta dnevno. U podne da jedu, prelistaju novine i raspitaju se dokle su od juče došli Rusi. Uveče da jedu, saslušaju šta ima BBC da izjavi u pogledu uređenja buduće Evrope i odsviraju svoje note u porodičnom kamernom orkestru. (Prema dedi, familijarno struganje pronađeno je u Beču. Industrijska revolucija je pretila da razori građansku porodicu. Našlo se da ništa tako ne ujedinjuje kao varenje iste večere i pokušaj nekoliko diletanata da usaglase neveštine.)

Mojim matorcima, građanima od poseda i znatnog intelektualnog ugleda, stanje se čak i za domaće prilike činilo preterano sumanutim, a pravac porodične magnetne igle krajnje obeshrabrujućim. Ali meni, šesnaestogodišnjem klipanu, trenutno sastavljenom od kostiju, bubuljica, smisla za trgovinu i jake polne mašte, bezobrazno nezavisnom od staleških posledica "neumitnog hoda istorije" oličenog u "onim crvenim banditima iz šume", iako sam jedini bio pod stvarnom okupacijom, sve u svemu nije bilo rđavo.

Bio sam Kentaur. Jednom polovinom melanholik, mesečar na opasnoj ivici duševnog krova na kojoj se hodanje produžuje kroz vazduh i gde se pacijent do te mere spaja sa sopstvenim priviđenjima da mu svet izgleda potpuno drugačijim nego ijednom živom stvoru, a njima on kao savršen idiot. Drugom polovinom, međutim, bio sam, kao i svi moji preci, trgovački duh. A to znači da je logika imala za mene vrednost samo ako dovodi do zaključka od kojeg se može imati neka vajda.

Ja, na primer, nisam obožavao logičku formulu gravitacije zbog njene harmonične lepote, već što mi ne dozvoljava da odletim u vazduh. Činjenica da dve mase ne mogu zauzimati isti prostor vredela je za mene jedino ukoliko me je sprečavala da uđem u tramvaj. Ukratko, ako sam manji deo dana provodio zevajući, kao sanjar, tokom većeg bio sam račundžija. (Dihotomija je u stvari bila prividna, jer sam i sanjao o parama.)

Zoomorfna osobina, pomoću koje mravojed, onako spretan sa mravima, i ne pomišlja da poliže slona, odlika da se zanemaruje sve što nije od koristi a da će štetiti ničim ne preti, krunska za dobrog špekulanta, redovno pripisivana Njegovanima, a kod moje porodice nekrotizirana dugotrajnim bavljenjem tricama i kučinama nauke i lepih veština, u meni se, izgleda, obnovila u punom simeonskom sjaju, što je našem romejskom genosu onako uspešno osvetljavao put dok su još kao jirologosi, torbari, turcici negotiatores (Tütkische Hadelsleute) "na malo, ulne, libre i komad", krmanili privrednom konfuzijom Balkana i Panonije.

Kao stidna bolest, zvana doduše dok je valjala "smislom za realnost", "trgovačkim duhom", ili prosto "cincarskom trezvenošću", koja, prezrivo preskačući razmažene generacije testamentarnih ljubitelja umetnosti i gubljenja vremena, kad svi veruju da je neumesnim trošenjem izlečena, poslednju žrtvu nađe u nekom beznačajnom potomku, i to godine 1944, u doba kad su izgledi za njenu poslovnu upotrebu bili ravni nuli.

"Trebalo je da se rodiš u zlatno doba stoprocentne kamate" rekao mi je deda. "Zelenaštvo deluje danas reptilski".
Bio je zlovoljan što sam podigao cenu rezanom duvanu za lulu, koji sam za njega nabavljao.
"Na kraju krajeva ja sam ti neki prokleti deda!"
"Zato na tebi tako malo zarađujem" objasnio sam ljubazno.
"Zar ne bi mogao, bar na meni, ni to malo da zarađuješ?"
"Isključeno. To bi mi ubilo svako samopoštovanje".

Rastao sam u magičnom okupacijskom trouglu. Glad me je odvodila u mahagonu trpezariju, gde se na hroničnoj nuli jelo u rukavicama i pod šeširima i gde je u lušatijsko gluvo doba noći iz velikonemačkog Blaupunkt-a, sa anglovampirskim optimizmom nečeg neuništivog, odjekivao grleni malosrpski glas g. Harrison-a sa BBC-a; SAS – Komanda savezničke strateške avijacije potiskivala me je pod zemlju, u porodično sklonište smešteno u podrumu naše kuće u Krunskoj, gde sam putem bombi od hiljadu kilograma podučavan o praktičnom značenju slavne formule o "slobodnom padu tela kroz prostor";

a roditelji me slali u Treću mušku realnu gimnaziju, gde su me rezignirani posvećenici "najplemenitije poziva na svetu", s bednim uspehom uostalom, protivu životnih nevolja pokušavali impregnirati znanjima, za koja su obavešteni školski krugovi, pušeći u klozetu, tvrdili da će posle revolucije biti neupotrebljiva, premda ja ni pre nje nisam znao šta bih pametno započeo sa "dubljim razlozima oštrog otpora hanzeatskih gradova Njegovoj ekselenciji vojvodi od Albe de Medina Sidonije", niti sa glagolima, čak i ako mi nekim čudom uspe da ih nađem u rečenicama: "Sunce se spuštaše na zaranke. Marko izvadi pištolj iza pojasa. Konj, plašljiv, okrete se i skoči ulevo. Pištolj puče. Miloje lednu. Neka strava prođe ga celim telom".

Meni se u stvari činilo da sam u školi oduvek. I to uvek u prokletom V razredu, jednom od neparnih čudovišta obrazovanja kojima je nastavni program stavio na srce da umore svaki otresitiji i nezavisniji duh. (I da ga ozledi, III obogalji, V smrtno rani, a VII mu zada Coupe de grace.) Ali, razume se, iako je ovo Balkan na kome je sve moguće, tako nešto ipak nije. Morao sam i ja prelaziti iz razreda u razred, samo to nisam zapažao, kao što moribund od kuge, obuzet beznađem, ne primećuje da je umesto nje dobio koleru.

Najveći deo vremena, međutim, provodio sam baveći se "podrivanjem ekonomske stabilnosti nove Evrope" Crnom berzom, rafiniranim načinom koji su smislili Francuzi da se ne bi morali petljati sa bombama.
***
"Samo jedno HALO i mi smo već u vašem stanu da procenimo i otkupimo sve što imate na prodaju. Grad Braničevo, Pašićeva 7 (ugao), tel. 27-585" i

"Zlatne zube kupuje zlatar Dejanović. Kralja Aleksandra 6".

Anonse su, nema sumnje u najboljoj čaršijskoj tradiciji. Teško je poverovati da bi im odoleo iko kome je godine 1944. išta još za prodaju ostalo. Osim zlatnih vilica, naravno, a o njima se srećni vlasnik, kad god je hteo, mogao sporazumeti sa g. Dejanovićem.

Ali moja gimnazijska firma, bedni meteoriti u moćnim maglinama beogradske Crne berze, prinuđena da se poput orahove ljuske omražene privatne inicijative provlači između podvodnih stena "An die Bevölkerung Belgrads" Kreiskommandantur-e, naredba Vlade narodnog spasa, saopštenja Direkcije za ishranu grada, propisa Komesarijata za cene i nadnice, kreditne suše i familijarnog ugleda, nesaglasnost sa trgovinom "na malo, ispod tezge", nije mogla svoje usluge da preporučuje na oglasnim stranicama listova.

Reklamu su besplatno obavljale mušterije, udružene sa hroničnom oskudicom svega što je Beograđane posle Ujedinjenja držalo u uverenju da su, uprkos pakosnim sumnjama, pripadnici evropske civilizacije.

Planska privreda je većinu mirnodopskih proizvoda proglasila zabludama plutokratskog duha, profita i komfora. Ostatak je služio ratu, kojim će Nova Evropa svojim indoevropskim nadljudima obezbediti hiljadugodišnje carstvo u zodijačkom znaku Vodolije.

Evropljani su u međuvremenu gulili proju, pili kafu od hrastovog žira, odevali se u presovanu koprivu, obuvali drvenjake, duvan zavijali okupacijskim novinama, zagrevali se "radom koji oslobađa" i zabavljali saznanjem da im sve te prednosti zdravog nad korumpiranim društvom zagarantovane produkcijom najsavršenijih topova na svetu. Čistokrvni Arijevci su manufakturno proizvodili prvoklasno oružje i nešto sumnjivija totalna rešenja. Ostali narodi proizvodili su uglavnom neprilike i mrtve.

Što se tiče Srba, naš je rasni status bio nekako labavo, neodređeno regulisan. Kao da je i eugenika vodila računa da se bavi Balkanom, evropskim slepim crevom, na kome je u Zlatna pelaška vremena sve bilo moguće i gde su se milenijumima smenjivale mitske nelogičnosti, orijentalne konfuzije i slovenske nepredvidljivosti. Dokumenta dokazuju da smo kao brahikefalni neandertalci, zanemarujuće razvijeniji od orangutana, boljševičkih komesara i Jevreja, bili određeni za eksterminaciju.

Onda se zbilo slavno balkansko čudo jednom i u našu korist. S peškirom i sapunom od kamena zaustavljeni smo na samim vratima istorijskog krematorijuma, od strane Reichsführer-ovih merača lobanje izmereni kao Dinarci i proklamovani Indoevropljanima pre Mongola, koji su čast da se zovu "titularnim Nordijcima" stekli tek 1945, kad ona više i nije bog zna šta vredela. Mog rođaka, ministra Teodora, rasni je preobražaj učinio vrlo ponosnim, premda je on i kao brahikefalni orangutan mislio o sebi najlepše. Većina Srba, međutim, promenu krvne kakvoće nije ni opazila. Nastavila je da živi na balkanski, usudio bih se reći drevni muftaški način, ne proizvodeći za Novu Evropu ništa do neprilika.

Nemaština je svakodnevno formirala lakardijaške spojeve između potrebe i stvarnosti. Ako bi se posle epskih muka čovek domogao četkice, kalodont nigde nije mogao naći. Ako je sa žiletima bio bolje sreće, nedostajalo mu je sapun za brijanje. Retko se raspolagalo i duvanom i šibicama. Kafa i šećer se u šolji nisu sretali. Jedno je uvek bilo odsutno. S koncem koji se jedva nabavio. nije se imalo šta šiti. Kad ga niste imali, dobijali ste ispod ruke štof.

Dugo ste izbegavali konjsko meso, jer niste imali zlata za vilicu. Kad ste smogli zlato, mesa je nestajalo. Pojavilo se opet kad su vaši zubi otišli g. Dejanoviću. Najčešće, međutim, do ovako ekstremnih neprilika nije ni dolazilo. Najčešće niste imali ništa. Ništa osim nepostojane uspomene da ste jednom, jako davno, možda samo u snu, u neobičnoj fantazmi, bili čovek, građanin, neko, ali i ta je uspomena vremenom čilila.

Kroz puste radnje, iza prljavih izloga zaraslih u DIRIS-ove plakate kao u bele kraste tajanstvene bolesti, šunjao se izbezumljeni Duh trgovine, igrajući se da prekrati vreme dirkama zarđalih registar kasa, koje su kao začarane izbacivale u saldo uvek samo nule. Ni Crna berza, o kojoj su reporteri rođaka Maksimilijana, pijući kafu kupljenu ispod ruke, pisali za "Novo vreme" s patriotskim ogorčenjem i stidom, više nije bila kadra da zaustavi reverzibilan proces vraćanja Beograda u doba kada je u njemu živelo više pasa nego hrišćana i kada su, blagodareći tome, prvi privredno bolje stajali.

Rog izobilja kontrabande se iscrpao. Zlatna žila crne trgovine se rapidno se tanjila. A kad su se pred Božić na podzemnoj licitaciji pojavile prve pozlaćene vilice srednjeg staleža, deda je rezignirano izjavio: "To je kraj".

Neutralni statistički godišnjak opisao bi stanje kao granično sa ekonomskom agonijom. A ako se zahteva pesnička slika, ono je ilustrovalo zamišljeno vreme, u kome bi Beograđani, u očekivanju da iz Terazija šikne novi Paratetis, svoje potrebe smotreno prilagođavali najrudimentarnijim uslovima života.

I sad, kakvu je prokletu zaradu, kakav poslovni prosperitet mogao očekivati crnoberzijanac na malo, kakav sam tada bio, u zemlji čiji se privredni život, sudeći po novinama, sastojao od:

"Podele drva penzionisanim oficirima. Snabdevanja maloprodavaca taksenim markama. Deobe drvenih cipela siromašnoj radničkoj deci. Vraćanja isteklih karata za kondenzovano mleko. Prodaje na veliko hrastovog žira – nezamenjive zamene za kafu. Regulisanja čupanja tekstilnog materijala. Podele kanapa preko Crvenog krsta. Tečaju za izradu drvene obuće. Prodaje zarobljeničkih kutija od talas hartije. Proizvodnje oksigena radi dobijanja karbida za osvetljenje. Deobe smokava za Uskrs".

Kakve je luksuzne prohteve mogao da ima grad čije su novine sa ponosom objavljivale da su "Beograđani na vreme počeli sa setvom"?

Čime je za ozbiljnu trgovinu raspolagao grad koji je prema "Novom vremenu" od 28. marta 1944. za krađu imao "posteljne čaršave i haljine nekadašnje šaptačice Narodnog pozorišta u Sarajevu, gospođe Drage Mišić iz Stevana Sremca 10"?
*****
(II deo Ovde)

Čovek koji je jeo smrt VI deo

Pekićeva Facebook stranica


Čovek koji je jeo smrt (VI deo)
Priča je štampana u knjizi Novi Jerusalim, Beograd, Nolit, 1988, © Borislav Pekić
(V deo Ovde)

8. juna, u Messidoru 1794, održana je na Marsovom polju svetkovina Najvišeg bića.

Bio je to jedini Popierov slobodan dan, jedini u kome nisu radili ni on, ni Revolucionarni sud, ni giljotina. Predvođeni Fouquier-Tinvilleom, časnici i službenici Palate pravde otidoše na proslavu. Među njima je bio i građanin Popier. U modrom žaketu, s belim žaboom, belim dokolenicama, plavom perikom i metalnim naočarima okruglih okana, koje kao da behu i malo zatamnjene, dostojanstveno je stupao na začelju sudske administracije. Na Marsovo polje nije stigao. Nije video kako prvosveštenik nove vere Maximilien Robespierre Bogu predstavlja Revoluciju, njen Konvent i njen narod. Ulučivši priliku, izvukao se iz svečane povorke i uputio na Place de la Révolution. Hteo je da vidi mašinu smrti kojoj je mesecima otimao hranu. Sad je to smeo. Bio joj je dorastao. U snovima je imala oblik vretena prelje Germaine Chutier. Znao je da tako ne izgleda, ali kako uistini izgleda, nije mogao zamisliti uprkos iscrpnim opisima što ih je čuo u Kancelariji suda.

Place de la Révolution prazan je, zasenjen suncem. Pariz je na Marsovom polju ili po tamnicama. Na sredini trga diže se kostur tribine, pod čijim hladom drema oronuli Nacionalni gardist, oslonjen na musketu. Giljotinu ne vidi. Pokrivena je crnom draperijom kao spomenik koji će se tek otkriti. Naslućuje da ima oštar, gotski oblik, i da se pozadi produžuje u dasku, uz koju vezuju telo. Nije se od vretena mnogo razlikovala. Ne oseti razočarenje što je nije video.

Neki Jakobinac, učenik Enciklopedista, opisao je giljotinu kao horizontalnu ravan s vertikalnim produžetkom, s koga se na čoveka spušta trouglasti dodatak da mu pravougaoni deo tela odvoji od loptastog . A tako se moglo opisati i svako vreteno.

Vratio se u Palatu pravde i pođe u Dvoranu slobode, u kojoj je zasedao Revolucionarni sud. Ni ona ne načini utisak. Osvetljavali su je izduženi prozori, usečeni u kamen. Postavljene behu tri biste. Bruta, branioca rimske Republike, i građanina Marata i Le Peletiera, branilaca francuske Republike. Ostalo behu stolovi, stolice, klupe. Na sredini za sud i tužbu, s jedne strane za porotu, naspram nje branitelja. Iza njega u šest stepenika ređale su se klupe za optuženike i završavale stolicom za prvog među njima. Na drugoj strani behu bankovi za svedoke, a iza ovih ograda koja je publiku odvajala od suda.

Izađe, ne osetivši ništa.

Hteo je da se spusti i u Conciergerieju. Odustade. Među zatvorenicima je bilo pedeset dvoje čije je pogubljenje odloženo zbog svetkovine Najvišeg bića. Znao im je imena, iako presude još nije zaveo. Mogao bi nekog od njih sresti i zapasti u teškoće što ih je doživeo s imenjacima Rigout. Morao je ostati nepristrasan. Izvan privida stvarnosti. Iznad njenih upliva.

A i pitanje je da li bi ga straža pustila.

Vrati se u pisarnicu i ostatak praznika provede u iscrtavanju rubrika u Protokolu. Kad se prenu, mrak se kao siva mahovina hvatao po golim zidovima i s ulice se čuo razdragan žamor građana koji se vraćahu s venčanja Boga i Revolucije. Sve do Pluviôsea, četvrte nedelje januara11795, o Knjizi se neće morati brinuti.

Već posle nekoliko dana vide da je s predviđanjem preuranio. Po hodnicima Palate pravde šapatom se poče govoriti o kolebljivom položaju vlade i umerenjačkoj zaveri Konventa protiv Odbora javnog spasa. Robespierre se povukao iz javnog života, nije odlazio ni u Skupštinu, ni u Odbor, a ni u Jakobinski klub nije svraćao. Pričalo se da i nije u Parizu. Da je verovatno u Ermenonvilleu, u poseti grobu Jean-Jacquesa Rousseaua. Hodočašće se u Palais Royalu smatralo prirodnim. Pošto se na smrt toliko oslanjala, sada su Revoluciji samo grobovi mogli pomoći.

Vesti o kraju Terora behu sve upornije. I najkrvožedniji su listovi Trg Revolucije hvalili tišim glasom. "Furije giljotine", mahnite Jakobinke, koje su po ceo dan sedele na galeriji Konventa i, pletući deci i gardistima čarape za zimu, zahtevale glave neprijatelja naroda, ućutaše. U Palais Royalu, uvek dobro obaveštenom, Dantonovim ubicama nije se davao ni jedan mesec. Narod se na pogubljenjima proredi, dopuštajući sebi kadikad i gnušanje. Iz ušiju imućnijih građanki nestaše minđuše u obliku patuljastih, bronziranih giljotina. Na ulici se više nije čula vesela pesma posvećena pronalazaču giljotine:

"En rêvant à la sourdine
J’ai fait une machine,
Tralala, lala, lala, lalala,
Lala, lalala,
Qui met les têtes à bas !"
("Razmišljajući tiho u sebi,
Napravio sam jednu mašinu,
Tralala, lala, lala, lalala,
Lala, lalala,
Koja skida glave!")

Popier je imao suviše posla da o novim vetrovima ozbiljnije razmišlja. U poslednje vreme nije se najbolje osećao. Patio je od jakih stomačnih tegoba. Izmet mu je sve češće otkrivao žućkasto-beličaste tragove nesvarenih presuda. A kad je, podstaknut svežom vešću o blizini preokreta, na njega i mislio, i sam se začudio koliko ga je on malo radovao. Ne pade u malodušje. Nije u preokrete verovao. Pariz je ominozno ličio na dane u kojima je Danton iz njega otišao, kad su svi zahtevali kraj Terora. A kraj je došao Dantonu. Teror ga je preživeo i postao još žešći. Više ga je zabrinjavalo što će sudnicu Revolucionarnog tribunala opet ispuniti poznate ličnosti, čije presude nije smeo jesti.

Prepavši se da će, kad se Robespierre iz letargije vrati, bez njih potpuno ostati, Popier u julu, Messidoru, poče jesti po dve presude dnevno. Samrtnika je bilo dovoljno da ih je i nekoliko mogao progutati, niko primetio ne bi. Ograničenja nisu ležala u njegovim moćima, volji i revnosti pogotovu, nego u slabom trbuhu.

Ponekad je i povraćao. Od toga je najviše strahovao. Presudu rabadžije Marollesa, morajući je brzo progutati, niti je usitnio, niti dobro sažvakao, i zamalo je nije ispovraćao u krilo dežurnom sudiji.

8. Thermidora, ili 26. jula Robespierre se pojavi u Konventu i održa govor koji ne uzbudi ni njegove sledbenike. Niko ga nije razumeo. Tricoteuses, pletilje s galerije, ne čujući imena, čija se smrt zahteva, ne shvatiše da je Republika još jednom u opasnosti. Ćutke su plele svoje čarape, i ništa se ne zbi. U Kancelariji suda protumačiše događaj nepovoljno po Nepodmitljivog. Već sutradan, 9. Thermidora, pisar Chaudet se usudi da na Popiera iskali susdržavanu zavist. Predloži mu, šapatom doduše, da Robespierreovo ime već sada u svoj Protokol upiše.

- A možeš i prestati da na njega ličiš – dodade zlobno.

Popier ga ne ču. Niti je, nekoliko sati kasnije, shvatio da je Konvent izglasao Robespierreovo hapšenje. Pred njim su, naslagane jedna preko druge, ležale presude četrdeset petorice ljudi, današnji obrok giljotine. Među njima beše i njegov, presuda koju će danas za ručak pojesti. Ovoga puta samo jedna. Samo jedan je muškarac toliko anoniman da ga bez rizika sme sačuvati. Nedoumica, zbog koje Chaudeta nije čuo, dosta je dugo onemogućavala ručku da pristupi.

Čovek se zvao Joseph Garinio. Bio je kućegazda iz predgrađa. Stanari su ga optužili da novac, visokom rentom od njih opljačkan, poklanja kontrarevolucionarima. Popier u to nije verovao. Garinio je bio odan Republici. Ali je bio svinja. Popiera je 1789, usred zime, iz rentiranog sobička izbacio.

Nije zaslužio da živi.
I on ga oštrim krasnopisom u Protokol upisa.
Tada se u njemu dogodi drugi, i od prvog moćniji preobražaj.

Nije hteo da zbog Garinioa njegovu milost danas niko ne uživa. Ne bi pravedno bilo. Ostala četrdeset četvorica behu uglednije ličnosti, kojih se ranije ustručavao. Nije više osećao nikakav strah. Čudio se kako ga je ikad i osećao.

Šta je ono rekao onaj Chaudet? Nešto ružno, svakako. Šteta što njegovo ime ne može upisati namesto nekog koga će među četrdeset četvoricom današnjih osuđenika izabrati.

Valjda će i to jednom moći.

Ne birajući, rasejano, prepuštajući se ćudima ruke, sa svežnja na stolu uze presudu Arnousséu, čudaku koji je tvrdio kako će svako koga giljotina ubije otići pravo u raj, i pojede je sa slašću što je davno nije iskusio.

Iste večeri, dok su u Hôtel de Ville, gde se stavio pod zaštitu Komune, hapsili Maximiliena Robespierrea, uhapsiše u potkrovlju Palate pravde i njega. Nije se branio, čak ni raspitivao zašto ga optužuju.

Za svoj zavrtanj doznade slučajno.

Građanin Arnousséu je po svaku cenu hteo u raj. Kad je spisak za pogubljenje pročitan, pobuni se što ga u njemu nema. Uporno je dokazivao da je i on na smrt osuđen. Dežurne sudije su imale muke s ljudima koji su to poricali. Samo zbog neobičnosti zahteva Vileté pristade da ga proveri. Zapisnik sa suđenja potvrdi Arnousséu priču. Kako je onda moguće da ga u spisku za pogubljenje nema?

Pregledaše Popierov Protokol. Ni tu ga ne nađoše. Popiera uhapsiše, ali da bi sigurni bili, zatvoriše u Conciergerieju i sastavljača spiska Chaudeta. Dodaše im nekoliko prikladnih ljudi, među njima i Arnousséa, zaostalog od jučerašnje žetve, zavrtanj im proširiše do ezoteričnog udruženja koje je činima htelo nauditi opštoj stvari, i tako se rodi još jedna mračna zavera protiv Republike.

Sudili su ih istog dana kad i Robespierreu, na zasebnoj, jutarnjoj sesiji.

Pogubiće ih zajedno; 10. Thermidora ili 28. jula.

Od trenutka hapšenja dok na giljotini u vreću nije kinuo, ne progovori Popier ni jednu jedinu reč.

Beše daleko.
*****
Istorijski izvori tvrde da je tog dana, 10. Thermidora (28. jula), godine 1794, s Robespierreom giljotinirano 104 osuđenika. Ova priča veli da ih je bilo 107. Broj su popunili građani – Jean-Louis Popier, koji je jeo smrt, Arnoussé, koji je voleo raj i Chaudet, koji je umro nevin.

Zašto ih nema na spisku za pogubljenje, a pogubljeni su, objasniti se ne može. Iz istih razloga biće, iz kojih je nama toliko vremena trebalo da objasnimo zašto su drugi ljudi na smrt osuđeni, a ipak nisu umrli.

Ulice behu pune kao u dane narodnih svetkovina. Iako ih je po Revolucionarnom kalendaru bilo dosta, nikad ih dovoljno nije bilo za narod zaljubljen u slobodu. Kao da je Najviše biće ponovo u prestonici Revolucije. Pariz je ispraćao Robespierrea putem koji su uglačali nemilosrdni točkovi Vrline. Duga povorka dvokolica vukla se preko Point-Neufa, ulicom Saint-Honoré, prema Trgu Revolucije.

Svi su gledali u Nepodmitljivog, mnogi hteli da ga dotaknu, neki i uspomenu na ovaj dan da ponesu, s njega zderu. U pocepanoj, prljavoj košulji, s krvavim zavojem oko vilice, klonuo na rukama prijatelja, nije izgledao strašan. Možda zamišljen, začuđen, zgađen, ali ne strašan.

Svetina je urlala: "À bas le maximum!" Opet se čula poskočica:

“Monsieur Guillotin
Ce grand médecin
Que l’amour du prochain
Occupe sans fin … «
("Gospodin Giljoten
Taj veliki lekar,
Koga ljubav spram bližnjeg
Neprestano obuzima...")

Na poslednje taljige u nizu niko ne obrati pažnju, sve dok žena, Germaine Chutier, prelja tek puštena iz tamnice, ne primeti sličnost između osuđenika na njima i Robespierrea, kakav je nekad bio. Građanka se na njega baci kamenom, vičući: "À bas le Maximilien!" Svetina prihvati šalu, obasipajući dvojnika pogrdama i podsmehom.

Jean-Louis Popier ništa nije zapažao. U modrom žaketu, pod urednom, plavom vlasuljom. osluškivao je svirku daleke frule i kratkovidim očima, kroz okrugle naočare, posmatrao je kako mu se s Place de la Révolution približava giljotina.

Bio je u pravu.

Ličila je na vreteno.

KRAJ PRIČE.

Čovek koji je jeo smrt V deo

Pekićeva Facebook stranica


Čovek koji je jeo smrt (V deo)
Priča je štampana u knjizi Novi Jerusalim, Beograd, Nolit, 1988, © Borislav Pekić
(IV deo Ovde)

Jedne se večeri, po završenom poslu, umesto u potkrovlje na spavanje, uputi predgrađu Saint-Antoine.

Bio je mlak, pljuskom ovlažen jesenji sumrak, tek prožet žutilom prvih fenjera. Vazduh je gust, težak za disanje. Perika se opušta. Za visoke potpetice hvata se lišće, noga, od sedenja ukočena, klizi u stranu. Ali, kosa, kaldrmisana uličica, u kojoj živi Rigoutova porodica, još je puna sveta. Taj svet razgovara, čuje i o čemu. Dovikuje se, smeje, čuje i – čemu. A on je poslednji smeh slušao kad je sudija Belleville s velikim darom zapažanja opisivao kako su nekom Besnom na gubilištu spale pantalone. Sedeo je u Palati pravde, kao u mrtvačnici, u mrtvoj kancelariji, nad mrtvačkim Protokolom i zamišljao da je i Pariz umro, da je mrtav koliko je to bio on, da se njegovim ulicama ne čuje ništa osim škripe osuđeničkih dvokolica, bubnjeva doboša Nacionalne garde i fijuka gvozdene bradve.

A Pariz je živeo! Pariz je uživao! Pariz se smejao!

Oseti gorčinu, pa i umerenu netrpeljivost, prema svim tim ljudima koji su njemu, Jean-Louisu Popieru, prepuštali da misli o giljotini, a oni, izgleda, živeli kao da je nema, kao da će večno živeti.

Porodici se neće obraćati. Ona će biti pristrasna. Reći će mu da od njihovog Rigouta boljeg čoveka nema, da je njegovo hapšenje teška, besmislena greška. Raspitaće se kod suseda, drugih zanatlija iz ulice. Oni će mu o obućaru Rigoutu dati verodostojnija obaveštenja.

Zaprepašćen je bio kada je spoznao koliko se prevario, a uplašen kad shvati kakvu bi grešku počinio da se o obućaru nije raspitivao nego ga izabrao samo na osnovu svojih građanskih predubeđenja. Prema opštem sudu, Rigout beše najveći nevaljalac u kraju. Niko za njega ni jednu jedinu lepu reč nije imao. Niko u njegovoj nevolji saučestvovao. svi behu srećni što su ga se oslobodili.

Zbunjen ovolikim neprijateljstvom čak i obućarevih najboljih prijatelja, premda nije nameravao, poseti Popier i optuženikovu porodicu. Ona je o Rigoutu imala gore mišljenje i od suseda. Toliko rđavo da izrazi spremnost, ako je pozovu, protiv njega na Tribunalu svedočiti.

Popier se, zbunjen, povuče i ode da pod mostovima Sene potraži poznavaoce drugog Rigouta, ne očekujući da o kradljivcu čuje išta povoljno, očekujući, u stvari, da ostane bez oba izabranika, bez ijedne presude za sutrašnji ručak.

Još jednom se prevari. Lopovi pod mostovima Sene govorili su o svom Rigoutu samo najlepše.

Vrativši se u potkrovlje Palate pravde, očisti cipele od lišća, osuši vlasulju, pojede parče sira, svuče se, pokri ćebetom preko glave, i probde noć.

Teška beše, najteža posle one u kojoj je sažvakao prvu presudu. Ali se isplatila. U zoru imađaše spreman odgovor. Znao je kako će izabrati između obućara i lopova Rigouta.

Obraćati se za pomoć ljudima nije vredelo. Stvarnost će uvek služiti onome ko je opisuje i uvek biti drukčija. U jednoj će obućar Rigout biti zao, u drugoj bi, da je za lutanje po predgrađu i istragu imao više vremena, možda i dobar postao. U jednoj će lopova Rigouta hvaliti, u drugoj kuditi. Kako se onda između njih odlučiti?

Očigledno je da se pomoću nepouzdanih i promenljivih činjenica pravedna odluka ne može doneti. Ona je mogla ležati samo u njemu, u njegovoj inspiraciji, njegovom instinktu. (Filosof bi govorio o slobodnoj volji, ali Popier nije bio filosof, pa je već tada mislio na neku vrstu ćefa, samo mu nije znao ime.)

Ko moć pritežava, mora pre svega u sebe, u sopstveni sud poverenja imati. Ni Fouquier-Tinville nije tužio na osnovu činjenica nego svojih revolucionarnih nagona. Tužbe su, doduše, mahom bile pogrešne, u najmanju ruku preterane, neprikladne zavrtnju, ali je moć Državnog tužioca Revolucionarnog tribunala bila nešto sasvim drugo od njegove. Ona je ubijala, njegova oživljava.

Kad mu, oko podne, donesoše presude obućara i lopova Rigouta, ne nalazeći u sebi inspiraciju koja bi ga opredelila, obojicu u Protokol upisa, i ručak, posle dužeg vremena prvi put, pojede bez gorkog začina mastila.

Oseni ga tuga što tog dana nikog nije spasao, kako se zarekao, ali osećaj krivice posramljeno povuče pred savešću da mu moć nameće odgovornosti koje zahtevaju lične žrtve,
*****
Priča je ostavila Jean-Louisa Popiera 24. marta, Germinala, da u Sudski protokol upisuje na smrt Hébertiste, kao preplašenog čoveka, svesnog opasnosti kojima se izlaže; ostavila ga je usukanog, ispijenog, modrog od probdevenih noći, posvećenih razmišljanju o jučerašnjem ručku i strahu od nedoumica sutrašnjeg; ostavila ga je neobrijanog, zapuštenog, u potpunoj nebrizi za izgled, i usredsređenog na njegovo delo; ostavila ga je, najzad, usplahirenog, unezverenog, na pragu živčanog sloma.

Dočekuje ga, na mesec dana posle 5. aprila, Germinala takođe, i zavođenje Dantona i drugova u Protokol, kao drugo biće. Još je smotren, zna da će ga i najmanja omaška koštati glave, ali nije preplašen. U svakom slučaju, manje strahuje nego u početku. Kao da veruje da do hapšenja ne može doći, čak i ako pogrešku napravi. Pa i da uopšte ne može pogrešiti.

To povoljno utiče na njegov izgled i držanje. Nije više bled, ispijen, izmrcvaren. Za ondašnje prilike čak i dobro deluje, premda se hrani kao i drugi, ne računajući mastilom natopljenu hartiju što je svakodnevno guta. Koliko mu plata dopušta, upadljivu pažnju obraća na spoljašnjost.

Lišava se jela da nabavi komadić odeće koji će ga razlikovati od neuredne rulje pisara oko sebe. S utegnutim modrim žaketom, zamenom za pohabani crni kaput, iz čijeg rukava lepezasto vire okrajci košulje, buhavim belim žaboom, belim dokolenicama i plavom perikom koja je pripadala nekom pogubljenom aristokrati dovršava promenu izgleda što verno prati promenu u njemu.

jer, dublje od svega menja se njegovo držanje. Nestaju zgrbljena, kamilja, leđa, po kojima se u sudskim hodnicima prepoznavahu pisari. Kratkovide oči, upropašćene lojanicom, dobijaju naočare metalnih okvira, okruglih okana, i hladnu oštrinu unutrašnjeg pogleda, sposobnog da prodre i tamo gde pravi ostaje bespomoćan. I ranije je bio povučen, uzdržan. I sada je. Samo na drugi način. Dok je pre preobražaja zakopčan bio kao neko ko osim nemoći nema šta da krije, sada je to kao neko ko moć neće da pokazuje.

Neće da pokazuje, ali je poseduje. Poseduje i oseća. Svim svojim bićem.

Promena nije mogla ostati nezapažena. U svakom drugom vremenu okolina bi tražila objašnjenja, i kada ga u društvenom statusu, koji je ostao neizmenjen, ne bi našla, kada bi svako drugo razumnije tumačenje propustilo da je objasni, proglasila bi ga ćaknutim i smejala mu se. Ali je Revoluciji sve moguće. Da nije, ne bi bila moguća ni ona. Nije li od smešnog provincijalca iz Arrasa postao Robespierre? I ko je bio Danton pre Prevrata?

Ne liči li taj Popier s modrim žaketom, plavom perikom, okruglim naočarima i krutim nepristupačnim držanjem sve više na Nepodmitljivog?

Da, do vraga, zaista liči!
Primetio sam ja to odavno i pitao se kako se usuđuje.
Ne bi da ne može.
Ne, ne bi.
A pošto može...

Pošto je mogao, počeše da ga se plaše. U početku, osim u držanju, koje nije dolikovalo ni zanimanju ni rangu, a ni Popieru kakvog su ga poznavali, stvaran razlog strahu nije postojao. Ubrzo postade neophodan. I nađen bi u opštem ubeđenju da je Popier tajni poverenik Odbora javne bezbednosti. I ovde su se revolucionarni običaji razlikovali od manira ancien régimea. Nekad se policijski žbir prezirao i izbegavao. Sada se za njegovo društvo otimalo. Izbegavanje beše opasno, jer je bilo sumnjivo. Vrlina nema čega da se plaši, besedio je Robespierre, nevinost je zaštićena. I zato su oni koji su se Popiera najviše bojali najviše za njegovom blizinom žudeli.

Sam Popier malo je šta od promene u osećanjima Kancelarije osetio. Ni dok je bio bedni zapisničar smrti, nemoćan da u njenom toku išta menja, ljudi mu nisu nedostajali, niti je zbog usamljenosti patio. Sada, kad je moć posedovao, kad joj svrhu nađe, kad misiju imađaše, nedostajali su mu još manje. Nametljivce da obeshrabri, postade nepristupačniji. To pojača njihov strah, te bivahu sve nametljiviji.

Da li je znao da na Robespierrea liči? Da li je sličnost slučajna posledica unutrašnjeg preobražaja ili težnja moći da se na moćniji uzor pozove? Da ga – ako mašti na volju pustimo – parodira, da se iz tajne svog dela, delu onog drugog ruga?

Ne upuštajmo se u besplodne pretpostavke koje priču o Jean-Louisu Popieru zavode na stranputice mimesisa. Preuzeli bismo obavezu da sličnost do posledica dovedemo. Jamačno bi nam se učinilo da najveću dramsku virulenciju ima susret originala i kopije, Maximiliena Robespierrea i građanina J.-L. Popiera (čime se izneverava istorijska istina da, pre suđenja, Robespierre nikad nije posetio Revolucionarni tribunal, od čije je slepe efikasnosti toliko zavisila vladavina Vrline).

Da li se Vođa užasava groteskne verzije za stolom, na kome se vodi najverniji zapisnik njegove utopije? Da li njen neverni zapisničar, građanin Popier, odoleva iskušenju da svoju priču dovede od homeridskog kraja – jer on već je duboko u drugom Popieru, svesnom svoje moći – i kako to izvodi? Zapali bismo u grdne komplikacije dužne da se razreše slanjem našeg Robespierrea, građanina Popiera, na giljotinu, pod koju svakako, kao kontrarevolucionar, spada, ali ne pre vremena određenog ovom istinom o njemu.

Više nas brine šta se u njemu nego šta se s njim događa.

Šta se, dakle, u njemu događa?

Videli smo ga kako želi da se odgovornosti otrese i prepusti je kocki. Kad ga ona nepravednim odlukama razočarava, prihvata se izbora. Pokušava da ga zasnuje na uočljivim razlikama u vrednosti dva života. Lakonske biografije u presudama nisu od pomoći. Upućuje se onima koji kandidate najbolje poznaju. Ni oni ne pomažu. Dovode ga u još veću zabunu.

Obraćanje takozvanim realnostima života ubeđuje ga da one ne postoje, da su njihove činjenice nepouzdane i da se na njima ne može doneti zdrav sud. Opet je sam, ali svestan da drukčije ne može biti. Moć je uvek sama. Za savetnika ima ona samo sebe i neograničenu veru u svoje pozvanje. Otada se oslanja isključivo na vlastiti sud.

U početku sledi taj sud Razum, njegovo osećanje pravde, u neku ruku celo Popierovo životno iskustvo. Ali, sećanje na slučaj Rigout ne izumire. Onda ga zamalo nije obmanulo poverenje u tuđ sud. Sada se plaši da ga ne obmanjuje vlastiti. Ni on nije oslobođen zabluda. Donosi se na osnovu nekoliko štedljivih podataka u presudama koje bira Fouquier-Tinville. Ko jamči da su istiniti? Germaine Chutier je jamačno žudela za dobrim vretenom, ne za dobrim kraljem, a da se nije umešao, smakli bi je kao ubeđenog rojalistu.

Čemu, dakle, za pomoć da se obrati? Sve je probao. Ništa mu pomoglo nije. Ničeg nije bilo.

Bio je sam.

I tek kad shvati da se mora otresti predrasuda razuma – kome su u Notre-Dameu održavana bogosluženja – i prepustiti se nadahnuću, jer samo ih je ono lišeno, samo ono od razloga ne zavisi i računima ne podleže, da zaboraviti mora sve što je iz akata Tribunala o optuženiku saznao, ma koliko malo to bilo, i suditi mu po volji, onako kao što deluje božanska pravda, tek tada je mogao mirne savesti da spasava, znajući da će ga sutra, ma kakav izbor predstojao, sama moć naučiti kako da postupi, i da će, ma kako postupio, izbor biti pravedan.

Otada je svakog dana Jean-Louis Popier oduzimao giljotini po jednu ljudsku glavu. Mislio je samo dok ne bi eliminisao osuđenike koji nipošto u obzir nisu dolazili, jer su bili poznati ili im krivice behu naročite, a onda je prestajao da razmišlja, poveravao se vidovidosti nadahnuća i mirno jeo presudu koju mu je ono izabralo.

Jer, nadahnuće nikad nije grešilo.
*****
(VI deo Ovde)