Čovek koji je jeo smrt IV deo

Pekićeva Facebook stranica

Čovek koji je jeo smrt IV deo
Priča je štampana u knjizi Novi Jerusalim, Beograd, Nolit, 1988, © Borislav Pekić
(III deo Ovde)

Na treću presudu čekao je ceo avgust.

Od prelje Chutier nije se plašio neprilika. Njen zavrtanj, njena krivica ništavna. Da li je živa ili mrtva, nikoga nije briga. Ali presudu druge žene ni pogledao nije. Nadahnuće ga je ponelo pre nego što ga je zaštitilo razumom i s njenim se zločinom upoznao. Mogla je biti osoba čije preživljavanje nikome neće ostati nezapaženo. Nije, dakle, slučajno smeo pustiti da bira ljude čiju će presudu pojesti. Svaku je, naročito generalije osuđenika i njihov zavrtanj, morao proučiti. (Kasnije je shvatio da je dovoljno ime. Njemu je uvek sledio odgovarajući zavrtanj. Ime ga je i određivalo. Zavrtanj beše skriven u svačijem imenu. Kao anagram. Sud ga je tek vidljivim čini.) Osuđenike je valjalo birati iz anonimne većine, koju niko nije poznavao, i za koju se niko nije brinuo.

Utoliko mu je veće zadovoljstvo pričinjavalo što se brine on.

Treća, avgustovska presuda, odnosila se na Moulina, piljara iz Faubourg Saint-Antoinea, čijem su prijatelju Monnardu, takođe piljaru, na zboru Sekcije krčala creva. Pascal je fenomen nazvao "Glasom revolucije", ali kad je to mišljenje Moulin ponovio, budući da nije bio filosof i da mu budalaštine nisu bile posao, uhapsili su ga i osudili na smrt. Iz presude se videlo da ga je prijavio rodoljub Monnard. Popier se razgnevi i ovu presudu izabra sebi za ručak. Da li je neprijatelj naroda Moulin živ, moglo je zanimati jedino rodoljuba Monnarda. Ali su rodoljuba Monnarda, uhapšenog zbog druge krivice, giljotinirali pre tri dana.

Zakon o sumnjivima, proglašen na pragu Sansculottides, pet bezgaćanskih dana pre nego što će se ući u revolucionarni septembar, nazvan Vendémiaireom, doneo je Popieru još više zvaničnog posla, ali i olakšanja u nezvaničnom. Točak Terora vrtoglavo se zaošijao. Broj suđenja je rastao, stvarajući u pisarnici Tribunala pijačni metež, u kome je lične intervencije u revolucionarno pravosuđe bezbednije obavljao. Ni najžešći rodoljubi među kolegama, posetioci Jakobinskog kluba, omutaveli od dranja noću, nisu danju stizali da, povrh službene, savesno obavljaju i prvu građansku dužnost. Od notiranja već otkrivenih narodnih neprijatelja nije se imalo vremena za motrenje na one još prikrivene. Tako je Popier, blagodareći povećanju broja presuda, uspeo da poveća broj ljudi koje je spasao, paradoks za koji sumnjamo da ga je bio svestan.

Ali, nikad više od jedne glave dnevno. I nikad u procesima u kojima je Revolucija sudila sebi. Na optuženičkim klupama sedeli su tada njeni tvorci i saučesnici, suviše poznata i slavna ime,a da ih sačuva Popierov neobični apetit.

Razlog je, razume se, bio strah da pri takvom pokušaju ne bude otkriven, ali mi smemo, ostavljajući ga za iduće poglavlje, pretpostaviti i drugi, bez koga priča neće imati pravu temu.

16. oktobra 1793, Vendémiairea, upisao je u svoju Knjigu ime bivše francuske kraljice, Marie-Antoinette, koja se narodu zamerila, upućujući ga da, u odsustvu hleba, jede kolače. (Tek mnogo kasnije je ustanovljeno da time ništa rđavo nije mislila. U vremenu ancien régimea pariski su pekari kad hleba nije bilo, za istu cenu morali prodavati kolače.)

31. oktobra 1793, u Brumaireu, uneo je u Protokol dvadeset i jedno ime cveta Gironde, koji su se u to doba zvali Brissotinci, i bili Revolucionarna vlada pre nego što su postali Kontrarevolucionarna zavera; među njima Brissota, Vergniauda, Valazéa i Gensonnéa.

8. novembra 1793, u Brumaireu, takođe, zaveo je u Protokol gospođu Roland, koja će prethodne noći zapisati: "Prirodo, raširi ruke! Bože pravde, primi me! U trideset devetoj godini!"

24. marta 1794, u Germinalu, dodao je Knjizi Héberta i devetnaest drugova. Popier nikad nije izašao na prozor da gleda tovarenje osuđenika u dvokolice, ne ode ni ovog puta, ali je u iskušenju bio. Od kada su, pevajući La Marseillaiseu, Federalci, koje su izvesni građani zvali "stubovima slobode i otadžbine" a izvesni "ološem što su ga ispovraćale robijašnice Genove i Sicilije", u Pariz ušli, takvu buku nije čuo. Narod je najbolje prijatelje u smrt ispraćao s većim oduševljenjem nego svog najvećeg zlotvora Louisa XVI, kad su ulice ćutale i čuli se samo potmuli doboši Nacionalne garde.

5. aprila 1794, Germinala, jedanaest dana kasnije, upisa i najvećeg među njima, tvorca Tribunala koji ga je osudio, Georgesa Jacquesa Dantona. Danton je svoju sjajnu odbranu vikao u uši Pravdi. Ali revolucionarna Pravda nije bila slepa. Ona je videla neprijatelja. Ona je samo za njih bila gluva.

Ali, između 24. marta i 5. aprila godine 1794, u tih jedanaest dana, dogodilo se u životu građanina Jean-Louis Popiera preokret od nesagledivih posledica po njegovu sudbinu i ovu priču. Ispravnije je, u stvari, reći da se posledice preokreta ispoljila između Hérbertovog i Dantonovog pogubljenja, a da se preokret zbivao postepeno, pošto je pojedena i svarena presuda piljara Moulina.

Izbor presude koja će se progutati nije uvek bio jednostavan. Ukoliko su upornije i okrutnije uništavani, neprijatelja je bilo sve više. Kada su aristokrati istrebljeni ili emigrirali, neprijatelji se preseliše među građanstvo, pa potom i u narod odoše. Pod giljotinu stupiše seljaci, zanatlije, trgovkinje, sluge, kurve, pa i prosjaci. Njihovi zavrtnji nisu omogućavali spontan izbor. Sve su krivice izgledale i podjednako male, podjednako besmislene, podjednako nepravedne. Većina je imena dopuštala nadu da preživljavanje presude niko neće primetiti.

Čiju presudu za gutanje izabrati?

Izrečenu nad bogaljem koji se žalio da je za kraljevstva prosjačenjem bolje zarađivao ili onu koja je staricu slala u smrt zato što je govorila kako joj je u mladosti bilo lepo, mladost što se, na nevolju, podudarala s vladavinom Louisa XV, kada je svim poštenim ljudima moralo biti ružno?

Koga spasti, koga sečivu giljotine prepustiti?

Popier je besane noći provodio o nemogućem izboru razmišljajući. Nije li pogrešio? Da li je valjalo bogaljevu presudu pojesti, a staricu na giljotinu poslati? U reči poslati muka je i počivala. Proizilazilo je nekako da ljude na giljotinu on.šalje. U svakom slučaju, onog od dvoje osuđenika čiju je presudu mogao pojesti, a pojeo je nije.

Spasao je staricu.

San je posvedočio da je nespokojstvo osnovano. Bogalj je u snu stajao ispod giljotine koja je opet imala izgled metalnog vretena, preko glave je nosio kapuljaču dželata, i kad se do njega uspeo, krvavim mu je patrljcima pomogao da na tribinu stupi. A frula nevidljivog svirača i sada se čula.

Bunilo ga je jedino što je u prvom snu pod giljotinom stajala Germaine Chutier, žena koju je spasao, a sad bogalj Pierre, čovek kojeg nije spasao. Kao da je san, bar njega što se tiče, oba postupka izjednačavao. Razlika je možda bila u tome da ga je Chutier ubijala nehotično, čistom mogućnošću da zbog nje bude otkriven, a bogalj Pierre iz puke odmazde.

Od tada se u nejasnim predmetima prepuštao kocki. Nasumice je birao cifru do koje će brojati, zatvarao oči i, premeštajući kažiprst s jedne na drugu presudu, od onih, naravno, što su u obzir dolazile, s poslednjom cifrom oči otvarao. Jeo je presudu na kojoj bi prst zatekao.

Bolje se osećao, dublje spavao, manje vodu ispuštao.

Olakšanje, na žalost, nije trajalo. Između starca koji je gunđao protiv skupoće i mladića što se žalio na besposlicu, kocka je za život izabrala starca. Pobunio se i progutao mladićevu presudu. Očekivao je starca u snu. Već ga je video kako mu ispod vretena giljotine pruža krvave ruke. Dođe mladić i on mu pomože da pod sekiru legne.

Razumede poruku. Nema prava da slepom slučaju prepušta moć koju mu je bog dao. Za svoj izbor, ma kakav bio, sam mora odgovarati.

Onako kako su Robespierre, Danton, Marat odgovarali za svoj.

Izboru će posvetiti ozbiljniju pažnju nego do sada. On ne sme biti mehanički. Ni slučajan. Pogotovu zavisiti od straha i gledati da se što pre obavi, jedna da se od dve odabrane presude što brže sažvaće. Ko odlučuje o životima bližnjih, mora znati zašto jedan zaštićuje, drugi smrti prepušta.

Mora o osuđenicima znati više nego što saopštava štura presuda, zainteresovana samo za zavrtanj, njihovu kontrarevolucionarnu krivicu, ni najmanje za život i njihove ljudske vrednosti. Kad mu se već pruža prilika za neko dobro, nije li uputno da ono bude i razumno, da u životu ostavlja što je života vredno, što će ga vrlini posvetiti, a ne zloupotrebiti?

Nije li korisnije pojesti presudu obućara Rigouta, koji je opsovao predsednika svoje Sekcije, pa je to protumačeno kao vređanje otadžbine, nego onu njegovog imenjaka, lopova Rigouta, koji je tom predsedniku ukrao kesu livara, pa je i to proglašeno napadom na otadžbinu?

Uostalom, zar on tako već ne postupa? Nikad nije uništio presudu nekog revolucionara. Ravnodušno je u Protokol zaveo sve Besne i Hébertiste. To su, razume se, bila poznata imena, bojao se da će ga njihovo preživljavanje odati, ali i među njima se mogao naći zalutali bednik, za čiju se sudbinu niko neće raspitivati. A ni njega nije spasao.

Pravio je, dakle, izbor, iako ga kao takvog nije prepoznavao. Činilo mu se da ga određuje strah. A zahtevala ga je i savest. Behu to ljudi koji su druge na giljotinu slali, slali ih sve do poslednjeg trenutka, sve dok i sami pod sekiru nisu legli. Nisu zasluživali saučešće. Zavrtanj im je bio i suviše veliki. I nije počivao u Fouquier-Tinvilleovoj besmislenoj optužbi, već u njihovom životu.

Na žalost, o osuđenicima na smrt jedva je šta znao. Najčešće ni kako izgledaju. Iako su održavana u susednom holu, suđenjima nije prisustvovao. Osim goropadnog Dantona, nijednog nije čuo. Izvesne je, naravno, sretao u pisarnici, pre nego što su postali kontrarevolucionari, dok još revolucionari behu. ali pošto su revolucionari bili, za spasenje nisu u obzir dolazili i nisu ga interesovali.

Mučen neobaveštenošću, koja mu je otežavala izbor, pa ga ponekad sumnjivim, čak i pogrešnim činila, dođe na pustolovnu misao, neprikladnu povučenoj prirodi. Kancelarija Tužbe pripremala je proces grupi zaverenika protiv Republike, koji su bili toliko vešti i oprezni da se međusobno ni poznavali nisu.

Iz spisa izabra dvojicu najneznatnijih, obućara Rigouta i kradljivca Rigouta, mada je mogao uzeti bilo koga, svi behu podjednako nepoznati, i mada se činilo da se izbor po sebi nameće, da je pravednije spasti obućara nego kradljivca. No, Popier je hteo da potvrdu za svoje načelo dobije baš na primeru u kome je lični izbor u korist obućara Rigouta već učinio.

Misao beše jednostavna i uzbudljiva. više, u stvari, uzbudljiva nego jednostavan. Trebalo je otići u kraj u kome su živeli i kod suseda se o uhapšenicima raspitati. Za obućara Rigouta bilo je to srazmerno lako. U tužbi, koja će, ako se ne umeša, uskoro postati presuda, a odmah zatim i umrlica, pisalo je gde stanuje. Ali za lopova Rigouta ništa nije pisalo.
*****
(V deo Ovde)