Crnoberzijanci I deo

"Crnoberzijanci" ili "Kako sam doznao da je građanski stalež napala plesan"
Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 206-213). - Beograd, Partizanska knjiga, 1984, © Borislav Pekić.

Napomena: Ovo su odlomci prve verzije okupacijske hronike "Crnoberzijanci" pod naslovom "Kako sam doznao da je građanski stalež napala presan" kao ilustracija razmišljanja na temu "Dokument, dokumentarnost i umetničko delo". (Delovi preuzeti iz lista "Novo vreme", 1941-1944, nisu UVEK korišćeni u izvornoj formi, već su prilagođavani literarnim potrebama i menjani u pojedinostima ili su sasvim preoblikovani u naraciji i dijalogu.)

I deo

24. maja 1941. godine Kreiskommandatur-a Beograda je izdala svoj prvi "An die Bevölkerung Belgrads":

"Od strane nemačke oružane sile sve češće su žalbe da civilno stanovništvo u odnosu sa nemačkim oficirima i vojnicima ne pokazuje ne pokazuje njima dužnu pažnju i poštovanje. Naročito se sve više primećuje da jedan veliki deo stanovništva u pešačkom saobraćaju ne pokazuje nimalo sklonosti da se skloni, nego često na drzak način preprečava put. Kreiskommandatur-a upozorava stanovništvo da će ubuduće protivu istupa ove vrste postupati sa svom strogošću".

Otac je pokupio svoje vizantološke knjige i, pokazujući dužnu pažnju prema nemačkoj oružanoj sili, povukao se iz pešačkog saobraćaja Srba u VII vek da dočekuje Slovene.



Deda je uzeo svoje i iščezao u glacijalnim mećavama pleistocena, mučen sumnjama da li se, posle svega, isplatilo napuštati prijatno društvo mamuta i paštiti se oko civilizacije u kojoj će biti manje bezbedan nego usred prašume.

Majka se nije odvažila na dalek put. Otišla je u salon gde je u srebrnom okovu porodičnih albuma čuvala od propadanja lični svet. U naš se vraćala jedino da "održava izvestan nivo", svira Mozarta, od oca zahteva konačno povlačenje sa Balkana, i mene sprečava da se baš sasvim ne pretvorim u majmuna.

Sestra je, naprotiv, odmaglila u budućnost, ostavljajući za Nemce po trotoarima i nas za porodičnim stolom tek nešto malo od svoje sanjalačke rasejanosti.

Od cele porodice, pod efektivnom nemačkom okupacijom i na putu nemačkoj oružanoj sili prilikom njenog pešačkog saobraćaja, ostali smo samo ja i terijer Simeon.

S mojima sam se viđao u apotekarskoj meri. Koliko je bilo nužno da se osećamo familijom, a to je u ono vreme značilo: ljudima koje ujedinjuje ista neprilika i koji na Crnoj berzi nastupaju mahom kao jedna firma. Roditelji su pretežan deo vremena provodili u duhovnoj bežaniji. U okupirani Beograd svraćali su samo dva puta dnevno. U podne da jedu, prelistaju novine i raspitaju se dokle su od juče došli Rusi. Uveče da jedu, saslušaju šta ima BBC da izjavi u pogledu uređenja buduće Evrope i odsviraju svoje note u porodičnom kamernom orkestru. (Prema dedi, familijarno struganje pronađeno je u Beču. Industrijska revolucija je pretila da razori građansku porodicu. Našlo se da ništa tako ne ujedinjuje kao varenje iste večere i pokušaj nekoliko diletanata da usaglase neveštine.)

Mojim matorcima, građanima od poseda i znatnog intelektualnog ugleda, stanje se čak i za domaće prilike činilo preterano sumanutim, a pravac porodične magnetne igle krajnje obeshrabrujućim. Ali meni, šesnaestogodišnjem klipanu, trenutno sastavljenom od kostiju, bubuljica, smisla za trgovinu i jake polne mašte, bezobrazno nezavisnom od staleških posledica "neumitnog hoda istorije" oličenog u "onim crvenim banditima iz šume", iako sam jedini bio pod stvarnom okupacijom, sve u svemu nije bilo rđavo.

Bio sam Kentaur. Jednom polovinom melanholik, mesečar na opasnoj ivici duševnog krova na kojoj se hodanje produžuje kroz vazduh i gde se pacijent do te mere spaja sa sopstvenim priviđenjima da mu svet izgleda potpuno drugačijim nego ijednom živom stvoru, a njima on kao savršen idiot. Drugom polovinom, međutim, bio sam, kao i svi moji preci, trgovački duh. A to znači da je logika imala za mene vrednost samo ako dovodi do zaključka od kojeg se može imati neka vajda.

Ja, na primer, nisam obožavao logičku formulu gravitacije zbog njene harmonične lepote, već što mi ne dozvoljava da odletim u vazduh. Činjenica da dve mase ne mogu zauzimati isti prostor vredela je za mene jedino ukoliko me je sprečavala da uđem u tramvaj. Ukratko, ako sam manji deo dana provodio zevajući, kao sanjar, tokom većeg bio sam račundžija. (Dihotomija je u stvari bila prividna, jer sam i sanjao o parama.)

Zoomorfna osobina, pomoću koje mravojed, onako spretan sa mravima, i ne pomišlja da poliže slona, odlika da se zanemaruje sve što nije od koristi a da će štetiti ničim ne preti, krunska za dobrog špekulanta, redovno pripisivana Njegovanima, a kod moje porodice nekrotizirana dugotrajnim bavljenjem tricama i kučinama nauke i lepih veština, u meni se, izgleda, obnovila u punom simeonskom sjaju, što je našem romejskom genosu onako uspešno osvetljavao put dok su još kao jirologosi, torbari, turcici negotiatores (Tütkische Hadelsleute) "na malo, ulne, libre i komad", krmanili privrednom konfuzijom Balkana i Panonije.

Kao stidna bolest, zvana doduše dok je valjala "smislom za realnost", "trgovačkim duhom", ili prosto "cincarskom trezvenošću", koja, prezrivo preskačući razmažene generacije testamentarnih ljubitelja umetnosti i gubljenja vremena, kad svi veruju da je neumesnim trošenjem izlečena, poslednju žrtvu nađe u nekom beznačajnom potomku, i to godine 1944, u doba kad su izgledi za njenu poslovnu upotrebu bili ravni nuli.

"Trebalo je da se rodiš u zlatno doba stoprocentne kamate" rekao mi je deda. "Zelenaštvo deluje danas reptilski".
Bio je zlovoljan što sam podigao cenu rezanom duvanu za lulu, koji sam za njega nabavljao.
"Na kraju krajeva ja sam ti neki prokleti deda!"
"Zato na tebi tako malo zarađujem" objasnio sam ljubazno.
"Zar ne bi mogao, bar na meni, ni to malo da zarađuješ?"
"Isključeno. To bi mi ubilo svako samopoštovanje".

Rastao sam u magičnom okupacijskom trouglu. Glad me je odvodila u mahagonu trpezariju, gde se na hroničnoj nuli jelo u rukavicama i pod šeširima i gde je u lušatijsko gluvo doba noći iz velikonemačkog Blaupunkt-a, sa anglovampirskim optimizmom nečeg neuništivog, odjekivao grleni malosrpski glas g. Harrison-a sa BBC-a; SAS – Komanda savezničke strateške avijacije potiskivala me je pod zemlju, u porodično sklonište smešteno u podrumu naše kuće u Krunskoj, gde sam putem bombi od hiljadu kilograma podučavan o praktičnom značenju slavne formule o "slobodnom padu tela kroz prostor";

a roditelji me slali u Treću mušku realnu gimnaziju, gde su me rezignirani posvećenici "najplemenitije poziva na svetu", s bednim uspehom uostalom, protivu životnih nevolja pokušavali impregnirati znanjima, za koja su obavešteni školski krugovi, pušeći u klozetu, tvrdili da će posle revolucije biti neupotrebljiva, premda ja ni pre nje nisam znao šta bih pametno započeo sa "dubljim razlozima oštrog otpora hanzeatskih gradova Njegovoj ekselenciji vojvodi od Albe de Medina Sidonije", niti sa glagolima, čak i ako mi nekim čudom uspe da ih nađem u rečenicama: "Sunce se spuštaše na zaranke. Marko izvadi pištolj iza pojasa. Konj, plašljiv, okrete se i skoči ulevo. Pištolj puče. Miloje lednu. Neka strava prođe ga celim telom".

Meni se u stvari činilo da sam u školi oduvek. I to uvek u prokletom V razredu, jednom od neparnih čudovišta obrazovanja kojima je nastavni program stavio na srce da umore svaki otresitiji i nezavisniji duh. (I da ga ozledi, III obogalji, V smrtno rani, a VII mu zada Coupe de grace.) Ali, razume se, iako je ovo Balkan na kome je sve moguće, tako nešto ipak nije. Morao sam i ja prelaziti iz razreda u razred, samo to nisam zapažao, kao što moribund od kuge, obuzet beznađem, ne primećuje da je umesto nje dobio koleru.

Najveći deo vremena, međutim, provodio sam baveći se "podrivanjem ekonomske stabilnosti nove Evrope" Crnom berzom, rafiniranim načinom koji su smislili Francuzi da se ne bi morali petljati sa bombama.
***
"Samo jedno HALO i mi smo već u vašem stanu da procenimo i otkupimo sve što imate na prodaju. Grad Braničevo, Pašićeva 7 (ugao), tel. 27-585" i

"Zlatne zube kupuje zlatar Dejanović. Kralja Aleksandra 6".

Anonse su, nema sumnje u najboljoj čaršijskoj tradiciji. Teško je poverovati da bi im odoleo iko kome je godine 1944. išta još za prodaju ostalo. Osim zlatnih vilica, naravno, a o njima se srećni vlasnik, kad god je hteo, mogao sporazumeti sa g. Dejanovićem.

Ali moja gimnazijska firma, bedni meteoriti u moćnim maglinama beogradske Crne berze, prinuđena da se poput orahove ljuske omražene privatne inicijative provlači između podvodnih stena "An die Bevölkerung Belgrads" Kreiskommandantur-e, naredba Vlade narodnog spasa, saopštenja Direkcije za ishranu grada, propisa Komesarijata za cene i nadnice, kreditne suše i familijarnog ugleda, nesaglasnost sa trgovinom "na malo, ispod tezge", nije mogla svoje usluge da preporučuje na oglasnim stranicama listova.

Reklamu su besplatno obavljale mušterije, udružene sa hroničnom oskudicom svega što je Beograđane posle Ujedinjenja držalo u uverenju da su, uprkos pakosnim sumnjama, pripadnici evropske civilizacije.

Planska privreda je većinu mirnodopskih proizvoda proglasila zabludama plutokratskog duha, profita i komfora. Ostatak je služio ratu, kojim će Nova Evropa svojim indoevropskim nadljudima obezbediti hiljadugodišnje carstvo u zodijačkom znaku Vodolije.

Evropljani su u međuvremenu gulili proju, pili kafu od hrastovog žira, odevali se u presovanu koprivu, obuvali drvenjake, duvan zavijali okupacijskim novinama, zagrevali se "radom koji oslobađa" i zabavljali saznanjem da im sve te prednosti zdravog nad korumpiranim društvom zagarantovane produkcijom najsavršenijih topova na svetu. Čistokrvni Arijevci su manufakturno proizvodili prvoklasno oružje i nešto sumnjivija totalna rešenja. Ostali narodi proizvodili su uglavnom neprilike i mrtve.

Što se tiče Srba, naš je rasni status bio nekako labavo, neodređeno regulisan. Kao da je i eugenika vodila računa da se bavi Balkanom, evropskim slepim crevom, na kome je u Zlatna pelaška vremena sve bilo moguće i gde su se milenijumima smenjivale mitske nelogičnosti, orijentalne konfuzije i slovenske nepredvidljivosti. Dokumenta dokazuju da smo kao brahikefalni neandertalci, zanemarujuće razvijeniji od orangutana, boljševičkih komesara i Jevreja, bili određeni za eksterminaciju.

Onda se zbilo slavno balkansko čudo jednom i u našu korist. S peškirom i sapunom od kamena zaustavljeni smo na samim vratima istorijskog krematorijuma, od strane Reichsführer-ovih merača lobanje izmereni kao Dinarci i proklamovani Indoevropljanima pre Mongola, koji su čast da se zovu "titularnim Nordijcima" stekli tek 1945, kad ona više i nije bog zna šta vredela. Mog rođaka, ministra Teodora, rasni je preobražaj učinio vrlo ponosnim, premda je on i kao brahikefalni orangutan mislio o sebi najlepše. Većina Srba, međutim, promenu krvne kakvoće nije ni opazila. Nastavila je da živi na balkanski, usudio bih se reći drevni muftaški način, ne proizvodeći za Novu Evropu ništa do neprilika.

Nemaština je svakodnevno formirala lakardijaške spojeve između potrebe i stvarnosti. Ako bi se posle epskih muka čovek domogao četkice, kalodont nigde nije mogao naći. Ako je sa žiletima bio bolje sreće, nedostajalo mu je sapun za brijanje. Retko se raspolagalo i duvanom i šibicama. Kafa i šećer se u šolji nisu sretali. Jedno je uvek bilo odsutno. S koncem koji se jedva nabavio. nije se imalo šta šiti. Kad ga niste imali, dobijali ste ispod ruke štof.

Dugo ste izbegavali konjsko meso, jer niste imali zlata za vilicu. Kad ste smogli zlato, mesa je nestajalo. Pojavilo se opet kad su vaši zubi otišli g. Dejanoviću. Najčešće, međutim, do ovako ekstremnih neprilika nije ni dolazilo. Najčešće niste imali ništa. Ništa osim nepostojane uspomene da ste jednom, jako davno, možda samo u snu, u neobičnoj fantazmi, bili čovek, građanin, neko, ali i ta je uspomena vremenom čilila.

Kroz puste radnje, iza prljavih izloga zaraslih u DIRIS-ove plakate kao u bele kraste tajanstvene bolesti, šunjao se izbezumljeni Duh trgovine, igrajući se da prekrati vreme dirkama zarđalih registar kasa, koje su kao začarane izbacivale u saldo uvek samo nule. Ni Crna berza, o kojoj su reporteri rođaka Maksimilijana, pijući kafu kupljenu ispod ruke, pisali za "Novo vreme" s patriotskim ogorčenjem i stidom, više nije bila kadra da zaustavi reverzibilan proces vraćanja Beograda u doba kada je u njemu živelo više pasa nego hrišćana i kada su, blagodareći tome, prvi privredno bolje stajali.

Rog izobilja kontrabande se iscrpao. Zlatna žila crne trgovine se rapidno se tanjila. A kad su se pred Božić na podzemnoj licitaciji pojavile prve pozlaćene vilice srednjeg staleža, deda je rezignirano izjavio: "To je kraj".

Neutralni statistički godišnjak opisao bi stanje kao granično sa ekonomskom agonijom. A ako se zahteva pesnička slika, ono je ilustrovalo zamišljeno vreme, u kome bi Beograđani, u očekivanju da iz Terazija šikne novi Paratetis, svoje potrebe smotreno prilagođavali najrudimentarnijim uslovima života.

I sad, kakvu je prokletu zaradu, kakav poslovni prosperitet mogao očekivati crnoberzijanac na malo, kakav sam tada bio, u zemlji čiji se privredni život, sudeći po novinama, sastojao od:

"Podele drva penzionisanim oficirima. Snabdevanja maloprodavaca taksenim markama. Deobe drvenih cipela siromašnoj radničkoj deci. Vraćanja isteklih karata za kondenzovano mleko. Prodaje na veliko hrastovog žira – nezamenjive zamene za kafu. Regulisanja čupanja tekstilnog materijala. Podele kanapa preko Crvenog krsta. Tečaju za izradu drvene obuće. Prodaje zarobljeničkih kutija od talas hartije. Proizvodnje oksigena radi dobijanja karbida za osvetljenje. Deobe smokava za Uskrs".

Kakve je luksuzne prohteve mogao da ima grad čije su novine sa ponosom objavljivale da su "Beograđani na vreme počeli sa setvom"?

Čime je za ozbiljnu trgovinu raspolagao grad koji je prema "Novom vremenu" od 28. marta 1944. za krađu imao "posteljne čaršave i haljine nekadašnje šaptačice Narodnog pozorišta u Sarajevu, gospođe Drage Mišić iz Stevana Sremca 10"?
*****
(II deo Ovde)