"Crnoberzijanci" ili "Kako sam doznao da je građanski stalež napala plesan"
Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 233-237). - Beograd, Partizanska knjiga, 1984, © Borislav Pekić. (V deo OVDE)
VI deo
Ubrzo posle generalovog dramatičnog zavođenja opsadnog stanja u Lamartinovoj, za porodičnim stolom se pojavio rođak Teodor, ministar Vlade narodnog spasa. Osim po novinama, poslednji put smo ga videli na bakinom pogrebu.
Došao je da izjavi žaljenje, popije kafu, bez vidljivog povoda ustanovi kako su 'boljševici najveći zločinci ljudskog roda, jer nisu ljudi nego zverovi sa rafiniranim instinktom za gaženje, razaranje i uništenje svega što je civilizovanom čoveku sveto', poljubi majci ruku, nagazi dedin žulj i ode.
"Šta taj misli?" rekao je zlovoljno deda. "Pa bio nam je već ove godine".
"Možda nešto hoće?"
"Svakako. Inače bi mi došao na sahranu".
Ispitivana je mogućnost da se poseta u vreme ručka ne primi. Da se tih dana bude akutno i zarazno bolestan. Majka je bila protiv. "Teodor će nam trebati ako dođu ONI". Njena sposobnost za proizvodnju eufemizama bila je neiscrpna.
Deda je smatrao da nam tek onda neće trebati.
"Ali ako pošto-poto želiš u pakao, onda je on, nema sumnje, tvoj čovek".
Najzad je rešeno da se poseta podnese, ali da se g. ministru stavi do znanja da će obed biti novoevropski rudimentaran. Menu à la Robinson Crusoé.
Teodor je bio na visini. Kad mu je majka telefonirala o svojim kuhinjskim nevoljama, postarao se da je uteši:
"Živimo u velikom vremenu kojim se sudbina sveta i srpstva određuje za narednih hiljadu godina".
"Možda", odgovorila je majka, "ali mene trenutno interesuje sudbina mog ručka za narednih nekoliko sati".
"Mene, međutim", rekao je deda, "hoće li dripac poslati nešto ili će se pre ručka naždrati kod kuće".
Ali kad je video pošiljku donetu automobilom, zaključio je uznemireno: "Taj stvarno nešto hoće".
Teodor je poljubio ruku majci, gurnuo po prst u dedinu i očevu šaku, istakao sestrin rasni izgled, benevolentno dopustio moje neuredno postojanje, zavukao salvet pod kragnu i izjavio da su: poslednji događaji na svetskoj pozornici imali silnog uticaja na razbistravanje opšte političke situacije. Naročito na naš životni prostor i naš narod. Mnogi koji su dosad živeli u nekom polumraku", rekao je g. ministar bacajući na dedu mesožderske poglede, "jasno su progledali i užasnuli se onim što su videli".
"Dobro jutro!" kazao je deda hladno. "Pitanje je samo ko ih je u mraku držao".
"Stefanija, biftek ti je osobit. Hteo sam da kažem kako više niko ne postavlja sebi pitanje šta će ovde okupator".
"Ja, bogami, postavljam".
"Nisam tvrdio da nema inadžija i duševno poremećenih ljudi" Govorio sam o većini, kojoj je jasno da i Nemci brane srpski prostor od onoga što sve zajedno može da nas snađe od boljševizma i engleskog pritvorstva i da su zato ovde".
"A ja sam mislila da je to zato što smo izgubili rat", rekla je majka, smešeći se.
Upoznao sam sto sa još jednim merodavnim mišljenjem: "Čika Đorđije, međutim, smatra da je to zato što su nam ministri magarci".
"Biftek ti je stvarno osobit, Stefanija", saglasio se otac. "To je takođe jedna od onih stvari koje se mogu posmatrati sa raznih strana. Istorijski uzev, još uvek je nejasno kome Beograd stvarno pripada.
A s tim u vezi nemoguća je i konačna definicija okupatora. Budući da se na Balkanu nikad nije znalo ko je okupator a ko okupirani, zdrav se razum oslonio na pragmatičnu definiciju. Po njoj je okupator onaj kome je dobro, a okupirani onaj kome je rđavo".
"Ja bih se toga i držao", zaključio je deda. "Bar dok tikva ne pukne".
"Biftek ti je sjajan, mama", rekla je sestra.
"Bez obzira na opskurne akademske teškoće, moja je namera bila da istaknem kako se mi, nacionalni Srbi, s najdubljim pijetetom moramo klanjati herojima koji su tokom pune četiri godine uziđivali svoje kosti u Evropu da bi je očuvali od boljševičke najezde i demokratsko-plutokratskog iskorišćavanja.U najvećoj pobožnosti, dame i gospodo, moramo mi odati priznanje hrabrim vojnicima Velikog Nemačkog Reich-a, svesni da su jedino oni siguran garant našeg narodnog održanja i da kosti koje su oni posejali po širokim ukrajinskim stepama i atlantskoj obali obezbeđuju siguran i miran razvitak srpstva na svim poljima njegovog stvaralaštva".
"Naročito na grobljima. Tamo je ono najintenzivnije".
Otac je ponovo pohvalio majčin biftek.
"Sad mi je dosta! Molim da se moj biftek više ni pod kakvim izgovorom ne pominje!"
"Govoriti pred decom o grobljima, tata ..."
"Bez brige", rekao sam. "Čuo sam ja za ovim stolom i gore stvari".
"Nedavno smo, na primer, čitali govor dr Göbbels-a", objasnila je sestra. "Rekao je da će nemački narod istrajati do konačne pobede. Pominjao je takođe Atinu, Spartu, Rim, Prusku, džinovske korake u pravcu dramatskog vrhunca, tajne zaloge koji se drže u rukavu i izvesnog Theodor-a Fontaines koji je učio da je sve u izdržljivosti. Iskidali smo se".
"Govorio je u stvari o grobljima", kazao je deda, "kao grobar sa intelektualnim ambicijama".
"U svakom slučaju", primetio je ministar oholo, "ni dr Göbbels ni ja ne bežimo od groblja kao izvesni malograđani".
"Ne beže ni vampiri, ali ih to automatski ne kvalifikuje za ministre".
Ručak je počeo ispadati skup za rođaka Teodora. Svoju hranu mogao je jesti i kod kuće. Tamo mu bar niko subverzivnim primedbama ne bi prevrtao stomak. Ali Teodor je bio političar. Nacionalni interesi stajali su iznad građanskog komoditeta. Bio je to jedini razlog s kojeg je odbacio udoban spokoj anonimnosti i već dve decenije nesebično nastojao da ih uzme u svoje ruke.
Navikao je na nerazumevanje i nepravičnost onih kojima je žrtvovao svoje brojne talente. Mogao je biti prvi pravnik, prvi iscelitelj, prvi naučnik, prvi finansijer, pa možda čak i prvi umetnik Balkana. Izabrao je da bude prvi Srbin posle Kosova. I nosio je krst uspravno.
"Odbijam da se prepirem oko pojedinosti".
"Zavisi šta se pod tim podrazumeva", rekao je otac ljubazno. "Za multimilionera je dinar pojedinost koja može biti sve u džepu prosjaka. Gubitak stotinak ljudi je za veliku naciju možda tek pojedinost njene pogrešne politike. Za malu je ta pojedinost katastrofalna".
"Možemo li se bar složiti u tome da se od Nemaca ne može očekivati večna borba za nas i naše interese?"
"A što da ne?" pitao je deda. "Ljudi, očigledno, vole da se biju".
"Neke vraške obaveze valjda i mi imamo. Ako ni prema čemu, onda prema potomstvu".
Deda je odmahnuo salvetom: "Naša jedina obaveza, čije bi ispunjenje bezuslovno koristilo potomstvu, jeste da se svi zajedno pod ruku uhvatimo i iz ovih stopa odmarširamo na groblje".
"Gospodo", zamolio je otac, "Možete li za trenutak ostaviti groblje i preći na tortu?"
Uz slatko je g. ministar izjavio da, srećom, dedin defetizam nije zarazio dičnu srpsku omladinu. U ogromnoj većini ostala je ona izrazito srpska, naslednica divnih osobina srpskog naroda. (Deda: "Osobito bi me zadužio kad bi me upoznao bar sa jednom".) evo nje gde i danas, pod tako rekuć kosovskim uslovima, plemenitom krvlju i žuljevitim rukama obnavlja domovinu. Na radu, u borbi, ona je prethodnica Nove Srbije. (Deda: "Pametnije bi bilo razmišljati o dobroj zaštitnici".)
Nju ne uzbuđuju boljševičke armije na Dnjestru. (Majka: "Šta su, zaboga, oni? Moroni?") Njeno rasno srpsko srce ne dosežu izdajničke reči Dušana Simovića i Radio-Londona. (Deda: "Dabome. Zato je potrebno imati radio-aparate koje ste pokupili".) Omladina srpska, poput mitskog Leonide (Deda: "Nije bio mitski. Bio je stvaran. Omladina o kojoj govoriš ne mitska".) čeka svoj suđeni čas da se uhvati u koštac sa komunističkom nemani i zalažući svoje mlade živote spase Srbiju i srpski narod".
"Srbiju uopšte", ispravio ga je deda. "U pojedinostima izvesne od nas".
"Naravno, prethodno je potrebno istrebiti današnje društvo od intelektualnih parazita i trovača koji čekaju boljševički raj ili veruju u njegovo milosrđe. Čas osvete je kucnuo". (VII deo Ovde)
No comments:
Post a Comment