Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 237-241). - Beograd, Partizanska knjiga, 1984, © Borislav Pekić.
(VI deo Ovde)
VII deo
Smatrao sam se obaveznim da patriotsku atmosferu potpomognem i ličnim prilogom: "Na tu osvetu goni nas smrad sagorelih leševa naše najbolje dece, koju oni razbojnici peku po srpskim šumama, kako gospodin B: Đ N; veli u članku 'Puške na gotovs!': 'Ostavljajte, braćo Srbi, žene za plugom i nejač za stadima, svi vi koji ste u stanju puške da nosite jer vam je Majka Srbija opet u opasnosti!'"
"Tako je, mladiću!" Teodorov pogled dobio je oštrinu i sjaj puščanog metka. "Odbacimo plugove i zgrabimo puške!"
Majka je od njega zahtevala više jasnoće: "Dobro, Teodore, ali šta ćemo mi koji ne oremo?"
Deda je imao primedbu ekonomske naravi: "G. Joseph Lehrmann u 'Belgrader Volkswirtschaftliche Rundschau' tvrdi da je 'blagodareći planskom radu i mudrom dirigovanju, za tri ratne godine, srpska privreda postigla nečuvene uspehe. Naša industrija je već danas, polovinom XX veka, premda naravno još uvek u skromnom obimu, sposobna da našem seljaku stavi na raspolaganje gvozdeni plug'. I sad kad smo te nesrećne plugove, koje čekamo još od gvozdenog doba, najzad dobili, tražiš da ih ostavimo. Gde je tu logika?"
G. ministar ga je gledao preko zalogaja. Ruga li mu se ovaj masonski dripac? Pogled mu je postao suv kao dnevni izveštaj OKW: "Loši primeri pruženi iz judeoplutokratskog inostranstva porazno su, izgleda, delovali na izvesne domaće mediokritete", rekao je mirno. Ponašao se kao lekar koji tumači pacijentu zašto ima rak i zašto neizbežno i logično mora umreti. Kad je prognoza infaustna, čemu se uzbuđivati? "Deo građanskog staleža napala je plesan"."Pišu da je plesan lekovita". Svet je za moju sestru imao pretežno kozmetičko značenje. Od ukupnog zbira naših uspeha, nju je zanimalo samo ono što može da popravi njen ten.
Deda se na dijagnozu nije obazirao. Mediokritetski je žvakao svoje parče torte. Torta je bila izvrsna. Takvu nije jeo još od kapitulacije. Isplaćivala je svako mediokritetstvo.
Teodor je bio primoran da izoštri objektiv svog političkog mikroskopa. Plesan je valjalo višestruko uvećati. Jasno je da mora uočiti gde je i kako napadnuto još uvek zdravo nacionalno telo.
Bolesno se tkivo mora nemilosrdno eksponirati da bi se reč dala nožu. Uvećanjem se ispostavlja da je srpska plesan sačinjena od parazitskih gljivica visoke buržoazije, spremne da se u interesu svog poseda ili svoje kože proda ne samo jevrejskim eksploatatorima Zapada već i jevrejskim dželatima Istoka.
"Poznavaoci tvrde da su i oni ljudi", izjavio je deda posle drugog parčeta torte. Slatko ga je činilo velikodušnim. I prema Teodoru i prema boljševicima.
Koturić na političkom mikroskopu okreće se za pun obrt. Škripi kao točak za torturu. Zelena fosforescentna trulež plesni uvećava se do divovskih razmera. I najbeznačajnija klica državne propasti demaskirana je sa okrutnom otvorenošću proroka:
"Na te 'poznavaoce' i mislim! Na one 'koji se uljuljkuju verom da đavo nije tako crn kako ga malaju. Od njih najčešće i slušamo kako su i boljševici ljudi, pa kako im ništa nismo skrivili (Deda: "Kako ko, bogami".) ostaviće nas na miru. Ali to ne govore naši radnici koji žuljevitim rukama zarađuju svoj hleb.
To ne govori ni siromašni činovnički svet, ni male zanatlije, ne govore ni obični građani. (Deda: "Naravno, kad ih niko ništa i ne pita".)
Tako govore bogataši, društveni, društveni paraziti i sladostrasnici koji večito predstavljaju rak ranu na državnom organizmu. Govore oni koji imaju toliko ljubavi prema svome bližnjem da sa granicama njihovog plota prestaje svet za njih. (Deda: "Za druge ni Atlantik nije granica".)
To govore izdajnici, bednici, maloumnici, moralne nakaze čiji su mozgovi zahvaćeni intelektualnom gangrenom. Što ceo svet zna, oni ne znaju. Ne znaju da su boljševici najveći zločinci ljudskog roda, jer nisu ljudi nego zverovi sa rafiniranim životinjskim instinktima za gaženje, razaranje i uništenje svega što je civilizovanom čoveku sveto'".
"Čini mi se da sam to već negde čuo", rekao je deda. "Sasvim revolucionarno spajanje zoologije i politike, uostalom. Saznajemo dakle, da su i zveri rafinirane. To mi oduzima i poslednju nadu u preporod. A toliko sam držao do životinjskog carstva".
Otac je ustao: "Ako je Teodor završio sa korekturama svog budućeg govora, mogli bismo preći u salon na kafu. Možda ćemo uz kafu saznati najzad i zašto je došao".
"Duže od kafe čak ni učtivi Turci nisu odugovlačili sa poslovima", dodao je deda, dižući se.
Digao se i g. ministar: "Ja ni do sada nisam odugovlačio. Ja sam i do sada bio u temi".
"Možda, ako je tema naše transportovanje u koncentracioni logor".
"Nije, ali bi moglo biti ako te buđave ideje skupljene na intelektualnoj crnoj berzi budeš izlagao pred nekim ko kao rođak nije obavezan da ih mirno guta".
"Stefanija", kazao je otac, "kafa ti je stvarno izvrsna".
"Sve je uopšte krvavo", rekao sam.
Sestri, međutim, nije bilo jasno, zašto se misli da je "čika Todor" govorio o koncentracionim logorima: "Meni je njegov govor više ličio na izjavu predsednice Pravoslavnog udruženja rumunskih žena, gospođe Aleksandrine Kantakuzino. Na zasedanju najveće rumunske ženske organizacije, u vezi sa poslanicom maršala Antoneskua, gospođe Kantakuzino je iznela mišljenje da se 'Rumuni moraju boriti do poslednjeg čoveka'".
Deda je to smatrao prirodnim: "Dabome da je kazala. Gospođa Kantakuzino je Rumunka".
"Šta hoćeš time da kažeš? Da Srpkinje nisu kadre za takve podvige?"
"Ne. Samo da ona nije Rumun koji treba da održi njenu reč".
Rođak Teodor je sklopio oči. Krst je bio ponešto teži nego obično. Ali nacionalni interes još uvek pretežniji: "'Božja, a često i zemaljska nagrada, bezuslovno dolazi kad se ispune zadaci koji su čoveku postavljeni u dužnost'".
Nije se obraćao nikome. Govorio je budućnosti. Hemijski čista, sjajna kao dijamant, ležala je ona na dohvatu ruke. Trebalo je samo nagnuti se i zgrabiti je. Ali konjak, kafa, otac, deda i ostali malograđanski rekviziti nisu patriotskoj mašti davali krila. Najpre će trebati počistiti ovaj sto.
Jednom kasnije i toga će se prihvatiti. Purifikovaće familiju. Oslobodiće je razornog grčkog duha sumnje, poruge, trezvenosti, mere. Iščupaće iz nje mračni cincarski račun, tu gurbetsku brojanicu koja im po mozgu šklopoće još od prvih torbara, prvih Simeona koji su lutali Balkanom.
Krv i Volja biće zlatna moneta njegovog genosa. Ali tek pošto sa Srbijom završi. Prvo valja obaviti opšte poslove. Tek potom preći na pojedinosti. Ovih nekoliko Njegovana bili su tek plesnive pojedinosti. Nije im poklonjena pažnja:
"'Nedavno smo imali prilike da vidimo potvrdu ovog načela u priznanju koje je Reich odao srpskom narodu. Grupa od 619 zarobljenika, koja je ovih dana stigla iz raznih logora Nemačke, kao i druga od 881 što se krajem meseca očekuje, belodano nam potvrđuje upozorenje generala Nedića da se naša sudbina nalazi jedino u našim rukama.
Premda plemeniti gest Velikog Nemačkog Reich-a prema srpskim ratnicima u ovim apokaliptičnim danima predstavlja svetao kontrast angloameričkim šikanama i podvalama, kao i značajno priznanje srpskom narodu na njegovom korektnom držanju', izvesna gospoda, i to baš ona koja su tim priznanjem najviše beneficirana, bezočno pokazuju da ih ono ni na šta ne obavezuje. Ni na pristojnost, a nekmoli blagodarnost". (VIII deo Ovde)
No comments:
Post a Comment