O Sizifu I deo

DNEVNIČKE BELEŠKE B. Pekića
17. april 1983. godine.
O Noemisu, Sizifu i apsurdu. (Beleška za Zlatno runo, VII knjiga)

Apsurd je odgovoran za komično osećanje života i tako osuđujući nas na besmisao daje nam u ruke oruđe, ako ne za njegovo preovladavanje, ono ipak za njegovo podnošenje.

Kamijev Sizif tragičan je samo u trenutku kada mu se kamen dovaljen do vrha otme i vrati na podnožje, pa i ta slika, ako zanemarimo njeno nesrećno značenje, izaziva na prvom mestu smeh, i to refleksivno.

Kada biste takvu situaciju videli u običnom životu, vi biste se nema sumnje nasmejali, ne shvatajući da se smejete sebi, svom životu i svojoj sudbini. Ostali aspekti procesa sizifofskog takođe su tragikomični.



Kad se čoveku čije napore posmatrate sa strane kamen i po drugi put vrati, vi ćete se po liniji nagomilavanja efekata još više nasmejati, ali kada ste, pošto ste ustanovili da se kamen uopšte ne može do vrha dovaljati i preko vrha prevaliti, videli čoveka kako to ipak i po treći put pokušava, smatraćete da je takav čovek lud, i u vama se najedanput počinje javljati sažaljenje, saosećanje, koje ubija smeh.

I priča za vas, ta vaša vlastita priča, koju vi ne prepoznajete kao svoju, postaje tragična.

Komedija ovde prethodi tragediji. Ponavljanjem slučaj postaje pravilom, izbor sudbinom, smisao se gubi, radnja postaje besmislena, a komedija se pretvara u tragediju.

U Trakiji, dakle paklu, istoriji, životu, kad Noemis susterne Sizifa, koga neće prepoznati, on će rpoći sve ove stadijume osećanja, smejaće se, čuditi, osećaće najzad sućut, saosećanje, sve dok ne spozna tragičnost ove pozicije, ne prepozna Sizifa, a zatim ne seti se mita i shvati da je ono što vidi u stvari ilustracija njegove vlastite sudbine, ovde, koja započinje na obalama Trakije, na obalama pakla, života i istorije.

Rad na Zlatnom runu VII vodi me ponovo nekim aspektima egzistencijalističke filosofije. Uzimam opet Kamijev Mito o Sizifu. Nekadašnje čari, ubedljivosti je nestalo, ostaje samo začaranost memorije. Sećanja na stari utisak, čar iz druge ruke. Već prva fraza izaziva otpor.

„Postoji,“ veli Kami, „samo jedan doista ozbiljan filosofski problem - samoubistvo. (...)“

Ja bih rekao da je jedini ozbiljan filisofski problem kako samoubistvo izbeći. Pitanje, međutim, da li to KAKO obuhvata i pitanje ZAŠTO? Na prvi pogled to je čini se isti sadržaj filosofije posmatran iz različitih uglova. Ali stvarno upravo u tim uglovima, ne u sadržaju, je sav problem življenja, sva tajna apsurda.

Kami zatim veli da nikada nije video nikoga da je umro zbog ontološkog dokaza. To je istina. Ali nije mogao videti nikoga ni da umire zbog bilo kakvog drugog dokaza.

Možda jedino izuzetak čini naučnik koji ubrizgava sebi bakcile neke bolesti da bi isprobao svoj serum. Ali tada on ne umire zbog dokaza nego upravo zbog odsustva dokaza zbog toga što nije dokazao ono što je želeo dokazati.

I odmah zatim jedna treća misao u kojoj Kami vidi da mnogi ljudi umiru zato što smatraju da ne vredi živeti, nije u najmanju ruku precizna. Jer ti ljudi u prvom redu drže, ako u pitanju nije filosofsko samoubistvo, kome očevidno Kamijeva misao vodi, svi ti ljudi umiru, odnosno ubijaju se zbog toga što drže da njihov život ne vredi, ili što više njihov život nisu kadri izdržati.

To ne važi za druge ljude. Osećanje što ga ima čovek koji boluje od teškog oblika raka, ne može biti preneto na ona osećanja koja imaju ljudi koji od raka ne boluju.

Dakle, to što Kami ne vidi, odnosno vidi da mnogi ljudi umiru zato što smatraju da taj život ne vredi živeti, odnosni se isključivo na te ljude i na naročite okolnosti u kojima ti ljudi žive svoj život. Njihovi zaključci nemaju univerzalni, dakle nemaju filosofski značaj. Njihova filosofija potiče od ličnog iskustva, a ne od jednog univerzalnog iskustva. Od iskustva egzistencije kao takve.

Jedino se četvrta Kamijeva ideja, i to na planu istorije, kao osnovni paradoks idealizma, može smatrati donekle neoporecivom. A to je ta ideja da ono što se naziva razlogom da se živi istovremeno je i vanredan razlog da se umre.

Reći kao što Kami kaže da je smisao života najpreče pitanje, razumno je opšte mesto antropocentrične filosofije.

Za neku drugu možemo postati sposobni tek onda ako priznamo da se time eventualno rešava jedno ograničeno ljudsko pitanje, u kosmičkim obrisima verovatno ne nešto značajno, ali za nas svakako primarno.

Dakle ukoliko naravno postoji uopšte ono što se pitanjem traži, ukoliko taj smisao uopšte postoji. A da li on postoji ili ne, ne zavisi nažalost od nas, zavisi od toga ima li svet, postojanje, ima li nekog smisla.

U protivnom i naš osobni, humani smisao, premda će važiti u okvirima humaniteta, imati pre pragmatični nego metafizički značaj, neće van nas imati nikakve svrhe.

Osim, dabome, ako se ne uhvatimo omiljene hrišćanske, religiozne i humanističko-pozitivističke zablude, da je svrha postojanja univerzuma iscrpljena u samosaznavanju kroz izabranu čovekovu svest, kroz čovekovu inteligenciju. (II deo Ovde)