O Sizifu IV deo

Dnevničke beleške B. Pekića – IV deo
22. april 1983. godine. (III deo OVDE)
O Noemisu, Sizifu i apsurdu.

Na strani 23. ima Kami jednu vrlo lepu misao. On kaže:

„I tako, i u toku svih dana bez sjaja vreme nas nosi. Ali uvek dođe trenutak kada treba i njega nositi. Mi živimo od budućnosti. (...)“

Ja bih rekao da mi živimo za budućnost, ali od prošlosti. Kamijeva definicija stajala bi jedino onda kada bi pojam budućnosti bio izjednačen sa pojmom nade.

Kada bi se vrednost nedogođene budućnosti iscrpljivala u nadi kojom nas ova brani od osećanja apsurda. Kad te nade ne bi bilo, vrlo bi teško bilo naći neki umesan razlog za život, pa ipak je ta nada zasnovana na izvesnim iskustvima prošlosti. Bez nje bila bi ona neodređena, nefiksirana, nedelatna.



Bilo bi to slepo hodanje po nepoznatom zemljištu u kome znamo da ćemo negde stići, ali ne ni kada ni gde. Onda bi to bilo lutanje, a ne svrsishodno kretanje. Tu svrsishodnost našem životu daje prošlost premda nam se uvek čini da se sama svrha nalazi u budućnosti.

Vrednost stvarima može se odrediti tek kada one prođu. Tek se u prošlosti među njima uspostavlja izvestan sistem vrednosti, koga sadašnjost u kojoj se događaju onemogućuje, a u kojima budućnost u kojima će se oni tek dogoditi, daje lažnu predstavu.

Razlozi, oni koreni apsurda zato su uvek iza nas, iza tačke u kojoj trenutno stojimo. Ispred nas je beskonačno polje mogućeg, jedna praznina koju mi i ne znajući ispunjavamo slikama, projekcijama prošlosti.

„(...) Svi ljudi ne žive,“ kako veli Kami, „kao da ne znaju za smrt, nego kao da nje nema. (...)“

Inače bi vrlo teško bilo živeti. To njeno nepostojanje u životu, iako se svuda oko nas umire, iako i mi živeći umiremo, ne razrešava apsurd, ali čini da se on većine ljudi ne tiče, Da ih ne dotiče uzaludnost njihovih napora i besmislenosti njihovih života. Sutra je velika obmana. U prvom redu zato što će ono bezuslovno jednom postati juče, a onaj munjeviti trenutak u kome će ono biti danas, to je jedina njegova faza koja bi nas se morala ticati, ali koju najčešće i ne opažamo.

Upravo s toga nama vladaju i održavaju nas sećanja i nada dva otpora duha apsurda, ali i dve najbitnije potpore apsurdu, jer bez sećanja i nade, apsurda ne bi bilo. Ali bez sećanja i nade ne bi vredelo živeti. Pa smo opet na istom. (V deo OVDE)