Dnevničke beleške B. Pekića – V deo
26. + 29. april 1983. godine.
O Noemisu, Sizifu i apsurdu. (IV deo OVDE)
Kami je rekao:
„Prvi korak duha je da razlikuje ono što je istinito od onog što je lažno. (...)“
Ja bih dodao da je drugi korak duha da shvati kako mu ovo razlikovanje malo koristi u životu, čak mu život otežava.
Ako je memorija ilovača, onda otisci naših doživljaja u njoj liče na plitke otvorene grobove.
Bolje je ponoviti trivijalno upoređenje sa grobljem u kome su kao i na svakom groblju izvesni grobovi zarasli u korov, a na izvesnim uvek nalazimo cveće.
Reći da je život težak, znači sakriti od sebe istinu da je on tragičan. Jedino vlastita nesreća je nesreća, tuđa je tek – upozorenje.
„(...) Mačkin svet nije svet mravojeda. Izreka ’svaka misao je antropomorfijska’ nema drugog smisla. Isto tako, duh koji nastoji da shvati stvarnost može da se smatra zadovoljnim samo ako je svede na misaone izraze.
Kad bi čovek uvideo da i svemir može da voli i pati, on bi bio izmiren. (...)“
Ja lično sumnjam u to, sumnjam upravo zato što u ovom vidim protivurečnost i to u okviru onih protivrečnosti o kojima on upravo govori kao o jednoj konstituanti ljudskog duha.
To što bi čovek shvatio da i svemir može da voli i pati ne bi ga izmirilo sa svetom, jer on ne bi znao da li je ta patnja i ta ljubav svemira slična njegovoj, dakle da li je antropomorfiska.
On bi bio izmiren samo onda ako bi ta ljubav i patnja svemira bila slična njegovoj patnji.
Dakle ako bi bila antropomorfiska ljubav i patnja, inače ne.
Da, saznanje bilo čega osim konačne tajne, koja je uostalom nedostupna, mi čak i ne znamo iz čega se ona zapravo sastoji, nekorisno je. Saznanje samo povećava obim naših saznanja.
U tome je paradoks uma i koren onoga što zovemo duhovnim apsurdom čovekove situacije.
No comments:
Post a Comment