Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 202-205). - Beograd, Partizanska knjiga, 1984, © Borislav Pekić.
Najzad sam našao svog ludog Srbina. I to među uspomenjama iz okupacije …
(DNEVNIK, 1979)
U suterenu ulice K., u kući mojih rođaka, živeo je sredovečan gospodin, bivši šef provincijske železničke stanice, od šestoaprilskog bombardovanja, u kome je izgubio porodicu i imovinu, u stanju melanholičnog šoka. Bez obzira na sezonu i okupacijska ograničenja, u crnoj, crvenim šavovima opšivenoj uniformi JDŽ-a, s ukočenim, bezizražajnim licem bankrota, kretao se on ulicama Beograda ujednačenim hodom neumitne sudbine, i s onom tajanstvenom samouverenošću koju smrtnom čoveku mogu da podare jedino najodgovornije dužnosti vezane za Vozni red.
U određenim intervalima, očigledno zavisnim od samohodnog toka što ga je vreme za njega od šestog aprila uzelo – jer se nikad nisu ponavljali, ni s našim merama podudarali – zaustavljao bi se, vadio iz džepa starinski železnički sat na lancu, za koji su upućeni tvrdili da nema kazaljki, prokontrolisao bi svoj instinkt, zatim sat na mesto vratio, a iz kaputa izvukao službenu pištaljku, jedinu imovinu sačuvanu od požara, i, dunuvši u nju tri puta, zaurlao:"Brzi voz br. 123-24 Beograd-Skoplje polazi za jedan minut i trideset sekundi! Dame i gospodo, izvolite u kola!"
U redovnim prilikama, šef stanice koji bi komandovao fantomskim vozovima, smatrao bi se u Engleskoj ili Danskoj ekscentrikom, na Balkanu – ludakom. I pod ratnim okolnostima ostajao je on u Engleskoj i Danskoj ekscentrik. Kod nas se volšebno preobraćao u simbol.
Plesnivo građanstvo, kojim se bavimo jer niko drugi neće, gledalo se na njega s izvesnom ljubomornom simpatijom kao na drevni duh naroda, koji, upravo iz eposa izišavši, duva u pištaljku iznad okrutne i ponižavajuće stvarnosti opšteg sloma.
Preduzimao je korake kojima većina očigledno nije dorasla. Ne samo da je ignorisao okupatora, već mu nije smetalo ni faktičko nepostojanje voza kojim je upravljao. U staležu, u kome se i od odsustva najbeznačajnijeg uslova pravio izgovor za kompromis s okupacijom, ovakva mišljenja i ponašanja morala je ljudima izgledati dubljom od običnog ludila.
Čak je i fanatik poziva, kakav je bio moj general Đorđije Njegovan iz "Generala ili srodstvo po oružju" i "Zlatnog runa" – da njegov živi uzor ostavimo za sada u mraku – čak je i on smatrao da je za pobedu nužna stvarna vojska, i da bez nje ni najelitniji strateg, odnosno on lično, nema šanse da izađe na kraj s čuvenim Hellensleben-ovim "vojnim problemima postavljenim celokupnim ratom".
Za Teodora Njegovana, takođe iz "Runa", i njegove žive dvojnike, samim aktom kapitulacije automatski su prestale važiti i građanske i ministarske obaveze, proizišle iz njihovih svečanih zakletvi Kralju i Otadžbini. Stari vozni red je ukinut. Valjalo se prilagoditi važećem. Nikakvog smisla nije imalo iz pukog patriotizma ići na stanicu u vreme u koje su se na njoj zaustavljali vozovi pre rata.
U uvodniku prvog broja "Novog vremena" građanska trezvenost je poručivala da je naša nesreća u prvom redu delo ljudi koji nisu bili na visini svog zadatka. "Ali ako hoćemo da izvučemo korisne zaključke iz svoje nesreće", meditirala je Trezvenost u nastavku, "onda se ne postavlja samo pitanje smenjivanja nesavesnih i nesposobnih.
Treba menjati i gledište na svoje zadatke i svet, treba izmeniti mehanizam države koji se za dvadeset godina nije dovoljno prilagodio ni spoljnim prilikama ni narodnim potrebama. S organizacijom našeg javnog života i pojmovima koji su vladali, narodna snaga je otkazala. U kritičnom trenutku državna mašinerija se rastočila.
Moramo izgrađivati novu državu reda, rada i pravice, koja će biti na visini novih zadataka: u duhu tradicije našeg naroda, ali i u skladu s tendencijama novog vremena i u harmoniji s životnim zakonima naših suseda ..." Većina građana se nije slagala s preporukama Trezvenosti, ali je živela po njima. I "u skladu s tendencijama novog vremena i harmonije sa životnim zakonima naših suseda".
Gospodin Šef stanice iz ulice K. nije. Šta on o stanju zemaljskih poslova uistini misli, nije se, naravno, moglo znati, jer je davao obaveštenja isključivo o prometu vozova, a u pogledu svih ostalih sporednijih aspekata života bio apsolutno zakopčan, ali se po njegovom slobodnom, mirnodopskom ponašanju moglo zaključiti da se on nikakvim aktom kapitulacije ne smatra vezan.
Ukoliko se njega ticalo, vozovi su saobraćali kao i pre Šestog aprila, kada su ih, za sve ostale, prve bombe iz koloseka izbacile. Za njega se, naime, državna mašinerija nije rastočila, te nije imao razloga da menja svoja gledišta na svet i svoj zadatak u njemu, koji je i nadalje ostao propisan Pravilnikom službe Jugoslovenskih državnih železnica i Voznim redom Ministarstva saobraćaja Kraljevine Jugoslavije. Zato nam je njegova pištaljka vraćala samopouzdanje, oštećeno u "harmoničnom življenju s životnim zakonima naših suseda".
Priča se da je Njegovo veličanstvo Kristijan svakodnevnim biciklističkim promenadama Kopenhagenom podizao danski narodni duh. U redu. Možda i jeste. Moram, međutim, priznati da mi toliko hvaljena danska "biciklistička neposlušnost" ide pomalo na živce. Nalazim da se do radikalne građanske rezistencije našeg Šefa stanice nikada nijedan prokleti danski biciklist nije uspeo.
Tako bi stvar s g. Šefom mogla izgledati u jednoj verziji "Crnoberzijanaca".
U drugoj bi se pojavile kod našeg nepoverljivog sveta sumnje u pogledu pravih razloga njegovog demonstrativnog prezira okupacijske stvarnosti. Sve više bi hvatala korena načelna mogućnost da njegovu mobilnost ne inspiriše rodoljublje, pa čak ni visoko osećanje dužnosti i potrebe da reguliše naš saobraćaj s Jugom. (U neku natprirodnu potrebu da se neka dužnost obavi ionako nas je vrlo teško ubediti, osim ako nam se ne pruže i neki pametniji razlozi.)
Svakog dana zbivali su se na raznim tačkama Beograda događaji o kojima Nemačka komanda nije želela da bude obaveštena jedino preko bolničkih izveštaja. Osim ludila, Šefu stanice načelno ništa nije stajalo na putu da je o tome izveštava. A ludilo se, opet načelno, uvek može simulirati. U daljem razvoju ovakve verzije, g. Šef bi, zacelo, bio premlaćen i dilema najjeftinijim načinom s dnevnog reda skinuta.
Ali ako bi se premlaćivanje sa bilo kakvih razloga odložilo, mogli bi možda prisustvovati i ovakvoj sceni:
Kraj šefa stanice ne rutinskoj šetnji peronom zaustavlja se crni Ope-kapiten. Iz njega izlaze dva SS vojnika, predvođena oficirom. Nemci prilaze našem čoveku u trenutku kad on rezolutno maše zastavicom, dopuštajući vozu Br 123-24 da produži za Skoplje. Naš čovek vraća sat u mali džep, a iz velikog vadi pištolj i njime ubija dva Nemca, pre nego što i sam biva oboren mecima trećeg.
Dok ove redove ispisujem, čini mi se da čujem razgovor dvojice Njegovana:
"Jesi li čuo šta se desilo s onim ludakom iz K.?"
"Jesam."
"I šta iz toga zaključuješ?"
"Da nije radio za Švabe."
"Posle onakve kasapnice to je prilično očigledno."
"Da je verovatno radio za šumce. A šta ti misliš?"
"Da živimo u posranom vremenu u kome se čovek više ni na ludake ne može osloniti."
No comments:
Post a Comment