Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 428-429). - Beograd, Partizanska knjiga, 1984, © Borislav Pekić.
Sav je bio u čekanju. (Uostalom, zar nije bio i Čerčil?) Veliko iščekivanje premijerskog položaja ispunjeno je slatkom gorčinom malih čekanja: tri puta propada na izborima u Mejkombu, ne uspeva ideja o konzervativnom dnevniku, njegovi romani nisu čitani, pristupni mu je govor ismejan, ali Dizraeli sve to pretpostavlja osiguranoj advokaturi.
On poznaje i veštinu i plodove strpljenja. "Doći će da kada ćete me slušati!" dovikuje O'Konelovoj bandi Iraca, koja se trese od smeha dok on izgovara metafore, u čije je sastavljanje utrošio toliko vremena i nade. (On, uostalom, zna da, ako je smeh najefikasnije sredstvo mržnje, i mržnja je najefikasnije sredstvo straha. Neka me mrze, samo neka me se boje!) ...
Pedeset godina čekanja za pet godina vladanja Imperijom koja svojom inertnom uhodanošću pre upravlja svojim premijerom nego što oni svojim sposobnostima upravljaju njome. Pedeset godina čekanja da bi se uvidelo da moć ima svrhe samo ako se stvarno želi; da je za svaku vlast važnije da ima budućnost nego prošlost; da se cilj oslanja na vreme bez koga stiže da otkrije samo svoje nemoći.
Pedeset godina čekanja za pet godina jalove pobede, u kojoj čak ni fantazijama sklon Jevrejin ne može uživati, kao pre dvadeset pet, u doba štampanja "Vivijena Greja" ...
Dizraeli je velik, jer je strpljiv. (U međuvremenu, Napoleon je velik, jer je nestrpljiv.) ...
U kockarskoj ambiciji i atmosferi međunarodnog ruleta – Rusko turskog rata – dobija za Imperiju Kipar. Ali, teško je ne shvatiti da je kipar kockarski slučaj. Da je Bizmark s manje sumnjičavosti gledao na Istok, triumfovao bi Gledston, neprijatni propovednik i dosadni protivnik. (U međuvremenu, Imperija se širi da bi se i sama svela na ostrvo, veće od Kipra, ali ipak samo ostrvo.) ...
Onaj ko pretpostavlja da koristi slučaj umesto da ga nametne, pripada osrednjosti. Taktičar, ali ne i strateg političke veštine, Dizraeli ne stvara istoriju nego je zloupotrebljava. On događaje sačekuje po tesnacima i budžacima. To je politika klopke. Klopke za balkanske zečeve. Evropski tigrovi se ne hvataju mamcima za miševe ...
Prođe i po vek pre nego što istorija jednog naroda uđe u neki tesnac. Državnici pretpostavljaju da tesnace prave, a ne da se oni sami otvaraju. Ali ne i Dizraeli. On čeka da vidi kako će na ostrvu roditi krompir, jer sudbina Gledstonove vlade leži sada u rukama neba. Šta bi se desilo da žetva nije propala? Dizraeli bi čekao drugu. Možda je bio u pravu.
U imperiji koja se kotrlja po inerciji industrijsko-kolonijalističke konjukture, u viktorijanskoj retorti građanske prosečnosti i građanskih ciljeva, za Napoleone nema mesta. Velika je sloboda nemoguća tamo gde je sve u malim slobodama. Gde je sve ispunjeno malim pravima, za velika jednostavno nema mesta ...
Da je živeo u XVI veku među italijanskim gradskim despotima, u XVII kao komesar Konventa, ili u XX osvajao Zimski dvorac, možda bi bio Bordžija, Robespijer, Džeržinski. Ovako je, u sedmoj deceniji, Premijer je vlade Njenog kraljevskog i carskog veličanstva i, osim kostobolje i večitog Gledstona, vezuje ga za život samo staračko razumevanje jedne krunisane udovice ...
No comments:
Post a Comment