Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 248-252). - Beograd, Partizanska knjiga, 1984, © Borislav Pekić.
(IX deo Ovde)
X deo
Imao sam jedanaest godina kada sam na tavanu bakine kuće – izgubljenom kontinentu Atlantidi mog detinjstva, na kome sam doživeo pustolovine, što ih po uzbudljivosti nikakva poznija iskustva nisu mogla da nadiđu – kad sam, dakle, u tavankutu prosperitetnog građanskog života, kao na sakralnom porodičnom smetlištu, otkrio svoje prvo zakopano blago.
Bio je to zarđalim okovom utegnut sanduk, neka vrsta prekookeanskog kofera, sa porodičnim dokumentima. Njegovo mesto očigledno nije bilo na tavanu. Ravnodušnost prema sopstvenoj prošlosti nije osobina građanstva, osim ako je ta prošlost bankroterska ili kriminalna.
Ali već je uveliko tekla 1941, bili smo pod okupacijom, Pravila igre ("Regola tu pehnidiv" nekadašnje grko-cincarske Čaršije) raspadala su se pod dejstvom oštrih fermenata Nove Evrope, moj ujak je s JUB-ovih fabrika boja kraj Ljubljane proteran u Srbiju, moj otac deportovan iz Crne Gore, porodica se, dakle, pod razornim talasom jednog od periodičnih, endemskih balkanskih potresa, našla na bakinom panonskom imanju, s nešto malo izbegličkih mobilija, koje su, međutim, ipak bile dovoljne da poremete dugogodišnji sveti poredak predmeta u kući.
Po načelu prioriteta, stvari su neprestano menjale mesta, tradicionalni zakon korisnosti, grčki "logariazmo" i cincarski "logarismo", opet je, posle decenije prevlasti "duhovnih pogleda na svet" zavladao porodičnim životom, i sanduk se, korak po korak pretpostavljam, našao na tavanu da pravi društvo divljim golubovima i skupnim portretima austrougarskih, srpskih i grčkih kraljevskih Domova "u neizbežnom povlačenju sa istorijske pozornice".U svakom slučaju, ubeđen sam da sam obijanjem tog sanduka, a ne čitanjem Dostojevskog – koje je palo nekako u isto vreme – otpočeo svoju prestupničku, književnu karijeru.
Nalazim da praksa koja literaturu tretira kao neku vrstu prestupa nije bez osnova. Dobra književnost je u srodstvu s nanošenjem javnih uvreda i obijanjem sefova, ponekad sa krijumčarenjem, a ima slučajeva kad se graniči s masovnim ubistvom.
Krštenice, venčanice, osmrtnice bile su tu izmešane sa školskim svedočanstvima, isečci iz beogradskih, bečkih i peštanskih novina sa bilansima jedne uspešne ekonomije, K. und K. kavalerijske uspomene sa devojačkim spomenarima, unakrsna korespondencija roditelja i dece sa pismima poznatih i nepoznatih ljudi.
Na žućkasto smeđim dagerotipijama, mršava, tamnoputa gospoda posednički su držali ruke na ramenima dama, koje su sedele u naboranim kitnjastim haljinama, dok je detalj nameštaja na praznoj fotografskoj ravni iza njih delikatno ukazivao na standard i modu.
Pored srpskog, u raznim fazama lingvističkog razvoja do tzv. narodnog jezika, mađarskog, tek ponekad nemačkog u gotici, javljao se i grčki, pred čijim sam gracilnim, tajanstvenim pismom stajao bespomoćan kao pred porukama neznane civilizacije čije su istine bile drukčije od tekućih.
Kraj evropskih, panonskih gradova stajali su neobični nazivi s dubokog neslovenskog Juga, od kojih se Moskopolis, Muskopole ili Moskopolje najčešće pojavljivalo. S favoritima modernih krštenica bila su udružena starinska imena Simeona, Konstantina, Georgija, Arsenija, Angeline, Stefanije i Teodore. Lutanja po tom izgubljenom svetu bilo je za mene neka vrsta fantasmagorije, insanie nocturne iz koj se više nikad nisam prenuo.
Kasnije, pre nego što sam napisao i jedan jedini beletristički redak, sanjajući još uve da se bavim istoriografijom, sakupljao sam sve što sam verovao da će mi biti od koristi u razumevanju prošlosti, sve što će me štititi od opasne i popularne navike da se otključava, umesto sopstvenim ključevima, grubim kalauzima naših problema i predrasuda.
Na sve moguće načine, ponekad bojim se i nedopuštene, sabirao sam stare novine, časopise, almanahe, godišnjake, pisma, akta, dokumenta. Čak račune i recepte. Vremenom se taj proces mehanizovao. Ono što se na slobodnom tržištu više nije moglo naći – "Srpske novine" iz prošlog stoleća, trgovačke kalendare, privatna izdanja Uspomena, akta zvaničnih Arhiva, itd – kopirao sam po bibliotekama u celini ili odlomcima.
Kuća mi je postala ono što je u porodičnoj kući majke bio samo tavan, pa i u njemu tek jedan sanduk: grobnica u kojoj se, moram priznati, osećam najživljim.
Kada mi je i kako do ruke došla knjiga Edmond et Jules de Gouncourt "Istorija francuskog društva za vreme revolucije" (Histoire de la societé française pendant la révolution) ne znam. Jedino je izvesno da sam već tada nameravao da napišem "Istoriju srpskog građanskog društva" i da time na neki način produžim delo koje je tako uspešno započeo prijatelj porodice, pokojni g. dr Dušan Popović. (Dnevnik koji godinama vodim ukazuje na vreme, okolnosti i povode odluke.)
Knjiga braće Goncourt mi je otkrila najpristupačniji način. On mi možda ne bi odgovarao da se moja strast prema istoriji još uvek držala naučnog pravca. Ona je, međutim, sve više uzimala umetničku orijentaciju. Nisam se više zadovoljava verifikovanje i klasifikovanjem dokumenata, njegovim stavljanjem u opšti kontekst doba. Privlačilo me je opisivanje njegovog dejstva na život, razumevanje njegovog značenja po ljude onog vremena.
Do toga, zacelo, nikad neće doći. Posao je to za ceo život i za mene je već prilično kasno da ga se latim. Dva veka srpskog građanskog staleža i tzv. beogradske čaršije, o kojima je naše neznanje proporcionalno jedino našim predrasudama, još uvek čeka svog pisca među onima, verujem, koji se još nisu ni rodili.
U svakom slučaju, već sad je očevidno da se "istorijom srpskog građanskog društva" neću baviti na način kojim su se Goncourt-i bavili francuskim društvom Revolucije i Direktorijuma. Osim, možda, za kratak period između godine 1940. i godine 1950.
S pisanjem hronike "Crnoberzijanci", čiji će odlomci ovde biti analizirani upravo s gledišta upotrebe dokumenta, prikuplja se građa i za nju. Sadržaj knjige braće Goncourt daće izvesnu predstavu o tome šta se od moje hronike, ako ikada do nje dođe, može očekivati.
Društveni razgovor u 1789. Ulica. Kraljevski dom. Bastilja. Kulise francuskog pozorišta. Novine. Pamfleti. Karikature. Kafane. Otadžbina u opasnosti. Nacionalna tragedija. Hleb. Propast trgovine. Trgovina jestivom. Oskudica novca. Prostitucija. Nemoral. Rodoljubivi prilozi. Zakon komune. Federacija. Emigranti. Seljaci. Narodna milicija. Aristokratska i jakobinska publika.
Uništenje kraljevskih znakova. Umetnost u godine 1793. Sankilotizovana opera. Revolucionisanje Korneja, Rasina, Molijera. Drugarske večeri. Vandalizam. Ljubav i revolucija. Revolucionarni katehizis. Ti i vi. Krštenje, venčanje, sahrana. Gospod bog i revolucija. Prijatelj zakona. Zatvori. Giljotina. Tovari osuđenika. Pobeđena predrasuda.
Dokument će ovde biti suveren, despot književne igre. U hronici "Crnoberzijanci", međutim, premda se na dokumenat često pozivam ili ga koristim kao supsumirani sastojak same literarne forme, upotreba dokumentarnih izvora nije bezuslovno načelo postupka koje sam sebi nametnuo. U tom smislu "Crnoberzijanci" su tek korak u napuštanju tradicionalnih oblika umetničke proze za račun nečega što će se kolebati između nje, istoriografije i popularnog feljtona.
Unapred je potrebno istaći da ovo neće biti esej u uobičajenom smislu reči, onakav kakav bi na temu ispisao poznavalac, kritičar ili teoretičar književnosti. Neće biti opštih rasmatranja, generalizacija, klasifikovanja i referencija na Borhesa, Andrića, Solženjicina ili Truman Capote-a.
Ukratko neće biti govora o teorijskim osnovama upotrebe dokumenta u beletristici, niti o načinima i primerima te upotreba, već o praktičnim problemima s kojima se suočava pisac kad izabere da maštu i lično iskustvo ograniči činjenicama preuzetim iz primarnih i sekundarnih istoriografskih izvora.
Problemi će biti uočavani i ispitivaće se praktično rešavanje na odlomcima neobjavljene hronike "Crnoberzijanci" iz ciklusa romana o Njegovan-Turjaškima. Rukopis ni u jednom pogledu nije definitivan. Vremena će trebati da sazre u konačnu literarnu formu.
Nalazim, međutim, da je upravo sa svoje nedovršenosti, zatečen u fermentaciji između prve i poslednje korekture, pogodan da se na njemu ispitaju mogućnosti – vrline i mane – upotrebe dokumenta u književnosti.
Ne tvrdi se, naravno, da su izabrani modeli postupka jedino mogući, čak ni da su najbolji za date slučajeve. Onakvi su, zapravo, do kakvih sam u ovom trenutku stigao. Otvoreno je pitanje hoće li se u štampanoj knjizi ponoviti u obliku u kome ste imali prilike da ih ovde upoznate.
*****
(XI deo Ovde)
No comments:
Post a Comment